Home InfoČitaoci pišu „Bris Taton, Bris Taton nek ga bude sram, mi ga nismo ubili skočio je SAM“

„Bris Taton, Bris Taton nek ga bude sram, mi ga nismo ubili skočio je SAM“

redakcija

Sinoć se na najvećoj socijalnoj internet mreži, koja ima više od 800 miliona aktivnih korisnika (kaže Vikipedija), pojavila grupa pod nazivom koji je u naslovu ovog teksta. Omladina Srbije (nadam se da je to njen zanemarljivo mali deo) osnovala je grupu čiji je cilj da nam valjda svima objasni suštinu tragičnog događaja u kome je nastradao mlad čovek, uz to strani turista – u sred Beograda, u po bela dana. Posmatranjem činjenica iz svih uglova, razumno i neostrašćeno, ova grupa mladih ljudi – predstavnika evropske države Srbije, donela je zaključak da je ovaj mlad čovek došao iz Francuske da na jedan teatralan način zapravo izvrši samoubistvo, sa osnovnim ciljem da izvrgne ruglu celu Srbiju pred očima sveta. Logično, zar ne? Bez obzira da li ste sa rezonima ove grupe saglasni, indiferentni prema njima, ili (nadam se!) sablaznuti njima, mislim da je dobro upoznati se sa nekim detaljima miljea u kojima se sve zbilo. Lično sam se upisala u sablaznute.

Neki od simpatizera sablažnjujuće grupe postavili su kao svoju profile picture fotografiju Brisa Tatona, oko koje stoje neke matematike, tipa: 1 Francuz = 240 godina zatvora i 80 Srba = 101 godina zatvora, sa pitanjem: PRAVDA JE ISTA ZA SVE???

Prema onome što sam videla (a nisam mnogo gledala, da se ne bih još više sablažnjavala), simpatizeri su uglavnom vrlo mladi ljudi. Srbi. Omladina Srbije. Nadam se, manjinska. No, ne bih da se bavim ni tom matematikom oko brojeva njihovih godina, jer me brojke zamaraju i generalno im ne verujem. Ne verujem u to da su mladi ljudi po definiciji napredni i otvoreni, a stariji rigidni u svojim stavovima, kao što ne verujem da su mladi manje mudri od starijih. Ima neko vreme kako sam shvatila da su godine za mnoge bitne stvari u životu – nebitne. Kada sam videla ovu grupu, prvo sam osetila potrebu da im svima pojedinačno, virtuelno, nalupam šamare i pošaljem ih u krevet, lepo ih ušuškam, ispričam im jednu pričicu za laku noć i poželim im da ne trenu cele noći.

Ovo je pričica za laku noć i dobro jutro svima onima koji su trenutno simpatizeri sablažnjujuće grupe, a pod uslovom da su uopšte dovoljno pismeni da umeju da je pročitaju (ne mislim samo na poznavanje latiničnih slova srpskoga jezika):

„Razmišljam nešto: ja nikada nisam bio loš klinac. Ono: nasilnik, neki razbijač noseva, kavgadžija. Dok nisam krenuo u školu, često su me u naselju zezali – kako dečaci, tako i devojčice da sam pekmez, kmezavko i šta ti ja znam. Sećam se, bilo mi je žao kad moji drugovi maltretiraju mačiće ili gaze puževe i gliste. Ja sam voleo da se igram sa tim živuljkama. Osećao sam sa njima neku bliskost, valjda… nešto kao: i one imaju dušu. (To je često govorila moja baba za svaku bubu ili, čak, biljku.) Otac me nije mnogo mazio. Ponekad, kada bi se napio “k’o majka” (i to sam od babe čuo, uvek mi je zvučalo mnogo čudno). Daleko je od istine da me je, uvek kada je bio pijan, mazio ili smrdljivo i balavo ljubio. U stvari, nikada nisam znao šta me od njega čeka. Majka me je uzimala u krilo, češkala i milovala, ali je stalno uzdisala i često brisala oči, pa je to činilo da se i u njenom zagrljaju osećam loše. Kao da sam nekako i sam doprinosio teretu koji je podnosila. Sve u svemu, nisam baš vrištao od sreće, ali sam zaključio da ni drugi klinci ne žive mnogo bolje. Ako je i bilo takvih, ja ih nisam poznavao. U vrtiću sam naučio da se bijem. Nije da sam hteo. Jednostavno sam morao – da me ne bi stalno neki tupoglavac ćuškao i maltretirao. U početku sam se plašio tuče. A i osećao sam se k’o retard. Udaranje, pesničenje, zavrtanje, šutiranje… Kukanje onoga koga sam povredio, uvijanje po podu. Mislim, ponekad sam i ja dobijao, ali slučaj je valjda hteo da budem ovako lagan a brz, vižljast i okretan, pa sam ubrzo primetio da me i oni jači ostavljaju na miru. Pošao sam u školu i bio sam “faca”. Gledao sam u to vreme filmove (kao i drugi klinci) o tim borilačkim veštinama, fajterima, vežbao po malo kod kuće i sve češće na drugima. Bilo nas je u odeljenju dvojica-trojica sličnih. Stalno nas je učiteljica kažnjavala, zvala roditelje, slala kod direktora. Bili smo “glavni”. Svi su nas se plašili. Ne mogu da kažem da mi to nije ulivalo sigurnost. Ali, nisam se uvek osećao dobro zbog toga. No, to nisam smeo da pokažem. Bili smo ekipa i nisam smeo ni da poželim da iz nje izađem. Proveo bih se mnogo gore od svih onih koje smo sporadično maltretirali. To: da napadnemo nekog ni krivog ni dužnog, iz nekog izmišljenog razloga – bio je deo svakodnevnih aktivnosti. Navikao sam (morao sam!), kao što sam preboleo mačiće i gliste. U šestom osnovne, svako od nas je već kao deo redovne školske opreme imao po neki nož: ukraden od oca, ponekad od komšije. U početku smo njima gađali stabla tako da drugi vide. Ubrzo smo počeli preteći da ih pokazujemo. Opasna je to zabava – sad znam. Pređe ti nekako u naviku, lako se latiš, časkom ga izvadiš. U tom smo fazonu bili kada smo krenuli u srednju školu. Kako se desilo to što se desilo, nemam pojma. Sad, kad pokušavam da se setim, stvarno ne mogu da shvatim šta se dogodilo. Prosto, kao da imam prekid filma i ne mogu da povežem: kako je stotinu puta ponovljeno zezanje preraslo u nešto tako ozbiljno? Klinac je protrčao pored nas…u stvari, ne baš pored, nego između nas trojice. Bio je veliki odmor i mi smo stajali nasred dvorišta. Nešto smo pričali. Ne znam ni šta. Ništa bitno. Ovi prvaci su za vreme odmora stvarno k’o pušteni s lanca. Ovog je jurio neki drug, valjda da se pokažu pred devojkama, šta znam. On je projurio, dakle, između nas. Onaj što ga je jurio, u mestu je ukočio kad nas je ugledao. Moj drug Janko je opsovao i jurnuo za njim. Boris je viknuo: “Janko, bre, pusti klince!” Ja…pojma nemam zašto…potrčao sam za Jankom. Valjda da mu se nađem. Kao da je onaj imao šanse sa njim. Kad sam zaokrenuo za ćošak, prvak je već bio na betonu, a Janko mu je sedeo na stomaku i udarao ga pesnicom u glavu. Pritrčao sam. Uhvatio sam Janka pod miške, da ga podignem. On se okrenuo i odalamio me po faci, ali sam uspeo da ga odvojim od ovog dole. On se nekako izmigoljio ispod Janka, prevrnuo se i pridigao. Hteo je da pobegne, ali je od udaraca bio ošamućen i teturao je. Janko mi se otrgao i bacio se na njega. U trenutku kad sam se ja bacio na Janka, video sam kako je iz leve u desnu šaku prebacio nož. Skočio sam mu već bio na leđa i onda…kvrc! Sledeće čega se sećam je kako Janko desno od mene lako preskače ogradu školskog dvorišta i njegova senka se gubi u tami susednog parkića, a preda mnom onaj prvak leži potrbuške, sa nožem zarivenim u leđa do same drške, ruku raširenih kao ptičija krila i ispruženih nogu. Sve ostalo više nije bitno. Ni to što su okrivili mene, jer je Janko tvrdio da on nije imao nož, ni što su me izbacili iz škole, ni to što me je otac premlatio a onda otiš’o da se napije. Žao mi je što majka stalno lomi prste i plače i trza se na svaki zvuk ispred vrata. Nije mi važno šta će sa mnom da bude. Onaj klinac je sada, kažu, van životne opasnosti. Samo kad bih mogao da zaboravim onaj veseli smeh i od uzbudenja raširene oči, nemirni čuperak koji mu vetar nosi dok protrčava ispred mene… i one raširene ruke i ispružene noge na krvavom betonu školskog dvorišta.“

A kada ujutro poustaju izbezumljeni od umora, za doručak bih im servirala sveže ispečenu proju i toplo mleko ili šta god toplo vole i sela naspram njih (svih zajedno, virtuelno) za sto prekriven čistim stolnjakom koji miriše na majčinu ljubav, i priupitala nekoliko pitanja. Ali, pre pitanja, terala bih ih da mi prepričaju svojim rečima, šta su to oni shvatili iz događaja koje nisu ni pratili:

Grupa navijača fudbalskog kluba Tuluz iz Francuske, koji su u Beogradu boravili povodom utakmice svoga tima sa beogradskim fudbalskim klubom Partizan u Ligi Evrope, pretučena je 17. septembra 2009, neposredno pred početak fudbalske utakmice Partizan–Tuluz, dok su sedeli u bašti kafea „Ajriš pab“ na Obilićevom vencu, u centru Beograda. Prema izveštavanju B92, koji se pozivao na očevice, grupa od 15 navijača Tuluza je sedela u bašti kafića i na njih je nasrnula grupa od oko 30 huligana. Nekoliko gostujućih navijača je brutalno pretučeno. Takođe prema očevicima, do tuče je došlo nakon verbalnog prepucavanja navijača Partizana i Tuluza. Prema pisanju francuskog dnevnika „Depeš“, francuski navijači su sedeli mirno, bez obeležja svog kluba, a napadnuti jer su pričali francuskim jezikom. Jedan od povređenih bio je i 28-godišnji Bris Taton. Njemu su nanete teške povrede glave, dok je od udaraca šipkom po grudima imao povrede aorte i krvarenje u grudnom košu. Huligani su Tatona bacili u Kosmajski prolaz, između Obilićevog venca i Ulice maršala Tolbuhina. Taton je preminuo 29. septembra 2009. u 10 časova na Klinici za kardiovaskularne bolesti Kliničkog centra u Beogradu. U saopštenju iz Kliničkog centra je navedeno da je Taton preminuo kada je zbog teškog moždanog oštećenja došlo do popuštanja vitalnih funkcija.

Toliko ukratko o događaju i posledicama do smrti. Inače, Bris Taton je bio sin, muž, otac, prijatelj, komšija… I nikoga nije dirao, bar tog dana kada je prebijen. 17. septembra 2009. godine, kada sam čula za taj događaj, bila sam u potpunom šoku. Narednih dana sam neprekidno razmišljala o tome, da je to mogao da bude moj sin, koji je mogao da ode negde, u Francusku, Englesku ili bilo koju drugu državu, na turističko putovanje sa prijateljima, da usput gledaju utakmicu, i da je umesto njega kući mogao da doputuje mrtvački sanduk sa njegovim mrtvim, bestijalno prebijenim telom. To bi mogao da bude i bilo ko od trenutnih simpatizera sablažnjujuće grupe na fejsu.

Ali, da ne bude da branim jednog Francuza, čiji život ne vredi dvesta četrdeset godina robije, da pogledamo još neku matematiku:

17. mart 2005. godine, Beograd — Ministarstvo zdravlja potvrdilo da je Nikola Kovačević umro od posledica teških povreda zadobijenih pre tri dana u blizini škole.

Kovačević je preminuo u četvrtak u 10.40 sati. U saopštenju Ministarstva zdravlja navodi se da je dečak preminuo uprkos intenzivnim merama reanimacije koje su preduzeli lekari Urgentnog centra Kliničkog centra Srbije. Šesnaestogodišnjeg Kovačevića su napali su vršnjaci u blizini njegove škole "Sveti Sava" u Beogradu. On je od trenutka povređivanja bio u komi i bio je priključen na aparate za reanimaciju. Dvojica napadača u sredu su privedena sudiji za maloletnike i protiv njih je podignuta krivična prijava zbog sumnje za nanošenje teških telesnih povreda.

Da vidimo dalje, šta kaže „pravda“:

17. septembar 2010. (koincidencija: godišnjica prebijanja Brisa Tatona – prim.aut.): Viši sud u Beogradu osudio je na po tri godine maloletničkog zatvora N.P. i N.M. zato što su 2005. na smrt prebili učenika Treće beogradske gimnazije Nikolu Kovačevića.

Porodica Nikole Kovačevića ogorčena je zbog visine presude, kao i zbog dužine sudskog procesa. Nasilje na velikom odmoru posle više od pola decenije dobilo je epilog. N.P i N.M provešće tri godine u maloletničkom zatvoru jer su, kao maloletnici, u martu 2005. na smrt prebili svog vršnjaka Nikolu Kovačevića. Suđeno im je zbog nanošenja teških telesnih povreda sa smrtnom posledicom i to po starom zakonu, koji je važio u tom periodu i koji ovo krivično delo kažnjava sa najviše pet godina zatvora. Otac ubijenog učenika, Pavle Kovačević, razočaran je presudom. "Ubili su mi dete na zlikovački način. Suđenje je trajalo pet i po godina, ljudi dobijaju tolike kazne za džeparenje! Nema nikakvog smisla ta kazna, niti generalne niti specijalne prevencije. Zaključak posle ovakve presude je da se zločin isplati", smatra on.

Još malo:

19. oktobar 2008. – Aleksandar Vujičić (18) iz Lučana ubijen je pretprošle noći u tuči ispred diskoteke „Soto Zero“ u Ulici Vojvode Mišića u centru Požege. Nesrećni gimnazijalac stradao je od uboda oštrim predmetom u predelu srca, a policija je pod sumnjom da su izvršili ubistvo uhapsila Tomislava Jovanovića (20) i Sašu Novakovića (20) iz Požege.

Nemile scene u kojima je stradao Vujičić, maturant požeške gimnazije, odličan učenik i primeran mladić, zbile su se u noći između petka i subote, u neosvetljenom uličnom kraku koji pored hotela „Požega“ vodi ka diskoteci. Kako je saopštila Policijska uprava Užice, najpre je došlo do svađe, a zatim i tuče između Tomislava Jovanovića i Aleksandara Vujičića, da bi se posle nekoliko trenutaka u gužvu umešao i Saša Novaković. Tuča, koju je prema nezvaničnim saznanjima „Blica nedelje“ posmatralo više desetina posetilaca diskoteke, ubrzo se prenela na trotoar uz Ulicu Vojvode Mišića, gde je jedan od dvojice Požežana potegao oštar predmet i ubo Vujičića u grudi. Novaković i Jovanović potom su pobegli s lica mesta, ostavivši ranjenog mladića da krvari na pločniku. – Čuo sam nesnosnu galamu, a zatim sam kroz prozor stana video da se neko tuče. Iako se sve dešavalo u mrklom mraku, jer lampioni u ovom delu ulice ne rade, spazio sam da su dvojica ili trojica momaka batinali jednog. Za to vreme pedesetak ljudi je iz blizine sve to posmatralo. Zatvorio sam prozor i pošao da se vratim u krevet, a onda su se čuli panični vrisci. Ponovo sam pogledao napolje i video da neko leži na pločniku. Jedva je ustao sa trotoara, krenuo korak unapred, a zatim je ponovo pao ispred trafike – priča jedan od stanara ovog požeškog kvarta.

02. jun 2009. – Mladiću 12 godina za ubistvo vršnjaka Tomo Jovanović (21) iz Požege osuđen je juče pred Okružnim sudom u Užicu na 12 godina zatvora zato što je 18. oktobra prošle godine u tuči ispred požeške diskoteke „Soto zero“ ubio gimnazijalca Aleksandra Vujičića (18) iz Lučana, udarivši ga nožem u srce.

Saši Novakoviću (21), koji je učestvovao u istoj tuči, u istom postupku odrezana je kazna od godinu i po, dok je Ivana Manojlović (19), pod optužbom da je Jovanoviću i Novakoviću pomogla da se sakriju posle ubistva, osuđena na šest meseci iza rešetaka. Sud je utvrdio da su Jovanović i Novaković kobne noći pronašli Aleksandra Vujičića nedaleko od diskoteke, a zatim fizički nasrnuli na njega. Tokom sukoba Jovanović je iz džepa potegao perorez, koji nakon ubistva nikada nije pronađen, i zario ga Vujčiću u grudi. Posle kobnog uboda Jovanović i Novaković pobegli su sa mesta zločina, dok je Aleksandar ostao da krvari na pločniku još dajući znake života. Izdahnuo je nekoliko minuta kasnije u automobilu jednog taksiste koji je pokušao da ga preveze u požešku bolnicu. – Života je lišen mladić koji bi trebao da bude primer ne samo svojoj generaciji već i okrivljenima – kazao je sudija Radoman Sparić obrazlažući presudu. Izricanju presude prisustvovali su roditelji Aleksandra Vujičića i njegovi drugovi iz razreda. Većina gimnazijalaca nosila je crne majice sa Aleksandrovim portretom na grudima. – Ovde nema ni „p“ od pravde – izustio je po izlasku iz suda, a zatim briznuo u plač Aleksandrov otac Milisav Vujičić.

Plaču roditelji juče osuđenih momaka, kažu da su njihova deca nevina. Saosećam sa njihovom tragedijom, jer to jeste tragedija: ne tolika (mada ogromna) što su njihovim sinovima životi zapečaćeni odlaskom na robiju, kolika je tragedija znati da ti je sin bio učesnik svirepog prebijanja i ubijanja; onaj isti sin kojega si mazila, ljubila, budila ga za školu, koga nisi mogla da se nagledaš koliko god ga dugo gledala, koliko je lep, kome nisi mogla da se nadiviš… Strašno. A da li će neka od tih majki pogledati u oči, da li bi smela samo na fotografiji da pogleda u oči majci Brisa Tatona, Nikole Kovačevića, Aleksandra Vujičića..? Kada bi smela, nikada ne bi rekla: „Moj sin je nevin.“ Jer: ako je nevin, šta je tražio tamo, zašto nije pobegao, pozvao pomoć, uradio bilo šta drugo? Verujem da su ti momci u tim trenucima bili u mnogo dobrom fazonu, pod tim adrenalinom koji im je zamaglio pamet.

Pitanje koje bih postavila svojim mladim sunarodnicima: Po više od trideset godina za ubistvo Brisa Tatona naspram tri, tri i po i dvanaest za druga navedena ubistva. Moj odgovor: to je zaista nepravedno. Šta vi mislite, kako to treba urediti? Da li da ukinemo svaku kaznu i ne kažnjavamo uopšte? Da pitamo vaše mame, šta one misle?

Autor: Gordana

0 komentara
0

Slične vesti

Ostavi komentar

error: Sadržaj je zaštićen !!