Patohistološka anamneza Smederevaca

ЗБОР!!!

Nekada je glasio naziv partije, ali i usklik Ljotićevaca, koji je značio i poziv na okup. Koristeći taj poklič, sabiram događaje, ljude žive i počivše, na ovaj nušićevski okup, radi još jedne dublje analize smederevskog mentaliteta. Pošto su gotovo svi upoznati sa sudbinom Dim. Mite Ljotića, i vlastelinske familije Ljotić, koji su posedovali najplodnije delove grada, mahom, Leštara i Zlatnog brda, apropo toga, što da ne bude pomenuto i to da je jedna od prvih kuća i domaćinstava u posleratno doba bila i familija Jevtić (čiji sam ja kolenović).

Među retkim tadašnjim familijama ne treba zaboraviti i Maksimoviće, čije gazdinstvo je obuhvatalo kompletan potez Katanskog brda, na kom se i danas nalaze ostaci imanja i porodična kuća, samo u tuđem vlasništvu. Tri su sirene postojale tada, jedna na Majdanu, druga na Karađorđevom brdu, i treća upravo kod Maksimovića. Da ne dužimo, nedugo po zavijanju prvih sirena, privučeni sa svih strana obećanom perspektivom, pristižu i preplavljuju razne migracije, da bi staro Smederevo mutiralo u Skorojevo.

O migracijama i ostalim eskalacijama već sam elaborirao u prethodnim člancima LSD fontana, Jesen Smederevskih jeseni, Valter brani Smederevo, ali nije zgoreg rekapitulirati gradivo. Ceo taj areal naselili su, a ko drugi, nego došljaci sa južne pruge i sa Kosova, dok crnogorski doprinos nikako zaboraviti u tom smislu, niti bugarski potceniti. S tom razlikom da se ne zna ko kome više zavidi i za sebe misli i tvrdi da je stariji Smederevac. Prvi dođoši sa Kosova bejahu izbegli silom proterani, ali praznih džepova, ako izuzmemo ekskluzivu npr. zlatare iz Prizrena. Otud razlog njihove sujete u odnosu na sve kasnije nadolazeće talase koji su pristizali sa sve punijim bisagama DM šuški. Paradoksalno, kako su oni stari uz pomoć inflacija kredit srozavali i na kraju pazarili kuće za paklo cigareta, tako su i novi stvorili veliki socijalni problem radno sposobnom stanovništvu kupujući radna mesta. Dok se Kosovci međusobno glože, južnoprugaši seire iz prikrajka, prekrštenih nogu kao stari Smederevci. O crnogorskoj vezi tek se nema vremena za gonetanje.

Da ne bude samo periferija u nemilosti moga pera, dotaknimo se i samoga centra grada. U vreme SFRJ-ota, dobijao je stan i Kurta i Murta, a budže su na Jugovu, a i šire, podizali sebi vikend-zadužbine i bazenčiće uz egzotično rastinje po vrtovima, da li engleskog ili francuskog stila, nije od nekog značaja za ovu nušićijadu. Ako je Jugovo kopija Dedinja, a Senjak Senjaka, kako se ne prisetiti čuvenog satiričara Brane Crnčevića, čije reči i dalje odzvanjaju: „Svako selo ima svoje dudinje, a svaki grad svoje Dedinje“. Od Brane do zabrane, a bogami i od mnogo ranije od pariske komune, ali čisto da se podsetimo velikoga Stendala i vanvremenskoga romana Crveno i crno, što se i te kako može primeniti na mnogaja ljeta, pa i posleratna, a da pri tom ne pamtimo samo stisnute pesnice uz slepe oči, i Heroja Srbu, bilo da je jedna od tri glava (parku pored Opštine) ili gore navrh brda gde je samo (spomenik) Heroj Srba. Heroj Srba se zvala i fabrika za remont vozova. Gle čuda, i to baš na mestu gde je bilo najveće stratište pored Jezave gde je streljano više hiljada građana tj. potencijalnih oponenata crvenog režima. Crvena boja nije bila boja ljubavi već mržnje, i poduže je brizgala iz dubina Jezave pa sve do crnila naše zemlje zalazećeg sunca. Prošlost je navodno prošla, ali ako se vratimo i u ove mutne dane, na sve strane izviru rane. Možda će neko da me poistoveti sa prknoustim Basarom, koga se i rodna Bajina Bašta odriče, kao nekog ko se još izrana prodavao za čokanj pobrljuše, šećeruše i smrduše; neprikosnovenog ambasadora na Kipru preko koga su mlađahni Dinkići iznosili zilione za svoju bezbednu mirovinu; preletača kome se svi pisci na Sajmu obraćaju sa Vaša niskosti; i da ne duljim, koji samo nešto baljezga što u knjigama što u kolumnama što na kvislinškim televizijama. Ali, tu bi se samo zameo. On često koristi reč „qrac“. Nit je on to smislio nit je kozer od manira, kao recimo Ja. Meni bonton ne nalaže da koristim, niti ispravno po serbski tu reč, nit mi se menja za sijaset sinonimusa poput crven-bana, itd. Jednostavno ću zadržati „njegovu“ uzrečicu. Zašto? Pa, evo i odgovora, da neko mi već ne predvidi epitaf: Ubile ga digresije. Nit je digresija nit baljezganje već, naprotiv, sušta suština. Elem, ne znam ko nije primetio da je, da ne kažem svaka druga, ali svakako je najčešća fraza u Smederevaca: „Ma, boli me qrac!“

Kao primarijus narodske medicine jedino mogu konstatovati lokalnu pandemiju bolenja qrca. I, to nije trenutno stanje, već se, bogme, prenosi sa kolena na koleno. Međutim, za toliko pacijenata nema tolikih kapaciteta i u onako arhaičnoj bolnici. Jedino, ako ćemo crveno na crno, po kratkom (operativnom) postupku. Kada bih dobijao po dinar svaki put kada sam to čuo, odavno bih prešišao na Forbsovoj listi Ilona Maska. Ništa drugo ne preostaje nego da celu bolnicu pretvorimo (kao kovid) u Urološko odeljenje. Postupak pregleda ko ne zna, saznaće, a to nije teško zamisliti, kada vam dođe medicinski tehničar kome je sekira upala u med zato što mora da se svakodnevno suočava sa istopolnim primercima, i da im nežno da nežnije ne može biti, zarije šivaću iglu, što bi se reklo, do zida, i tek nakon toga, čika doktor može imati totalni uvid u problematiku stvari. Pa ko zaista boluje, pronaći će se već neka terapija, a ko je zdrav (makar u donju glavu) neka mu bude zabranjeno da zamajava okolinu kao neki hipohondar.

Šalu na stranu, zbog tog i takvog sindroma nam se dešavalo i dešavaće sve što i odslužujemo. Kome nije jasno na prvu loptu šta je pesnik hteo da kaže neka stavi prst na slepo oko, i proba da otvori bar ono kroz šta se može progledati. Ako neko misli drugojačije, neka mu je na znanje da zbog toga mene ne bole, nego me zabole.

Branisalv Jevtić
foto: privatna arhiva