Home Ko je ko Tamara Gavrilović

Tamara Gavrilović

redakcija

Tamara Gavrilović fotografkinja iz Smedereva govori za SDCafe.rs
SDCafe: Otkud baš fotografija?

– Fotografija je došla sa željom da zabeležim ono što je mene ostavljalo bez daha. Emocije koje sam želela da sačuvam na izrazima dragih ljudi, naročito dece, predela koje sam posećivala i života ulice. Želja da približim i podelim sa ljudima ono kako ja vidim svet mojim očima.

SDCafe: Da li se sećaš prve fotografije koju si napravila?

Neke od prvih fotograija su bile fotografije moje porodice, prijatelja. Zatim naravno zalaska sunca i secam se vrlo dobro ledene zime (-15c) i mene kako visim na flosu na Veslačkom pokušavjući da fotograšem ledenice koje vise ispod flosa na Dunavu 🙂

SDCafe: Koji ti je bio prvi aparat koji si imala?

Prvi aparat koji sam kupila je Canon Power Shot A 520. Sećam se da mi je jedino bilo važno da ima Manuelni mod, kako bih mogla da istražujem fotografisanje (sama podešavam parametre). Sledeći aparat sam kupila tek nakon što sam shvatila da aparat ne može da isprati ono što sam želela da postignem tehnički njime.

SDCafe: Šta te najviše inspiriše?

Nova mesta koja posećujem, priroda, ulice, ljudi i njihova kultura. Iz tog razloga volim da putujem, šetam po ulicama ili prirodi, pokušavajući da fotografijom zabeležim njihovu autentičnost. Posebno mesto u meni zauzimaju deca svojom prirodnošću i emocijama koje ne mogu da sakriju. Bez maski i skrivanja daju fotografiji istinitost ljudskih emocija onakve kakve one zaista treba da budu.

SDCafe: Da li svaki dan fotografišeš?

Retko šetam bez foto aparata, on je nekako srastao sa mnom i postao deo mog bića. Ako foto aparat nije tu, obavezno je kamera telefona 🙂

SDCafe: Koliko vremena trošiš na postprodukciju?

Dnevno ili godišnje 🙂 Šalu na stranu, kako tehnika napreduje i dostupnost iste, sve višem se posvećuje pažnja postrodukciji. Koliko vidim sada ona igra preteranu ulogu kod mnogoih fotografa, koji na tehnički ne baš dobrim fotografijama, prave čudo u postprodukciji. Na taj način pokušavaju da se njom izdvoje od drugih. Postprodukcija je umetnost za sebe, koja takođe kreativno iscrpljuje, zahteva vreme i pažnju, kao i edukaciju. Što se moje postprodukcije tiče, trudim se da fotografija izgleda prirodno, boje budu onakve kakve su zaista bile u tom trenutku. Rekla bih da tokom većeg dela tokom godine provodim od 8-10h dnevno za kompijuterom, brišući fotografije,pakujući ih i sređujući ih u Lightroom-u i Photoshop-u.

SDCafe: Šta najviše voliš u Smederevu?

Najviše me raduje vožnja bicikle, igranje odbojke na Jugovu. Moje mesto na kome uživam u zalasku sunca, tišini i vremenu koje posvetim sebi u tom trenutku. Naravno, raduje me i Plazma kafa sa prijateljima u Gajbi 🙂 Volim jako da idem u Pionirksi park koji me podseća na čuvenog Seleta koji je imao atelje tamo, časove crtanja i mira.
SDCafe: Šta te najviöe nervira u Smederevu?

Iz tog razloga, nesavesnost grada da održava ova dva prelepa mesta, kao što su Jugovo i Pionirski park, čini me jako tužnom. Na tom Jugovu sam bukvalno provodila svoja leta u Smederevu. A današnjoj deci koja žive u Smederevu sve je to uskraćeno…

SDCafe: Koliko često posećuješ SDCafe.rs?

Vise puta nedeljno 🙂

 

Pogledajte kompletan video intervju sa Tamarom:

0 komentara
0

Slične vesti

Ostavi komentar

error: Sadržaj je zaštićen !!