PEĐA KOJOT
HIMNOM POSRED LICA
Kad se sabere stajao sam, kao svaki disciplinovani građanin bez igde svoga na pravom mestu, oko 50 sati ispred Poliicijske uprave da bih obavio sve formalnosti za kupovinu putnih i ličnih isprava. Sad, pošto sam sve lepo obavio i zavirio u ta evropskim nalik dokumentima (koji se ne mogu krivotvoriti kao kobajagi što ne mogu japanski jeni) odlučio sam da ličnu kartu zadržim, a pasoš lepo vratim. E, tako treba. Ozbiljan sam. Pošteno! Prelomi pametno! Zrelo je! Što jes – jes! Cool je stajati ispred policije, ali je i pravo da im vratim pasoš. Ličnu ću da zadržim dok se ne podere, a neki su već (kad pre?!?!?!) videli odrane lične karte. Tvrde da se ništa sa njih više ne može pročitati. Niko ne može da izvadi tako važna dokumenta preko veze, mimo reda, osim onih koji mogu. Rečeno je: zakon je kao paukova mreža – sitni se hvataju, moćni je cepaju. Hteo sam biometrijska dokumenta. Hoću u Evropu. U mislima. Eto mi. Za mene je avantura i kad se domognem Beograda. Za taj luksuz moram koječega da se odreknem. Ali sam se bio zainatio na svoju štetu: ili biometrijski pasoš ili u mutno Dunavo! Upućeni su govorili da nikako ne uzimam takav pasoš, da se ne pravim previše pametan, da se ne zalećem, jer pružam policiji mogućnost da me prati – ne znam čime i kako – da neprijatelj (unutrašnji, spoljašnji, svejedno) dođe do poverljivih podataka o meni. Ni sebi nisam važan, baš ću tamo nekome biti toliko vredan da angažuje ljude, tehniku, sredstva, vreme i prati me. A i da me prati, nije loše, imam poremećaj svakojake ravnoteže, možda i amneziju, demenciju, javlja mi se, vidim Hrista, vidim Bogorodicu (jedan pesnik tvrdi da je video ispred kasarne s detetom u naručju), mada Benedikt Šesnaesti o vidiocima Gospe u Međugorju ne zbori sa simpatijama i navodi da je priča pa i viđenje neutemeljeno. Eto tako, da se ne pravim pametan, ja sam na samom početku halucinacija vidioca, u vreme kada je Jozef Alois Ratzinger sanjao da bude kardinal, rekao ono što je on sada potvrdio. Toliko o tome. Da li ja verujem? Ne baš. Ne baš, ili baš, baš, baš!?! Kako ti drago! Ali ti si Srbin. Je li pojam Srbin znači što i doktorat, master, diploma, gramata, bula, hatišerif, enciklika, možda Nobelova nagrada? Naravno ne. A da li je obavezno da Srbin bude kunić, pacov, miš, žaba za seciranje? Ako postoji pravilo, onda po pravilu ne, inače da! Baš ti hvala. Da li je obavezno da Srbin bude verujući, da bude pravoslavac bez sopstvene odluke, ne gledajući na blasfemičnost takvog legitimisanja? 
Pošto sam ispunio neophodne pretpostavke da su mi oba roditelja srpskoga roda, zaključak je da sam Srbin po rođenju, ali moram li zbog toga da verujem u ono u šta veruje parlament, poslanici, glasnici Evropske unije, u sve što kažu, a mediji prenesu, predsednik Republike, Skupštine, opštine (crkvene, svetovne), mesne zajednice, zbora stanara, premijer, podguzne muve, paževi, čankolizi, skutonoše, doušnici, žbiri, uhode, alekse žunjići, čorbadžije, vladike, mitropoliti, makar aktivirani/deaktivirani, muftije, hodže, kaluđeri (mimo episkopa, koji su priča za se), berači tamjana, derviši, event efendije, VIA, BIA (dobro, znam, ona ćuti i radi), sinod, patrijarh, kolektivno rukovodstvo i računovodstvo, lideri stranaka, opštinskih odbora, partijskih ćelija, dvor, prestolonaslednici, pretedenti na nepostojeći presto, pretendenti bez jezika, pisci plamenih govora, čuvari pečata, apsandžije, pozivari, crkvenjaci, dobošari, telali, bokteri, kolporteri, prosjaci. Ne, ne, ne! Doduše, po pravilu mora da boli, ali je slatko i ponad svega etično imati stav, potrebno je imati dostojanstvo, ne dati vijugama da se isprave, da se stope u jednu, ne sme da nestane čovek u svakom pojedincu. Mislim da je Duško Trifunović zapisao: [i]nisi rođen samo da bi mogao mret / učini nešto da promenimo svet![/i] Jesam li, kao Srbin, predodređen da budem pravoslavne vere makar nemao ikakvog znanja o religiji, veroispovesti, kanonima, patristici, omilitici, liturgici, bogosluženju uopšte, da idem unazad više stotina metara i krstim se kad god čujem da nešto lupa, makar bilo i crkveno zvono, da ljubim crkvene doksate, ragastove, zidove, da klanjam u vreme posta, ljubim ruku onima što ljube sodomiju, srebroljupcima, preljubnicima u mantijama, da se iscrpljujem postom da bih se pričestio (šta je pričest, zna li iko pouzdano da kaže i da ozbiljno navede kako je stekao ta znanja i čemu služi pričest). Ako sam Srbin ([i]Braćo, budimo ljudi, iako smo Srbi[/i], patrijarh Pavle) moram li da budem izbezumljen jer mi govore da živim u demokratskoj državi, a ja vidim, znam, osećam da je bezočno teokratska, da zemljom vlada kler. Da nije tako zar bi se kler za sve pitao, pogotovu o onome o čemu pojma nema (nemaju ni oni koje smo birali da vode zemlju, kamo li oni koji su se povukli međ manastirske zidine). Dakle, mislim da sam vas uverio da nisam verujući. A i ako nisam bio uverljiv, briga me, ja znam da ne verujem više ni u šta. I da skratim priču, vreme je dragoceno, a u život posle smrti, jasno je kao sunčani dan, ne verujem! Ne verujem u ono što ne postoji i sve manje verujem u ono što izgleda da postoji. Lepo je Crkva upakovala priču o životu posle smrti, tamo gde smrti više nema: o večnom životu. Ali, što reče jedan davno penzionisani policajac, koji je na jednom ostrvu, glasovitom, crnom, golom – bio sitan stvor od poverenja i sigurne ruke – i ubijao ljude kao muve, mrave, kao nešto bezvredno, ništavno, nedostojno: "Ima li stvarno tamo života? Ja bih da imam večni život mlad i lep, dok sam u snazi, šta će mi ovako bangavom večni život? Koja će me hteti!?" Možda bude proglašen blaženim; zar terminator Andrija Artuković ne bje profesor bogoštovlja. Eto o čemu razmišlja jedan običan srpski policajac koji je prilježno (možda s uživanjem) tamanio srpski rod na Golom. Čovek koji je ugasio mnoga ognjišta razmišlja o tome da mu je prošlo vreme za večni život jer je ostareo, a oni silni crvi, ljudski mravi s malim snovima, imaju li oni divan večni život pošto su otišli s idealima u najlepšim godinama kada bi ih svaka htela. A i mravi su živa bića, nema pravo niko da ih gazi, ubija, i Hrist reče (ništa nije dokazano, kao ni da je postojalo mučilište na Golom otoku, nije znao Broz, nije znao Đido, Krcun je bio mali, Joka nepismena, Kardelj je gledao svoja posla, Moša osnivao Tanjug, a Bog tada nije postojao, kao što nikada i nije, niti će, osim u glavama uplašenih, sluđenih, ubogih, niščih duhom, kojima je potrebna takva uteha, da neko vidi sve i da će presuditi) pa kako će običan srpski Srbin da zna za Hirsta koji je tobož rekao ne sudite da vam se ne sudi. Hrist je verovatno neki domišljati Makedonac. Oni vole takva imena. Što da ne? Pa Makedonci su predlagali, vrlo ozbiljno (ozbiljan narod) da aerodromu u Skoplju ime Aleksandar Makedonski bude promenjeno u Toše Proeski. Što da ne, treba nešto učniti za vlastitu budućnost, pogotovu ako MPC – a što ne bi – beatifikuje Proeskog. Onda će dan u kome je poginuo Toše biti neradan, u pravoslavnom kalendaru ispisan crvenim slovom, pa će se na taj dan postiti (možda i višednevno, višenedeljno, a ako Toše vaskrsne onda će tek biti slavlje i karambola!) a Srbi će se, naročito srpski Srbi, krstiti, ljubiti carske dveri i stope kojim je išao bogočovek, kojekude,i pute kojim vrludaju sveštenici okićeni pištoljima i kalugerosi s automatskim oružjem i bombama za pasom a svešteničke supruge, onih koji propovedaju ljubav i ljubi neprijatelja svoga kao samoga sebe humanitarna udruženja i nevladine organizacije sklanjaju u Sigurnu kuću da se povrate od uboja i hematoma, a dečicu nema ko da skloni od silnih vladika i inih kalcana obuzetih žudnjom kano starogrčki filozofi. Bog bi to morao da vidi. Ali on je slep, jer jedino tako može da pruži pravdu za kojom srpski Srbi nebesnici kukaju u himni dok su na svome. Kada delatnici u televizijskoj farmi imaju himnu i navijači imaju svečanu pesmu, i Obraz se bori za poštovanje liturgičnosti i kanonsko bogosluženje, onda je sve obesmišljeno i svaki srpski Srbin treba da stoji nemo pred svakim pesmuljkom za koje je distih Mire Alečković pesmetina: [i]Ginulo se za slobodu nemo i sa pesmom umesto jauka druže Tito mi ti se kunemo.[/i] Ne, ne, ne! Nije prirodno, nije razumno verovati da je Srbija demokratska zemlja, a ne može se objasniti zašto je klerikalna, zašto je teokratska, zašto u himni, jednoj svečanoj pesmi, imamo stih [i]Bože pravde[/i], kada to podrazumeva da smo verujući, a kako ćemo biti verujući ako je Crkva odvojena od države, makar je pokojni svetac koji hoda išao kod plemenitih Miloševića svakičas, i zašto je iz himne izbačen stih [i]Bože čuvaj kralja[/i] kad prestolonaslednik ide po zemlji i gde god treba da oslušne kako narod govori, i zašto je odbačena himna [i]Hej, Sloveni [/i]kao da su srpski Srbi došli iz vasione. Autor pesme [i]Bože pravde [/i]iz 1872. godine je Jovan Đorđević, a kompozitor je Slovenac Davorin Jenko. [i]Bože pravde[/i][i][/i] je himna Kraljevine Srbije od 1882. kada se Milan Obrenović proglasio kraljem i traje do 1903. i dolaska na presto dinastije Karađorđević. Do 1909. godine Kraljevina je bez himne. U julu 1909. Petar Prvi Karađorđević odobrio je da [i]Bože pravde[/i] bude zvanična himna Srbije uz upozorenje da to nije himna Obrenovića, već himna Kraljevine Srbije. Ali, ovo što je ostalo od zemlje nije kraljevina i ja neću da nosim burku ni dizgine ni đem u ustima, ne želim sugnum na licu, makar to bila himna i vratiću pasoš iako su mi bezmalo iskočile vene kao koridor 7 i 10 zajedno čekajući da se zemaljski bogovi smiluju i odrade to parče kartona koje bi trebalo da nas odvede u svet, iako za svet nismo, a srpske zemlje, iz himne ne znamo gde su! Ili znamo, ali nas se ne tiče. Dakle, otvorim pasoš, a rekli smo, nisam verujući i ni u šta ne verujem i ne ustajem na pevanje himne jer oni koji je pevaju čine to disonantno, a pravo govoreći, više i ne znam čemu služi himna i koga slavimo: Boga, pravdu, kralja, srpske zemlje a koga i za šta molimo ali vidim da mi je preko lica utisnuta himna. E, ako me po tom otisku na licu ne identifikuju kada me nađu u nekoj vrzini. Možda je u tim utisnutim slovcima ugrađen čip koji će da emituje lokator, pa će me naći avaks, soko, dvoglavi orao, bespilotne letilice, nekakav kukavni heraldičar i utvrditi da sam srpski Srbin, makar neverujući. Slaba je meni uteha što su me našli i što sam srpski Srbin: neću himnu preko lica, neću feredžu, burku, neću zar, hoću da imam nezamagljen pogled, da vidim gde sam, bez lične krivice i izbora, pao. Hoću slobodu! Naravno da nisam očekivao da svaki kukavni građanin ponaosob bude pitan pristaje li da bude tetoviran, kao poslednji divljak iz prašuma Amazonije, nakaradnom himnom. I to što su pitali hoću li biometrijski je dovoljno, ma šta mi pod tim podmetnuli. Pasoš ću vratiti! Nemam više volje ni da sanjam da ikud mogu otići. I ne ovakav, obeležen oskrnavljenom himnom. I samo jedno pitanjce; otkud kruna na koricama pasoša?!
Autor: kojot