Ko su bili prvi Brankovići?

O Đurđu Brankoviću, osnivaču smederevskog grada, danas mnogi Smederevci i Smederevke znaju dosta toga, ali to nije slučaj sa njegovim precima, a čini se, ni potomcima, pa je časopis „Fenjer“ prokrenuo rubriku o rodoslovu Brankovića čije je prisustvo zabeleženo u izvorima krajem 13. veka.

Kao najstariji poznati članovi ove porodice spominju se Mladen, čiji će potomci kasnije poneti prezime Brankovići i njegov brat, župan Nikola. Ime njihovog oca nije poznato. Mladen je bio župan u vreme kralja Milutina, a zatim vojvoda u periodu vladavine Stefana Dečanskog. Autor knjige „Sveta loza Brankovića“ i kapitalnog izdanja „Despotovina“ dr Željko Fajfrić navodi da njihovo poreklo nije baš najjasnije, ali da se svakako radi o staroj i uglednoj porodici koja je još na dvoru kralja Milutina zauzimala vidno mesto, mada se nije ubrajala u najjače ili najuticajnije. Njihovi su posedi bili neveliki – Drenica na Kosovu, ali njihov ugled nije posledica bogatstva već dvorskih službi koje su im poveravane.

Pripadali su pograničnoj vlasteli kojoj je osnovno zanimanje bio rat, a jedini uslov napretka – neprekidna osvajanja ka jugu. Prvi njihov uspon izgleda ide od vremena vladavine kralja Stefana Dečanskog jer se 1323. vojvoda Mladen spominje kao gospodar Trebinja i Dračevice koje je dobio od kralja na upravu, dok brat Nikola ima naziv župana i izgleda da kao kraljev službenik deluje u severnoj Albaniji. Po svemu sudeći, ove titule su bile nagrada koju su dobili od kralja zbog verovatnih zasluga tokom njegovih borbi za presto sa polubratom Konstantinom. Kakva su bila njihova kasnije delovanja ne zna se, ali su se verovatno i dalje kretali u kraljevoj blizini. Neposredno nakon 1326. kada se poslednji put spominje u jednoj povelji, vojvoda Mladen je umro, a nasledio ga je sin Branko od kojeg porodica dobija svoje ime – navodi Fajfrić.
Vojvoda Mladen je osim sina Branka, imao i ćerku Ratoslavu čija udaja za velikaša, župana Altomana, 1347. svedoči o ugledu porodice iz koje potiče. Ratoslava i Altoman su zapravo roditelji Nikole Altomanovića, župana, vojskovođe i ratnika koji je upravljao velikom oblašću u drugoj polovini 14. veka.
Branko je od oca Mladena nasledio upravljanje Trebinjem, ali i nešto možda još važnije od toga – mesto na dvoru jer se smatra da je bio najpre u službi Stefana Dečanskog, a da je tokom sukoba između kralja i njegovog sina Dušana, Branko Mladenović bio na strani budućeg cara koji ga je nagradio namesništvom nad Ohridom. Branko je dobio i titulu sevastokratora (uzvišeni vladar) što se pak prvi put spominje 1365. te je ostalo nejasno da li mu je takvu čast ukazao car Dušan ili njegov naslednik kralj Uroš. Drugi izvori pak navode da je to bila odluka cara Dušana gotovo sigurno nakon proglašenja carstva 1346. godine. U svakom slučaju, činjenica da je dobio tako važno zvanje i titulu koja se obično dodeljivala bliskim članovima vladarske porodice i ljudima od najvećeg poverenja, omogućava bolje razumevanje pozicije ove porodice, ali nameće još neka pitanja. Na primer – znači li to da je Branko, na neki način, bio u rodbinskim odnosima sa Nemanjićima jer su oni titule sevastokratora dodeljivali svojim srodnicima. Ta veza mogla bi da postoji, smatra Fajfarić eventualno preko udaje neke od princeza Nemanjića za nekoga iz porodice Brankovića. Možda je baš Branko bio oženjen nekom pripadnicom vladarske porodice Nemanjić jer ime njegove žene nije zabeleženo, ali se zna da su imali tri sina (Nikolu Radonju, Grgura, Vuka – oca Đurđa Brankovića) i ćerku Teodoru (Vojislavu). O njima, detaljnije u narednom broju našeg časopisa.

Brankov pojas i Psaltir
U Britanskom muzeju u Londonu čuva se svilen pojas, vizantijske izrade, iz sredine 14. veka za koji se pretpostavlja da je pripadao Branku Mladenoviću. Pojas sa 18 okvira ima tri motiva – kacigu sa lavom i natpisom „Branko“, zmaja i sokola. Psaltir Branka Mladenovića, za njega pisan 1346. nalazi se u biblioteci Rumunske akademije u Bukureštu.