Najnoviji stubac posvećen je ne mlađim ili malo starijim generacijama koje znaju za „… familije mi, familije mi…“, nego za one još malo starije generacije, a koje pamte uzrečicu: „Pomoći ću ti ko Smederevac Smederevcu“. Mnogi misle da su migracije za sve krive, ali ona stara da komšiji crkne krava, nije najgore za poželeti, već je poenta da te bodri, hvali i sokoli, i na kraju, razume se – ispali. Generacije su se smenjivale, ali matrica je ostala evergreen. Za razliku od drugih mentaliteta, vera i prevera, smederevski zajeb je tu ponovo znak prepoznatljivosti. Iznad pomenuti bar ispoštuju reč, drže se zajedno, a Smederevci i kad bi im svemirci najavili da stiže leteći brod za ukrcavanje za tamo negde bolje sutra, oni bi rekli, ma to je samo metalize ratkapna u vazduh iskočila od susednog vulkanizera, ili, ako je let zakazan u 12h, oni bi razglasili da je u 13h… Te hajmo bar neki primer navesti iz bogate povesti smederevske tradicije međusobnog pomaganja:
Primer 1: Još kad su Bitlsi, Adriano Ćelentano i Kralj Elvis tek sticali slavu, Dom omladine (nekada ćošno a sada trošno zdanje , preko puta Francuske kape) uveliko je bio ponos grada, a pogledajmo sada. To jedino mesto za mladalačku zabavu i upoznavanje beše tamo, da bi se malo kasnije otvorilo još jedno stecište za romantično okupljanje, a to je u velikoj Gimnazijskoj sali na spratu. Tu su svirali i prašili gradski VIS-ovi poput „Korifeja“, „Spuksa“… Međutim, na tim igrankama izdvajao se lik zvani Pampula. Osim što je vladao svim okretnim plesovima (ča-ča-ča, bugi-vugi, tvist…), umesto uobičajenog izraza stiskavac, on je patentirao novi stil zbližavanja i osvajanja ženskih srcadi: „Brus-bodež“. E taj isti Pampula, kada je aplicirao za šoferski posao, i obratio se lično izvesnom Gegi, tadašnjem šefu voznog parka Jugova, ovaj mu odvrati onom starom smederevskom izrekom pomoći ću ti…bre, Pampi, pa mi smo naši, stari Smederevci (kome ću, ako ne mi naši da se ispomažemo). I tako je Pampula čekao, i načekao se Godoa, dok se njemu ne obrati pomenuti Gega. Reče, tvoj matori brat je načelnik Neuro-psihijatrijskog odeljenja u bolnici, pa, pomozi mi da mi sredi invalidsku penziju za ženu… I, Pampula reče burazeru; te ovaj pozva Gegu, da mu sredi za ženu, ali, pod uslovom da će mu rešiti problem, čim mu mlađeg brata primi na rad u firmi. I to je najpozitivniji primer mogući, kada ruka ruku mije, dam-daš, i kad neki Smederevac Smederevcu pomogne.
Primer 2: Sutra, sutra… malo sutra. Takve sam ja izgovore dobijao kada bejah u pionirima FK Smedereva (krajem osamdesetih i početkom devedesetih) dok sam se još nadao da ću pored protežirane dece zaigrati za prvi tim. Tada se još nije ni u snovima nazirao sadašnji Sartid i kakvi takvi uspesi ovoga nimalo beznačajnog kluba. Tribine su bile klupe kao pozajmljene sa železničke stanice Mala Krsna. Ekonom je bio jedan (tu odmah komšija do terena), oprema ko od drugog tima sa Golog otoka, voda za tušionicu ko u Prčnju… A tek trenera ni za lek. Ajde de, što je omladince predvodio Đole, najomraženiji profa fiskulture iz Gimnazije, nego što je nama pionirima zapao tadašnji golman prvog tima srpske Druge brdske lige Ilija Knežević, i možete misliti kakav je bio kvalitet treninga. Pošto je morao da igra svaki dečarac, sin ili sinovac od bilo koga pomoz-boga ili pitaj boga, ja sam grejao klupu, ili, kako je sveti Ilija nudio, da biram ili to ili: „Idi bidi bek“. Uvek pod obećanjem, sutra, a, ako ne sutra, a ono opet sutra… Čekajući svojih pet minuta, dođe vreme za rastanak i moj odlazak u beogradsku školu i po tamošnjim klubovima let. Tada je došla svetom Iliji smena u liku čuvenog Budže Mihajlovića; i na poslednjoj utakmici za FK Smederevo ja dobih šansu na pravoj poziciji (napadača); dadoh gol odmah s početka, i tu već, zatražih da izađem sa terena prepuštajući drugima uživanje u slasti pobede. Taj gest ujedno je bio i moj džentlmenski oproštaj u čast trenera Budže, u odnosu na svakojake džudže, a osobito pozadinca Ace Popa, i ostalih kojima je podmladak omiljena klopa.
Primer 3: Zvao se sasvim obično: Vojkan. Smederevo je za njega bilo i više nego izazov. Kao tvrđava, utvrđenje neosvojivo, ko će ga znati, ali, ušao je pravo u nju. Pojavio se u gradu nepoznat i sav neugledan; kao najaljkaviji podstanar u dubokoj periferiji, sa žvakom da je jedan od najpoznatijih fotografa sveta. Pominjao je devet Zlatnih košuta; i, ko što to već biva, svi mu poverovaše, da u njega čak i ne posumnjaše. Naime, ko i svaki profesionalni prevarant i hohštapler, imao je caku. Žene ga nisu interesovale, pretpostavljate zašto. Nije se čak ni ostvrtao na starije (osim ako nisu bili u pitanju roditelji), jer su mu ciljna grupa bili mlađani lepotančići, narcisi, a naročito oni umišljeni. Mamac mu je bio, koji svakog latentnog homića (pubertetliju) ne ostavlja ravnodušnim, da mu ponudi photo-book. Najpre bi sve naokolo zasipao belosvetskim anegdotama, šarmirao svojim poznanstvima naivnu sredinu, hvalio i navodno procenjivao do u nebesa te junoše, da od njih mogu biti, ako ništa, a ono modeli za čuvene modne kreatore i dizajnere; a sve što je potrebno bilo je poslati taj katalog slika na pravu adresu, za koju je potrebna naravno kinta (u njegovom slobodnom prevodu: skoro pa ništa). 500eu je bila uobičajena tarifa. Posmatrajući sa strane njegov stil obrade pacijenata, shvatio sam da je on igrao na kartu njihove slabosti. Jer, uopšte nije morao da ulaže napor, koliko su se svi sami pleli u njegovu mrežu, što zbog sramote usled očigledne prevare, ili zato što im je u dubokoj periferiji boravio kao podrumdžija. Duplo golo, oni su se još više nutkali i tiskali da ih laže-maže, da ih po leđima zagrebe i po…. ali da nikom ne kaže. Kad su shvatili da im on nije promovisao ni jednu jedinu fotku, poželeše da se dohvate za poslovično poznatu motku. Ali kako da prizna pola grada da ih je preveslao neki tamo neznanac, umesto progurao tamo gde treba, a ono pride i tamo gde ni sunčevom zraku se ne mili, ugurao svoj rezanac. Lutajući podstanar je otišao ko što je i došao, međutim, ko u čuvenom filmu od Đuzepea Tornatorea L´uomo delle stelle (Čovek zvezda), nalete na rudu. Priča kaže da su ga navatali organi reda, i posle detaljnog pretresa pronašli mu gde je skrivao novac nasamarenih ljudi. A gde drugde, nego tamo gde sunce nikad ne sine, i to u epruveti, sa pedantno urolanom lovom. Završio je u zatvoru, ali ako je od pomoći, epruveta beše od nerđajućeg čelika, a za dalje nek mu je Bog u pomoći…
Primer 4: Smederevo komotno može da uvede mornaricu, iako nema more. Toliko ima iskusnih brodara, tačnije prekookeanaca, da ne bi i to čudilo. Da biste napredovali na kruzerima, možete biti i peško, ali i dalje najbolje prolaze stare dobre brodarice. U ovom slučaju, to je jedna brodolomka, naravno, kao psihijatrijski slučaj tj. sindrom brodolomnika, a ne bukvalno (zbog onih dežurnih nazzi-gramatikusa). Ona kad korzoom hoda, ljulja ko ploveća krstarica. Pa kad šeće, i plećima kreće, svakom srdašce iz grudiju uzleće, te je mnogi, što zbog luke iz koje isplovljava a što ubojitih oblina i autfita, prozvaše: Napalm Beach. Tamo robinja, ovde kraljica trotoara. Tamo sa kapetanom pa do malog od palube, a ovde i bez čina, al ne može bez začina. A začin su teško stečene pare koje ona s lakoćom razbacuje samo da bi oko sebe okupljala napaljene tetrebe i drugarice kao svitu za divljenje, i kompenzaciju za sve čega tamo nema. Napalm Beach se toliko uživela u ulogu kraljice trotoara, da je dodala još i ulogu: majka – svetica. Elem, kada joj je ćerka izašla iz pampers-a, otisnula se u novi obećani svet, ostavljajući dedi i babi dete, a sve pod obećanjem da će im redovno slati novac, u starom dobrom kontekstu: Pomagaću, sve što budem mogla. Ali, dešavalo se i po devet meseci, ni slova, a kamoli crkavice da prati. Da život piše romane, potrudila se njena kći, jer je već ko odraslo devojče postalo blagosloveno. I, eto ti babe, prvim avionom preko bare, i, ako ne majka, a ono, postade naprečac uzorna bakuta takorekuć svetica, i korzoom samo fura kolica; pa u kafeu, kad prekrsti nožice, sva se ista ona mladež od juče, okreće… E, da nana ne nuna unuče.
Primer 5: Nekad je bilo: samo ti idi u armiju, a ja ti pazim devojku. Dakle, ista matrica: pomoći ću ti… Samo da uz ono paziću, ne ide i maziću. Slušatelj, utešitelj, rame za plakanje itd. Ali za ovo naše nazime, najprikladnije može biti nadime: Njanjavko. Takvi se idealno uklapaju u definiciju: ženski petko. Oni će od vrtića igrati sa devojčicama lastiš, školice, lutkice… i naravno: čika doktora. Ono: „nja-nja…“ nije pod obavezno u nazalnom izgovaranju reči, ali u njegovom je bilo neizostavno, a drugaricama i više nego prikladno. Em kao paravan femin-drugara, em kao savršena kamuflaža za potencijalne muškardine iz okoline. Inače, njega je izbacila neka ratna plima, a u datom momentu povukla nazad os(j)eka. Svejedno, zvaćemo ga i tepaćemo Novosel, jer nije malo njih kojima su otfikarili ono „ac“ od Novoselac iliti dođoš (a može i dotepenac, kako se uzme). I, tako, njemu je sve nešto ko i svim pticama selicama nešto falilo, naravno okrivljujući one koji su mu jedino pružili pravo pribežište i utočište… Da li je tamo u novom svratištu pronašao to što mu treba, ne verujem da interesuje ikoga ovde, ali ako mu je falila samo ona stvar što se završava na „ac“ (a pri tom ne mislim na krastavac), onda je uspeo da bar sam sebi pomogne.
P.S. Siroma´ Kventine Tarantino, što od „ Pulp fiction“-a se ubi, samo zatrubi, ovde ništa nije fino! Pusti Holivud i Bolivud. Samo navrati do SD Babilona, i ja ću bez onog smederevskog šablona: pomoći ću ti, ne kao krelcu, već kao Smederevac Smederevcu…
Branislav Jevtić
2 comments
Bravo momče…p.s.cujem da si bas bio talenat za fudbal a pisanije ta 10.
kakvo lupetanje.pljuje po fudbalerima i trenerima a pojma nema.opisuje iliju knezevica kao brdjana koji nema veze sa fudbalom a covek je dugogodisnji golman prve ekipe smedereva,kasnije trener golmana u smederevu i u inostranstvu se jos uvek bavi tim poslom.ocigledno covek pomesao loncice.