Imao je manje od tri godine kada je znao da čita, prepozna na karti glavne gradove država. Znatiželjan, toliko je toga hteo da čuje i sazna. Znao je latinske nazive životinja, neumorno otvarao enciklopedije, naučio je da igra šah ali i da razlikuje sve tipove i marke automobila. Niko nije mogao ni da sluti da će iz jedne naivne dečije želje da proba kako zvuči sintisajzer, draga porodična, pažljivo čuvana uspomena, nastati strast prema muzici tako velika da je najveće domete ostvarila ne samo u njenom izvođenju već i u stvaranju.
Vasilije Vujić upisao se u istorijat škole “Dr Jovan Cvijić” svojim vanserijskim postignućima. Na pitanje kako se osećao kada je saznao da će biti proglašen đakom generacije, kaže da je pre svega bio ponosan jer je svestan da je nagrađen za svoj trud.
Nadam se da će tako biti i nadalje u životu, da će svaki trud imati smisla. Meni je oduvek bilo zanimljivo da učim nove stvari. Ja sam od petog razreda želeo da budem baš taj, đak generacije. Sebi sam dokazao šta sve mogu i to je najbitnije – priča nam Vasilije. Do sada ima preko 40 najrazličitijih nagrada pri čemu ne treba zaboraviti da u sedmom razredu zbog sveopšte situacije nisu ni organizovana takmičenja pa bi ih sigurno bilo još. Retki su predmeti iz kojih se nije takmičio. Srpski jezik i književnost, francuski jezik, istorija, geografija, muzička kultura, matematika, fizika, hemija, biologija, informatika i računarstvo, tehnika i tehnologija, šah, “Misliša” pa i školsko takmičenje u plivanju – sve su to oblasti u kojima se oprobao. Najviše ga, kada je o školskom gradivu reč, interesuju prirodne nauke. Ali njegova, sasvim posebna ljubav je muzika i u toj sferi ostvario je najviše domete.
Bio sam mali kada je sve počelo. Mama je tada radila u muzičkoj školi. Imali smo jedan stari sintisajzer koji je njoj poklonila baka. Kada sam prvi put želeo da ga isporobam, mama je rekla da moram prvo da upišem muzičku školu, da ga ne bih pokvario. I ja sam zaista zbog toga upisao muzičku – priča nam Vasilije kroz smeh odgovarajući na pitanje kako je uopšte poželeo da se bavi muzikom i odabrao klavir. Imao je tada svega šest godina. Primljen je u muzičku školu, a već od samog početka je svirao i komponovao: Što se tiče komponovanja tu sam imao mogućnost da napravim nešto novo, svoje, nešto što ću ja da izmislim. Zbog toga mi je komponovanje bilo posebno zadovoljstvo. Od početka sam osvajao nagrade i tako sam bio samo sve više motivisan da nastavim da se takmičim. Mnogo mi je bilo sve to zanimljivo. Najponosniji sam na Nagradu za stvaralaštvo mladih sa Svetosavskih svečanosti kao i na nagrade sa takmičenja u sećanje na Andriju Čikića. To memorijalno takmičenje za mene ima posebnu vrednost. Kada svi mi, sada sviramo umesto njega koji to više ne može, ali smo mi tu da nastavimo da stvaramo onako kako je on to sjajno činio. Da žive muzika i talenat. To takmičenje mi je pružilo i priliku da budem na “Kolarcu”, što mi je takođe bilo zanimljivo. Prvi put sam osvojio treću nagradu za kompoziciju „Šarolik“, a prošle godine i počasnu nagradu za “Vodopad”.
Za kompoziciju mu je, kako kaže, potrebno najčešće nekoliko dana. Jer kad počne, samo nastavlja, neretko i po šest ili sedam sati dnevno, želeći da što pre zaokruži tu celinu i sklopi do kraja priču i emociju koju kroz note želi da nam prenese. Nadalje planira da nastavi muzičko obrazovanje i da mu to bude profesija, a uporedo sa tim, od septembra će biti učenik prirodno – matematičkog smera Gimnazije u Smederevu.
Fizika mi je od početka bila naročito zanimljiva. Već u šestom razredu sam krenuo da se takmičim, nastavnik me je pitao da li želim, a mene je to veoma interesovalo. Stigao sam tada do republičkog nivoa. U sedmom pak nije bilo takmičenja, pa sam u osmom odlučio time malo ozbiljnije da se bavim. Osvojio sam treću republičku nagradu. Bilo je veoma izazovno, mora dosta da se razmišlja, svaki zadatak ima neku novu „caku“, ne može da se uči iz kalupa. Jedna stvar se nauči i odmah iskrsne neka treća, nešto što prvi put čujem u životu. Nema granica i nikad nije kraj, uvek ima još nešto da se sazna. Hemija je takođe dosta zanimljiva. Kada sam bio mali, nisam imao predstavu šta je to u stvari, viđao sam samo neke simbole ali ništa nisam znao. Kada shvatite šta je hemija, zabavno je, kao neka šifra. Povezano je sa realnim stvarima, ima široku primenu, ona je svuda oko nas. Istorija mi je isto fascinantna. Oduvek sam gledao istorijske kanale. Iz istorije sam na nižim nivoima imao maksimalne poene, pa ipak nisam uspeo da se plasiram na republičko i baš mi je žao zbog toga. Geografiju takođe volim, pokušao sam i tu da se takmičim. Na takmičenju je najteže to što sve zavisi od trenutka, jedna mala greška može skupo da košta. Što se tiče obaveza, bitno je rasporediti prioritete.
Prema njegovom mišljenju, najvažniji oslonac je porodica i naravno, nastavnici, onda kada imaju želju da podrže svoje đake. To kaže Vasilije dok neposredno nakon svečanosti za đake generacije u Vili Obrenovića, gde su im predstavnici rukovodstva grada uručili diplome i zlatnike, razgovaramo o tome ko ili šta je presudno za uspeh ali i ko je mogao i morao da više učini na tom putu podrške.
Znanje jeste imanje – to ne može niko da oduzme nikome, nešto što čovek nosi u sebi čitavog života. Džabe je kuća, stan, šta god da imate, sve je propadljivo. Sve možete da izgubite i sve može da nestane. Ali ono što znate, to je vaše zauvek. Naravno, moglo je i malo više da se poradi na motivaciji, da se nekako stimulišu đaci. Većina mojih vršnjaka razmišlja tako da ne vidi svrhu truda jer na kraju bude isto – da li je uživao ili naporno radio neprekidno, isto će proći. Poenta je da na primer, posle tih nagrada i priznanja ne budemo zaboravljeni, nego da nas grad prati i bude uz nas u srednjoj školi, na fakultetu… Da nas ne zaborave i izgube iz vida. Najviše mi je krivo što uz one koji nas podržavaju ima i onih koji uskraćuju podršku. Nije sve iskreno, ima neko ko je ljubomoran i ne želi da pomogne, to me najviše boli. Materijalna podrška može da bude podsticaj, ali nije presudna. Bitnija je moralna podrška, poštovanje prema tome što je neko nešto postigao svojim znanjem. Važna je i podrška vršnjaka, lepo je kada te hrabre i podržavaju. Ali ima i onih koji neće da se druže sa tobom jer si “štreber”. Ja sam imao i jedna i druga iskustva. U školi je bilo malo gore, u sportu malo bolje, ali to je tako – objašnjava Vasilije Vujić.
Ima želju da se, uz poruku da je najvažnije da neko veruje u tebe, posebno zahvali nastavnicima hemije Nenadu Kruniću i informtike Zoranu Petroviću, kao i nastavnicama muzike Irini Nikolić i Mileni Lazić jer su mu mnogo pomogle. Sa velikim osmehom, Vasilije dodaje i da njegova zahvalnost pripada tako uviđajnom i ljubaznom komšiliku u zgradi koji svih ovih godina, nikada nije uputio nijednu reč prekora, ma koliko on kasno uveče, uporno iznova ponavljao deonice ne bi li ih doveo do savršenstva. Na kraju svega rečenog, izdvojio se još jedan utisak, kao autorski osvrt na ovu priču – dragoceno bi bilo da ubuduće sa mnogo više istrajnosti prepoznamo i na vreme ka onome u čemu su najbolji, usmeravamo naše talente, da njihove potencijale i darovitost ne uzimamo olako već sa uvažavanjem. Da budemo njihova jedra, a ne sidro koje ih sputava.
Sa šest godina primljen je u muzičku – ima apsolutni sluh
“Ta priča u vezi sa njegovim zanimanjem za muziku počinje tako što sam se ja zaista bojala da ne pokvari sintisajzer i zato sam mu rekla da mora prvo da upiše muzičku školu ako želi da ga isporoba. On je pristao, ali interesantno je bilo da sam tada, dok sam ga spremala, bila ubeđena da neće položiti. Ne samo zato što je isuviše mali već i zato što sam mislila da on nema sluha uopšte. Vasilije jeste kasnije završio i nižu muzičku na odseku za srpsko tradicionalno pevanje ali tada, sa šest godina, njegov je glas bio nerazvijen. Činilo mi se da nema šanse da ga prime. Ali, na moje veliko iznenađenje, primljen je. I ne samo to. Već na prvom polugodištu, a bio je tada prvi razred i osnovne i muzičke škole, nastavnica solfeđa je rekla da on ima apsolutni sluh. Znate, on je tada meni kao igru predlagao da odsviram neke tonove dok je leđima okrenut kako bi on onda mogao da pogodi koje sam note odsvirala. I tako smo zaista shvatli da on jeste za to. Počela su ubrzo i takmičenja na kojima je bio jako dobar, naročito iz solfeđa, ali je uspešan bio iz klavira. Od sedme godine komponuje” – kaže Vasilijeva mama Aleksandra Vujić.
Smederevac Vasilije Vujić nagrađen na Memorijalnom takmičenju „Andrija Čikić“
1 comment
Bravo i za tekst i za decka!