Ovog 5. juna, nakon uobičajenog, podnevnog okupljanja na parastosu, na istom mestu održan je i građanski skup u večernjim satima. Iz pijeteta prema žrtvama eksplozije želeli su da daju doprinos obeležavanju 85. godišnjice od događaja koji je imao strašne posledice. Nakon minuta ćutanja i polaganja venaca, najpre su govorili istoričari.
Dušan Mitrović je podsetio na to da je Spomen kosturnica sa zvonikom na Starom smederevskom groblju ispred koje su se okupljeni nalazili, izgrađena 1942. godine i da je građena po projektu čuvenog arhitekte Aleksandra Deroka. O uzrocima postoje razne teorije, ali jedna stvar je sigurna i prosta, smatra on – eksplozije ne bi bilo da nije bilo municije u tvrđavi, posebno što ona nije adekvatno skladištena.
Danas na to ne možemo da utičemo, ali postoje stvari na koje možemo – da nam se tako nešto ne ponovi, jer cisterne se tečnim naftnim gasom prolaze kroz grad. Zašto učimo istoriju, ako iz nje na kraju ništa ne naučimo? Peti jun je ostao crnim slovima upisan u istoriji Smedereva. Tog dana je ovde bio i veliki broj ljudi sa strane. Smederevo je imalo 11.000 stanovnika, a bilo je i nekoliko hiljada ljudi više iz mnogo razloga. Tog dana se menjao stari novac za novi, četvrtak je bio i pijačni dan, zatim, pošto je Smederevo bilo centar Dunavske banovine ovde su došli glumci Narodnog pozorišta u Novom Sadu da prime plate, istog dana su gimnazijalci primali svedočanstva jer je školska godina zbog vanrednih okolnosti završena ranije. Zbog svega navedenog, veliki broj ljudi je boravio u Smederevu i svi su posle završetka obaveza, krenuli ka železničkoj stanici, na taj isti voz koji je u 14 časova i 12 minuta trebalo da krene za Veliku Planu i Požarevac sa presedanjem u Maloj Krsni. Kako je epicentar eksplozije bio na ulazu u tvrđavu, ogroman broj žrtava je bio u vozu i oko železničke stanice.
Broj stradalih nikada nije utvrđen, a svakako govorimo o više hiljada poginulih ili ranjenih. Među ranjenima je bila majka mog oca, Vera Mitrović koja je sa 12 godina tada bila ispred tvrđave, ali ju je jedan čovek upozorio na dim koji se malo pre eksplozije pojavio i vikao je deci da beže i sklanjaju se. Ona je uspela da stigne do kuće koja se nalazila negde kod rampe na autobuskoj stanici. Popela se na sprat i desila se eksplozija koja ju je odbacila više desetina metara. Poseban problem su bili ostaci municije koji su leteli dugo posle kroz vazduh. Nju je to pogdilo u kolena i noge i ostala je doživotni invalid. Žrtve nas podsećaju da zastanemo, zaćutimo i zapitamo se zašto je ovaj grad crnim slovima upisan u istoriji. Podseća nas na život besmisleno prekinut ratom ali i na snagu Smederevaca da obnove grad u ruševinama. Opominju nas da ih ne zaboravimo jer oni čine veliki deo naše tradicije. Tradicija je živa vera koja obuhvata i stradale. Slava im – kazao je Mitrović.
Za sve u našem gradu odavno čuveni nastavnik istorije Dobrica Jovičić, govorio je u nastavku ističući da je Smederevo stari grad, uskoro će biti šest vekova koliko postoji. U Drugom svetskom ratu, Smederevo je pod okupaciju palo 13. aprila. Tadašnji gradonačelnik, Dimitrije Ljotić, koji je bio i ministar pravde, smatra se kontraverznom ličnošću i neizostavan je deo priče o 5. junu.
Sarađivao je sa Nemcima ali uz ideju i poruku da će sarađivati i sa crnim đavolom samo da što manje Smederevaca strada. To je bila i logika Španaca, Šveđana i Švajcaraca, ali njima to niko nije uzeo za zlo. Bilo je među Ljotićevcima svakojakih ljudi i sve što nije valjalo, njemu se pripisalo. I dugo se ćutalo o tom 5. junu. Čuli ste već da je tog dana trebalo zameniti novac. Igrom slučaja, meni je deda jednog đaka to davno poslao, evo, to je ta novčanica koja je važila od tog 5. juna koji je bio i poslednji datum da se ona preuzme. Imala je veliku vrednost, za dve ili tri ovakve mogla je da se kupi kuća u Smederevu koje je tada bilo lep, miran grad. Nemci su ušli, ali ih nije bilo mnogo, a Ljotić je prikriveno tražio da se mi ne izjašnjavamo mnogo za ove ili one, tako da ovde nije bilo nekih velikih bitaka – kazao je Jovičić pokazujući novčanicu, rad Paje Jovanovića, našeg brilijantnog slikara na kojoj je i lik Kralja Aleksandra koji se mogao videti na svetlu u jednom delu novčanice.
Smederevo je, dodao je Jovičić, bilo prelepa varoš. Milan Nedić ga je, birajući u koji grad da pošalje sina, trudnu snaju i unuče, izabrao kao najsigurniji grad. Nažalost, ispalo je da ih je poslao u smrt.
Stric moje supruge, Mirosav Spasojević je iz Miloševca došao tada po svedočanstvo u Gimnaziju. Stigao je taman da uđe u voz i nisu ga nikada našli. U Miloševcu je njegov prazan grob, od njega nije ostalo ništa. Ovde na Starom groblju je i grob novinara Vladimira Laleta Perovića. On je 1953. godine, znači, osam godina posle rata, osnovao „Naš glas“ i prvi je objavio članak o petojunskoj eksploziji. To meni kao istoričaru govori da osam godina o tome nije smelo da se priča. Ljudi su išli krišom da pale sveće. Lale je objavio taj tekst, normalno da je sklonjen pa su drugi posle vodili „Glas“. On je otišao u Beograd, osnovao „Večernje novosti“ koje su 1964. godine objavile tekst o petom junu.
Prilikom eksplozije, brzinom od 5.000 metara u sekundi su letele granate. Tu je bilo, po proceni Nemaca, najmanje 400 vagona što je četiri milijarde kilograma TNT-a, dva miliona litara benzina, puščana municija, crni barut, podseća Jovičić. To je ono što se tiče istorije oko koje se svi slažu. A onda je u nastavku uz ogradu da je reč isključivo o njegovom ličnom stavu, pitao ko je i zašto zabranio priču o 5. junu:
Posle rata nije smelo mnogo da se priča, pa ni danas se o tome ne govori mnogo. A ko je to zabranio? Pa to je tragedija, bilo je i drugih, glupo je upoređivati, u Kragujevcu je streljano 2300 ljudi i 300 đaka i to je užas. I jedan čovek kada strada to je strašno. Međutim, ovde se nije pričalo o tome. Ko je bio na vlasti od 1945. i stopirao da se sazna ko je to izveo? Četvrtog juna je u Beograd i Smederevo došao Staljinov diverzant. Njega je Staljin slao samo na izuzetne zadatke. Recimo, ubio je Lava Trockog godinu dana pre toga u Meksiku. Došao je u Smederevo. Šta je ovde tražio? Zna se da se sreo sa vođom komunista Matom Vidakovićem. Par dana pre toga u nekim našim fabrikama je bilo pokušaja diverzija koje su beznačajne u odnosu na ovaj događaj. Priča o samozapaljivanju ili engleskim avionima su servirane gluposti da bi narod prihvatio da se eto, ne zna uzrok. Najbolje je verovati nama samima i nažalost, Nemcima jer su pedantni i beležili su sve. Meni mnogo govori suđenje o čemu je podatke pronašao Miroslav Lazić. Kada je bilo drugo suđenje 1947. u Nirnbergu, major koji je bio u Smederevu se branio time da je morao da bude strog ovde jer su partizani prvu diverziju u Smederevu izveli 5. juna. Inače, u tvrđavi je i tokom Prvog svetskog rata bilo skladište municije. Godine 1927. je mala količina municije ekspodirala i tada je Ljuba Vidaković, poznat kao Ljuba Bog jer nije dozvoljavao da mu se iko meša u poslove, tražio je da vojnici oružje iznesu sa rečima da despot Đurađ nije tvrđavu zidao da bude magacin oružja, ali čak ni on nije uspeo u toj nameri. Identifikovano je oko 600 poginulih ljudi, ovde ih ima 485, ostali su po selima, jer su dolazile njihove porodice i tražile svoje među mrtvima – rekao je Jovičić.
Saša Edi Đorđević iz udruženja građana Akcija za Smederevo zahvalio se svima koji su ovom prilikom došli na to, tužno mesto i poručio: Ovde smo da se podsetimo tragedije. I da je voz kasnio svega dva minuta. I da je zbog toga ko zna koliko ljudi stradalo. Taj tehnički detalj govori koliko može da bude strašno kada neki sistem zakaže. I o tome treba da vode računa oni koji upravljaju ovom zemljom i gradom da nam se ne bi ponovo desio 5. jun.
Na kraju se obratio i Nikola Kolja Krstić iz Pokreta Tvrđava i rekao da su se ljudi okupili danas iz poštovanja prema žrtvama, ali i zbog toga što je ovo sada grad od 100.000 ljudi, unesrećen sistemom koji ne funkcioniše: Imamo tempiranu bombu iste razorne moći koja nam svaki dan na par stotina metara odavde prolazi. Čini mi se da je jedini način da se oslobodimo ovog zla, da se povučemo korak unazad, ostavimo po strani ideologije i ujedninimo se jer je u pitanju bezbednost i život nas i naše dece. Da se ne ponovi tragedija, ja ponovo apelujem na sve društvene i političke aktere, sledeće godine ćemo imati šansu da ovaj grad oslobodimo, nemojmo da tu šansu propustimo.
