30 ALBUMA KOJI SU OBELEŽILI SAVREMENU DŽEZ ISTORIJU A KOJI NEĆE UĆI NI U JEDNU SAVREMENU DŽEZ ISTORIJU
PARADOKS KOJI SE OBJAŠNJAVA PARADOKSOM ILI PROLEGOMENA ZA JEDNU DRUGAČIJU SAVREMENU ISTORIJU DŽEZA.
Po logici stvari, to jest kako sam naslov to sugeriše (bar njegova prva polovina), ovaj tekst bi trebalo da bude lista džez albuma koji su na neki način obeležili noviju istoriju ovog muzičkog pravca, tačnije vreme s kraja osamdesetih godina dvadesetog veka naovamo. I opet po logici stvari, to jest kako na to sam naslov upućuje, tekst koji sledi trebalo bi da bude neka top lista, koja je kao i sve liste, naravno, uvek manje-više subjektivna i pristrasna, subjektivna (u ovom slučaju) zato što je bila lični deo onog beskrajnog muzičkog univerzuma, nastalog tokom vremena, a nakon velikog praska mladalačke slušalačke ambicije da se krene u nepoznato, tragom te beskrajne slušalačke avanture koja traje i danas, pristrasna zato što je bila i ostala opsesija i zato što većina albuma koji će se naći na njoj i danas, što će reći i posle deset, dvanaest, petnaest, pa i više godina, zvuči – neverovatno…
SUN RA – DANCE OF THE COSMO ALIENS sa albuma DISCO 3000 ( LIVE, MILAN 1978)
A upravo joj to i daje legitimitet objektivnosti; muzika o kojoj će biti reči preživela je sud vremena, a idejni koncepti pojedinih izdanja postavili su standarde koji su do danas ostali neprevaziđeni. Tačnije, ti dometi su naslućeni još sredinom prošlog veka, kao da je istoriju džeza toga vremena ispisala sama budućnost. Ovakav ishod, to jest, sam čin dolaska džeza pred obzorje izraza apsolutne slobode izgleda da je bio neminovan; njegov nemirni samoispitivački duh i njegova večita i uporna tragalačka priroda jedino su ga dotle i mogli dovesti. Vizionari i preteče poput Sun Ra, Miles Davis-a, Bernard Estardy-a, ili muzičara fri džez (free jazz) orijentacije, još su tih 60-ih godina, eksperimentišući sa svojim strastima i svojim snovima anticipirali zvuk budućnosti. ( „Ako su dovoljni moji vlastiti snovi, uopšte ne obraćam pažnju na muzičku tradiciju zapadnog sveta.“ – Archie Shepp) Podsetimo, to je bilo najosporavanije i najneshvaćenije vreme u istoriji džeza. Okrenuvši se protiv sebe, tačnije protiv svog nasleđa i tradicije, u potrazi za novim zvukovnim značenjima, čijom je tonskom semantikom sada trebalo izraziti ekspresiju koja više nije bila čisto muzička, džez je zakoračio s onu stranu slušljivog, u nekakve eksperimente koji su se sve više približavali doživljenom, načinu razmišljanja, odnosu čoveka i sveta – jeziku, za čije je metafore trebalo pronaći nove muzičke obrasce.Takav credo najbolje oslikava jedna misao fri džez pijaniste Cecil Taylor-a: „Svačiju muziku čini dosta ne-muzičkih elemenata. Muzika je stav, grupa simbola jednog načina života, bilo da ste toga svesni ili ne… I naravno, ona prirodno oslikava društvene, ekonomske i edukativne stavove svojih tvoraca.“
BERNARD ESTARDY – ASIATIC DREAM sa albuma ELECTRO SOUNDS VOL 2 (1973)
Ovakav ideal podrazumevao je jedno potpuno drugačije viđenje muzike, koje je bilo koliko preispitivačko toliko i rušilačko, u isti mah. Sve već postojeće i utvrđene obrasce je trebalo odbaciti: taktove, akorde, pravilan tempo, uobičajene harmonije, utvrđene lestvice… Čak i note. Granice se pomeraju, u stvari, one više i ne postoje. Stvaralački čin sve je više u vlasti slučaja i proizvoljnosti, a sam zvuk postaje ekvivalent slikama mašte. („Umesto toga, pokušaj da približiš svoju maštu zvuku“ – Donald Ayler.) Samim tim, improvizacija, građena na tim kriterijumima koji gotovo da i nisu bili muzički, izbija u prvi plan i postaje jedina muzička forma kojoj se trebalo posvetiti. Takođe, u okvirima shvatanja da je muzika odraz i glas mikrokosmičkog univerzuma ličnosti koja svoj izraz može pronaći jedino u apsolutnoj slobodi stvaralačkog, muzičar više nije bio svirač, neko ko je preko svog instrumenta trebalo da nam prenese notne zapise kompozicija koje je svirao i njihovu emociju, ne bi li nas možda i zadivio virtuoznošću svoje tehnike kojom je savladavao kompleksnost nekog, makar i svog muzičkog dela. Ne. On je sada neko ko stvara, umetnik koji na sceni, pred publikom ispisuje svoje delo u trenutku, svoju kompoziciju koju niko do tada nije čuo niti će je čuti nakon toga. Emocije i strasti, muzike uopšte nema pre toga; čak ni na notnim listovima; sve kreće ispočetka; ni sam muzičar ne zna kako će izgledati ono što bude hteo da odsvira dok ne bude čuo samog sebe.
U konstelaciji tih novih težnji, u tom opsesivnom traganju za novim mogućnostima, a i za novom funkcijom džeza, nije se zapostavljao ni najmanji segment muzike. Međutim, ta opsesija se ubrzo pretvorila u mahnitost, u grozničavu težnju kojom je maglovite vizije stanja uma i duše trebalo izraziti jezikom muzike, nekim novim džezom čiji bi smisao emotivnih preplitanja muzičara na sceni i njihova „konverzacija“ na instrumentima podjednako bili razumljivi i publici koja ih je slušala. I tu pronađenog nije bilo niti je moglo da ga bude. Postojalo je samo večito traganje: za savršenim tonom, za savršenim piskom (saksofona), za nekim nepostojećim instrumentom kojeg je trebalo izmisliti, ili za nekim sasvim retkim, nađenim na kraju sveta, iz koga je trebalo izvući isti taj nepostojeći zvuk koji je do tada živeo samo u mašti onih što su o njemu sanjali; traganje za nekim univerzalnim jezikom, ispričanim, tačnije odsviranim vrtlozima zvuka koje niko do tada nije čuo i u kome su se splela sva emotivna stanja duha i svesti onoga ko je stajao na podijumu i držao svoj instrument u rukama. Bilo je to traganje za idealom apsolutne slobode.
MILES DAVIS – MR. FREEDOM X sa albuma ON THE CORNER (1972)
Jazzexcentrik
Autor: Jazzexcentrik