„Zidovi grada da se utvrde i ostanu nepokolebljivi“ – to je bila najveća nada srpskog despota i naroda srednjevekovne prestonice u trenutku kada je kovčeg sa moštima Svetog Luke unet u Smederevo nad kojim se nadvio strah od nadirućeg turskog osvajanja. Ujedno, ta rečenica uvek iznova odzavnja pri svakom prizivanju sećanja na događaj koji se odigrao 12. odnosno 25. januara po novom kalendaru 1453. godine.
Prošla je prethodnog meseca i 572. godišnjica od događaja koji se svrstava među najznačajnije ne samo za Smederevo, već i za čitavu srednjevekovnu istoriju našeg naroda. Javnosti je delimično poznata priča zahvaljujući do sada najviše citiranim izvorima, a mi dajemo osvrt na osnovu kapitalnog izdanja koje su 2018. priredili Vladimir Radivojević, dr Mileta Radojević i dr Marko Nikolić. Među koricama obimne publikacije na preko 760 stranica, nalazi se apsolutno sve što je do sada objavljeno na ovu temu, pri čemu valja posebno izdvojiti i dva najvažnija pisana izvora iz 15. veka, kompletan, obiman Patrijaršijski rukopis sa prevodom i Pariski rukopis.
„Danas se desi spasenje nama i našoj državi dolaskom tvojim, Gospodnji apostole!“– ove je reči despot izustio kraj kovčega sa pristiglim moštima Svetog Luke. One najbolje oslikavaju trenutak koji je Đurđu tada morao delovati kao galopirajući smak (srpskog) sveta, a mi danas, znajući ono što on nikako tada nije mogao, da je na sreću, ta etapa postojanja smederevskog grada, zapravo bila samo tren u šest vekova kovitlajuće istorije, svemu ovome moramo pristupiti razumevajući ondašnji momentum.
Treba samo zamisliti prilike: Osmansko carstvo ne miruje, sve pred sobom guta, sve je bliže novoj prestonici. Nikakva zemaljska borba više nije dovoljna i vladaru je sada još jedino preostalo da se uzda u čudo od nebeskih sila. Gradu treba zaštitnik, moralni oslonac, ali pre svega, nasušno je potrebna – nada. Sve to, stiglo je u Smederevo unošenjem ostataka tela svetitelja i apostola Luke. U svečanom ophodu po smederevskom gradu, verni narod i duhovne vođe ponavljaju molitve, a najviše da „steni grada utvrdet se i nepokolebimi prebudut“(zidovi grada da se utvrde i ostanu nepokolebljivi).
Mošti sveca u srednjevekovnom svetu smatrane su najvećim mogućim blagom, vrednijim od bilo čega. Njihov doček nesumnjivo je ceremonija navišeg ranga u kojoj učestvuje celokupno stanovništvo – od onog ubogog siromaha do vlastelina, plemića ili vladara. Rituali nalažu da se pred relikviju izađe. Da niko, iz poštovanja, ne ostaje u svom domu već se moštima ide u susret od po „nekoliko poprišta“. Svetkovina koja nadilazi antičko olimpijsko pozorište – to je jedan od opisa scena u srednjevekovnom Smederevu tih trenutaka.
Despot proglašava odluku da se ubuduće, godišnje svetkuju dva praznika posvećena Luki – dan njegovog upokojenja i praznik prenosa njegovog tela u Smederevo. Ova relikvija je u naš grad privukla i mnoštvo ostalih hrišćana te su dolazili Ugri, Nemci, Italijani, Dubrovčani… A kako je uopšte do svega ovoga došlo?
Despot je u prvo vreme verovao da će vazalni odnos prema Turskoj biti dovoljan da kupi malo vremena i obezbedi opstanak srpskih zemalja. Verujući da bi moćan zaštitnik mogao da taj trenutak sloma odloži, Đurađ se okreće nameri da otkupi mošti Svetog Luke. Priča o tome kako su najpre dospele u Epir (u Grčkoj) i oblast tadašnjeg Rogosa takođe je neobična, baš kao i sve ostalo što, prema zaspisima, sa njima dalje sledi.
Naime, posle pada Carigrada 1204. godine svete relikvije su odnošene u zapadnu Evropu. To je trebalo da bude i sudbina ovih moštiju. Međutim, brodolom je brod koji ih je prevozio zaustavio nedaleko od obale Epira. I šta god da se preduzimalo da se putovanje nastavi, bilo je uzalud.
Godine su bile potrebne da se ideja o prebacivanju moštiju u Smederevo ostvari. Nakon što je sa Svete Gore stigla potvrda da su autentične, Đurađ ih je za 30.000 zlatnika otkupio od turskog namesnika (u spisima se ponegde pominje i dvostruko manja suma za mošti, ali uz napomenu da su svi ostali troškovi ukupno iznosili 30.000). Međutim, stanovništvo nije želelo da ih preda. Smatrali su ih blagoslovom. Iznete su na prevaru – kroz tajni prolaz u kulu u koju su ih stanovnici sklonili kako bi ih zaštitili. Današnjem čitaocu, to će izazvati etičke dileme.
Međutim, kako na to ukazuju i istraživači, prema ondašnjim moralnim načelima, ovaj postupak se uopšte nije smatrao pogrešnim – „sveta krađa“ čin je koji ima opravdanje jer se preduzima za višu stvar. To je „korisni poduhvat za dobrobit zajednice“. A prethodni vlasnici je trebalo bolje da čuvaju svoju imovinu. Uostalom, ništa od toga se ne bi dogodilo da nije bila „sama Božija i svetiteljeva volja“. I nije to bio jedini takav slučaj. Kao primer se navodi krađa i prenos moštiju Svetog Nikole u Bari.
Osim pomenuta dva rukopisa u vezi sa ovom temom, istim povodom u Smederevu je sastavljeno i više himnografskih kompozicija – posebna služba prenosu moštiju u despotovinu i dva paraklisa (molepstvija), što je služba za naročite prilike. To je neretko skup već postojećih tekstova, ali činjenica da je ovim povodom sastavljen potpuno nov, posebno je važna jer se tu naglašava šta se očekuje od Lukine zaštite. Nada u spasenje države i naroda.
Patrijaršijski rukopis je višestruko obimniji i sadržajniji (od Pariskog) i beleži neborjene detalje, ali čitavim tokom dominira poruka da je Sveti Luka taj koji je odlučio da dođe u Smederevo. Baš kao što je pre toga njegova volja bila da brod ne stigne do Venecije, te ga je zaustavio na obali Epira. A zatim je došao trenutak da i to mesto napusti. Taj momenat se vidi i iz scene po kojoj je se zaključuje da je čitava ideja o otkupu moštiju, počela onda kada se sam Luka, u telu nekog posrednika, navodno meštanina Rogosa, lično obratio Đurđu kao posrednik govoreći mu gde se mošti svetelja nalaze i da je dobra prilika da budu prenete u srpsku prestonicu. Međutim, kada su despotovi izaslanici tamo potražili tu osobu, ispostavilo se da niko sa takvim imenom u ovom mestu ne živi niti je iko za tog čoveka čuo. Tekst opisuje i niz drugih čuda, kako tokom prenosa, tako i nakon što su mošti u Smederevo donete. Tu je priča o tome kako su, bežeći od prevarenih meštana, nakon što su krišom izneli mošti iz grada i krenuli, oni kojima je bio poveren ovaj zadatak, stigli do reke koju nije bilo moguće preći. Ali su neobjašnjvo, s kovčegom i moštima, našli na drugoj obali, a da nisu ni kročili niti su „noge okvasili“. Iz opisa ceremonije dočeka, istraživači su zaključili da je autor tog spisa bio ne samo očevidac, već i učesnik događaja. Među čudima Svetog Luke u Smederevu, osim isceljenja naroda ili toga što nije dozvoljavao da mu svako priđe, izdvaja se ona o tome kako su noćima, neobjašnjivo, nestajali katanci kojima su Smederevci nameravali da zaštite kovčeg, sve dok nisu shvatili da im svetitelj time poručuje da su njegova snaga i moć takvi da su brave i ključevi nepotrebni.
Mošti Svetog Luke su u tvrđavi ostale i nakon despotove smrti, sve do pada Smedereva 1459. U tom trenutku na srpskom prestolu je poslednji bosanski kralj Stefan/Stjepan Tomašević Kotromanić. On je, oženivši Jelenom (ćerkom Lazara Brankovića i Đurđevom unukom koja je posle promene vere promenila i ime u Marija) postao i poslednji srpski despot. Bežeći i predajući Smederevo bez borbe u zamenu za život, oni su mošti preneli u Jajce. Međutim, četiri godine kasnije Turci su osvojili i Bosnu. On je pogubljen, a kraljica Marija je sa svega 16 godina postala udovica i pobegla ka Dubrovniku. Na teritoriju Dubrovačke republike mošti Svetog Luke su odneli franjevci sa kojima se ona potom sporila, ali su na kraju prenete u Veneciju.
Mnogo je toga prohujalo. Kamen bedema pamti. Uz ožiljak do ožiljka. Ali, nadživeo je Osmansko carstvo, sve sile i imperije, dva svetska rata… Zidovi grada Smedereva, uprkos razaranjima još uvek nepokolebljivo stoje. Tamo gde ih je Đurađ pre šest stotina godina postavio. Sa toliko strepnje i natčovečnih napora da se učini sve moguće i nemoguće, samo da smederevski grad, taj simbol nade, opstane. I jeste. Žive, Despote, i tvoj grad i tvoj narod u stamenom Smederevu. Od kamena – nikom ni kamena.
Tvrđava je zidana od rimskih utvrđenja, šta je Đurađ time poručio?