Aleksandar Radojičić Šojka, Zoran Vujović, Svetlana Kostić, Nebojša Golubović, Vlada Popović i Danilo Milojković su „Džumle“. Bend je pretežno „smederevski“ jer najveći deo muzičara živi i radi u našem gradu. Okupili su se pre nešto više od godinu dana, a naziv je nastao slučajno. Naime, tokom jedne od proba u Vujovićevoj garaži, njegov tast je usled buke upitao šta se to dešava i da li su se oni to opet skupili džumle.
Nebojša Golubović se muzikom bavi od osamdesetih godina prošlog veka, svirao je po hotelima, kafanama, raznim manifestacijama i u grupi „Šarm“. Vlada Popović je gitarista takođe sa višedecenijskim iskustvom. Najmlađi član Danilo Milojković ima 34 godine, od detinjstva je u svetu muzike i gitare koju u njegovoj porodici i familiji mnogi sviraju pa je bilo prirodno da i sam nastavi tim putem. Iz Kladova je, a muzičku školu je završio u Požarevcu. Svirao je u okrestru Pozorišta na Terazijama, nastupao na Kolarcu i raznim drugim mestima, a u „Džumle“ je došao kroz poznanstvo i saradnju sa Aleksandrom Radojičićem Šojkom.
Pre nešto više od godinu dana Zoran me je pozvao da radim sa bendom, odatle je krenuo da se skuplja taj, „romski muzički krem u Smederevu“, zaista je reč o vrlo kvalitetnim muzičarima. Ekipa je iz Smedereva, a ja sam odavno u Beogradu i odatle nastojim da „menadžerišem“ ovu priču. Odazvao sam se tom pozivu jer sviram samo ono što mi je gušt, a ovakva muzika mi je stvarno srcu bliska. Ja sam bio sa „Kalom“ godinu i po dana, sa grupom „Amaro Del“ 12 godina sam svirao romsku muziku i za mene to je najživlje, najvatrenije i najopipljivije. Sada „Džumle“ polako pokušava da prenese svima dušu koja je pristuna u takvoj muzici i našem bendu – priča Radojičić za „Fenjer“.
Već nakon prvih snimaka na društvenim mrežama, pažnju su i te kako privukli, ljudima se veoma dopalo kako to izggleda i ono najvažnije – kako zvuči. Jer, u muzici, bar onoj vrednoj i kvalitetnoj, nema podmetanja, falširanja, ljudi osećaju iskrenost i godine iskustva. O tome da se ideja o nastanku ovakvog benda rodila odavno, pri čemu je glavni inspirator bila Svetlana Kostić Ceca koja je dugo svirala sa čuvenim Vrljom, a koju je on neko vreme pokušavao da nađe baš sa idejom da oformi ovu grupu, govorio je Zoran Vujović.
Ja sam sebi davno dao zadatak da je stalno ganjam i da pokušamo da nešto napravimo. Da sačuvamo uspomenu na nešto što sam ja doživeo dolaskom u Smederevo. Mislim na „Dunav“ kafanu i Vrljino sviranje, Žotu, Cecu i ostale. Ja sam tada stanovao privatno, odlazio na večeru u tu kafanu gde sam zaticao gospodina u beloj košulji, sa violinom i zaista sam svaki put uživao slušajući ga. Shvatio sam da to što oni rade ima svoje posebno mesto u Smederevu. A onda se desilo neki sled događaja koji su na kraju doveli do ovoga što imamo danas. S jedne strane, tamburaška muzika koja je deo mog života, ali isto mi se desilo i sa romskim džezom, raznim vrstama romske muzike, one ruske, španske, latino, rumunske i naše, od „Kubizma“, „Mostar Sevdah Reuniona“ i Šabana Bajramovića koga sam imao prilike da upoznam – priča Vujović. Mnogima inače poznat i kao lekar, ali on je već dugo i u svetu muzike koja ga, kako objašnjava, podstiče, osnažuje, osvežava jer kakav god da je dan bio pre probe, sve to nestane za samo par sati uz muziku.
Ove godine je 90 godina rođenja Šabana Bajramovića pa je i ovo što mi radimo mogućnost da se sačuva upomena na njega, kao i na vreme koje se nikada više vratiti neće, na Vrlju i Rome koji su svirali u Smederevu i ozbiljno to radili. Od tih muzičara sa Ubilaca više neće ostati niko. Ti čuveni muzičari u našem gradu i van njega su nestali, pa pokušavamo da sačuvamo uspomenu na njih i romski džez – dodaje Zoran Vujović.
„Džumle“ je programski bend. Ima svoj repertoar i nastojaće da im i nastupi budu u skladu sa tim. Izvode balkanski džez, romsku muziku, prepoznatljive kompozicije Šabana Bajramovića, Vide Pavlović, Ljilje Batler, Usnije Redžepova, rusku, rumunsku i špansku romsku muziku. Vujović podseća da je Šaban vrhunac tog autentičnog, izvornog izraza doživeo poslednjim albumom „Romano raj“ koji sada i njima predstavlja neku vrstu repera za dalji rad.
Svetlana Kostić Ceca pričala nam je o tome da je želja bila da se napravi orkestar, ali ne kafanski, već upravo ovakvog tipa.
Meni je cela porodica muzička, i ja sam muzikom počela da se bavim od 16. godine, to se podrazumevalo. Otišla sam potom u Aleksinac. Moj bivši suprug je radio sa Šabanom, pa i moj kum, tako da znam dosta o njemu ali to je kratko trajalo, posle sam prešla ovde i sa Vrljom sam 15 godina radila akustiku. Vule, Vrlja i ja, mi smo svirali i tako me je Vujović i upoznao u kafani. Ali sam ja sa prekidima posle radila, a sada sam aktivnija. Ja volim taj posao da radim, da se posvetim muzici – kaže Ceca. Na pitanje koliko mi danas uopšte imamo osećaja za takvu muziku koja se izvodi na poseban način i koja traži i dušu i telo, Svetlana odgovara:
Nemamo. Nažalost. Bave se muzikom mnogi ali niko iz osećaja, već samo zbog para. Gde god sam otišla da slušam, pogotovo akustiku, to nema harizmu, niko se ne daje muzici potpuno. Ja sam radila u vreme kad je bilo mnogo para, ali nije nam nikad novac bio u prvom planu, želeli smo pre svega da dotaknemo ljude, da oni uživaju u tome, da budu zadovoljni. Sada je bitno samo da se uzmu pare.
I upravo tu je razlika u pristupu koji „Džumle“ ima. Kada je reč o širem auditorijumu, do sada su nastupali tri puta u Ciglani – Klubu ljubitelja teške industrije u Višnjičkoj banji u Beogradu, jer je tu stecište raznih umetnika. Reakcije su bile izuzetne. U avgustu bi trebalo da nastupe na Šaban stejdžu na Nišvilu. Taj festival je već prepoznao da ovaj bend autentično oslikava ono što je Bajramović radio. Mišel Kurina, čuveni cimbalista koji je sa Šabanom sarađivao, bio je oduševljen nakon što mu je „Džumle“ poslao snimak pa je izrazio želju da zasvira sa njima tako da će im se i on pridružiti na sceni Nišvila. Smederevci će imati prilike da ih čuju već u petak, 31. jula, pod okriljem festivala “Tvrđava muzike” Malom gradu Smederevske tvrđave od 21 sat. Do tada, poslušajte kako „Džumle“ zvuči kroz četiri numere koje smo sa njima snimili u našem studiju:
Sećanje na Miodraga Radulovića Vrlju kroz muziku
„Dugo sam svirala sa Vrljom, bila sam tu i u njegovim poslednjim godinama. Mnogi su mislili da sam mu ćerka. Znam mu porodicu, kako je živeo. Što se tiče nota, on je bio nepismen ali 100% sluhista. Ostavio je traga i nema ko ga ne spominje, pa i mene svi tako pored njega znaju. Ne znam šta bismo mogli da uradimo da sačuvamo uspomenu na njega. Bila je ideja da se podigne spomenik, stavi obeležje. Međutim, da nije bilo mene i čoveka sa kojim sam živela, ni sahranu mu ne bi napravili. Njegova porodica je njega gledala samo kroz novac. Žalosno za takvog čoveka. Za početak, mi čuvamo sećanje na njega kroz muziku koju izvodimo“ – poručuje Ceca Kostić. Inače, tokom proba orkestra Vrljina slika je sa njima, postoji ideja i da se napravi jedan dokumentarni film, priredi veče posvećeno njegovoj muzici, možda čak i manifestacija njemu u čast ali o tom potom.
Kako je Vujović upoznao Bajramovića?
„Krajem devedestih, svirali su Dobrica Boca Janković, Željko Kocić i Marko Nikolić. Jednom prilikom me je Boca pozvao da idem sa njima na Kopaonik i da sviram u restoranu. Za mene je to bio šok jer ja nisam izlazio iz bolnice, stalno sam bio u pripravnosti, na dežurstvima. Taj boravak tamo i prvo bavljenje muzikom na taj način, za mene je bilo neverovatno iskustvo. Tamo sam upoznao dva Roma koji su spavali na klupama, svirali su gitare. Naše druženje je počelo tu, pretvorilo se u prijateljstvo i ja sam posle bio njihov gost na romskom festivalu u Raškoj, tamo upoznao Šabana. Bila je to neverovatna noć i tu sam definitivno bio zaražen tom muzikom.