Deo kulturne zaostavštine koja je dugo bila potpuno nepoznata javnosti, a koju potpisuje slikarka Olga Benson, sada je dostupan posetiocima Muzeja u Smederevu. Reč je o postavci koju realizuju tri ustanove kulture, pod nazivom „Olga Benson – o nama između etnografije i umetnosti“. Kako je prilikom svečanog otvaranja istakao Goran Jovšić v.d. direktor smederevskog Muzeja, „sve je teklo kao mlaka voda“ – izložba je nastala zahvaljujući odličnoj komšijskoj saradnji te ustanove sa Etnografskim institutom SANU i Narodnim muzejem u Smederevskoj Palanci gde inče radi autor Petar Dekić, viši kustos etnolog.
Bojana Bogdanović, viši naučni saradnik Etnografskog instituta SANU, podsetila je na to da je Olga Benson rođena 1887. u Margilanu, u današnjem Uzbekistanu, tadašnjoj Ruskoj imepriji koju napušta tokom građanskog rata i događaja posle Oktobarske revolucije. Studije crtanja prethodno je završila u Petrogradu.
Fond Olge Benson koji se deponuje u Etnografskom institutu sadrži 580 crteža i akvarela ove slikarke. Ta zbirka predstavlja značajnu kolekciju u kojoj se susreću nauka i umetnost. To kažem zbog toga što mi, etnolozi antropolozi, u ovoj ustanovi, njene radove vrednujemo na taj način. U svakoj njenoj maestralno povučenoj liniji ne vidimo samo umetnost već i etnografski podatak. Ova kolekcija nije samo likovni zapis jednog vremena već je dokument o prostorima, ljudima, običajima, predmetima, o svemu o čemu je ona crtala i tako čuvala od zaborava. Ono što je nama posebno drago jeste što je njena kolekcija iz ormara konačno našla put do publike. Decenijama nakon njene smrti, ovi radovi su ostali potpuno nepoznati javnosti ali nažalost i naučnoj zajednici. Naša kolegenica Biljana Milenković Vuković je više od deset godina tragala za podacima o životu i delu ove slikarke i radovima koji se čuvaju u institucijama kulture. Godine 2019. je njen višegodišnji napor konačno pretočen u projekat „Olga Benson – snovi o prošlosti i tradiciji“ i koji je pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i Ministarstva nauke i tehnološkolg razvoja, realizovala i sada pokojna Ljiljana Gavrilović. To je bio prvi put da su Olgini radovi predstavljeni – kazala je Bogdanović.
Kako je u nastavku dodala, tom prilikom je urađena i digitalizacija celokupne zbirke u saradnji sa Matematičkim institutom i Milanom Tomaševićem koji je ove večeri takođe bio u Smederevu. Na taj način, fond Olge Benson prestao je da bude samo arhivska građa i postao prostor novih istraživanja i priča.
Za autora, Petra Dekića, priča o Olgi je priča o nama. Između redova biografije jedne žene koja je pre 120 godina započela svoje, kako će se kasnije ispostaviti svetsko putovanje, nisu samo njene beleške i crteži, već i svedočanstvo o tome gde najčešće grešimo kada treba da vrednujemo rad onih koji su beležili našu kulturnu baštinu.
Olga je slikarstvo učila na elitnom nivou, 1920. je stigla u Kraljinu Srba, Hrvata i Slovenaca ali njena diploma ovde nije bila priznata! Interesantno je da ne odlazi u Beograd, na primer, već u Skoplje jer je nacionalna politika bila takva da je na tom prostoru trebalo graditi srpski naciopnalni identitet. Ona se tu našla kao profesorka francuskog jezika ali vrlo brzo je Radoslav Grujić koji je radio u skopskom arheološkom muzeju u osnivanju, prepoznao njen slikarski talenat.
On ju je angažovao da se bavi kopriranjem srpskih srednjevekovnih fresaka sa prostora Stare Srbije odnosno Kosova i Metohije i Makedonije. Zato što je to nastojanje krenulo od Stojana Novakovića – da akvarelskim načinom zabeležemo naionalno nasleđe pa ćemo sa time lako da pravimo muzeje. On je takođe dao i uputstvo da je potrebno skupljati narodnu nošnju zato što je ona čuvar istorije koja nije ostala zapisana, nedostajuća veza koja će nam pokazati kuda mi treba da idemo i šta smo mi uopšte. Posle odlaska Grujića prelazi u Muzej srpske zemlje, tu počinje intenzivnije da sarađuje sa etnolozima. Možda se neko pita zašto neko u vreme kada postoji fotografija, Olga radi akvarele? Zato što ta veština uspeva da donese nešto posebno i to je ključna tačka. Kada gledate njene radove, možete da vidite nit kojom žena veze na nošnji, niti koje su radili muškarci, ali i potez četke. To je onaj trenutak kada se stvara metafora, kada ona svoju slikarsku veštinu ugrađuje u etnografsku građu. Zato je ovo priča između etnografije i umetnosti. Olga je u sve ovo ugrađivala sebe – objašnjava Dekić.
Kako napominje, etnografski slikari su dobijali instrukcije od etnologa na šta tačno treba da obrate pažnju. Primer koji ilustruje tu vrstu posvećenosti, na postavci u Smederevu jesu crteži kola iz kojih se pre svega vidi način na koji su ona sastavljena. Cilj je bio da se zabeleže podaci na osnovu kojih može kasnije da se stvori predmet koji će neminovno nestati ili će ga zameniti neki drugi.
To su danas i nošnje koje mahom vezujemo za KUD-ove. Uglavnom je to svečana nošnja, ali nije sve baš tako. Mi te nošnje danas gledamo jer je još u Olgino vreme, srpska elita pokušavala da stvori idealizovanu sliku srpskog seljaka i onda svečana narodna nošnja postaje paradigma tog seljaka. Ali srpski seljak i seljanka ne idu u njivu u takvoj nošnji. Oni idu u onakvoj jednostavnoj haljini od konoplje koja je nepretenciozna, ne svečari, već je ta odeća upotrebni predmet.
Olga Benson je u Beograd otišla 1940, a za smo tri godine, od 1947. do 1950. ona je stvorila skoro 600 radova. Pošto joj nije priznata diploma, te nije mogla da živi od malih primanja, 1950. godine, već kao starija osoba, odlazi u SAD.
To je trenutak koji govori o nama danas. To je istorija koju ponavljamo jer nismo naučili u kojoj je meri važno sačuvati ljude koji su se posvetili tome da baštine nešto u prošlosti – poručio je Dekić.
Izložba će trajati do kraja meseca i objedinjuje materijal nastao na osnovu onoga što je zabeležila u palanačkom kraju (Kusadak, Glibovac, Ratari) a tu je i deo inspirisan ručnim vezom u Drugovcu koji pokazuje sa koliko je predanosti Olga radila na beleženju detalja koji su nama danas dragoceni.
