O jednom nesvakidašnjem putovanju Dunavom krajem 19. veka, za prethodno izdanje časopisa „Fenjer“ pisao je Miroslav P. Lazić, istoričar i muzejski savetnik Muzeja u Smederevu. Taj njegov članak prenosimo i čitaocima portala SDCafe.rs.
Leta 1891. godine trojica avanturista spustila su se kajacima niz čitav tok reke Dunav, od izvora na Švarcvaldu do ušća u Crno more. Bili su to američki slikar i pisac Frensis Dejvis Milet (Francis Davis Millet, 1848–1912), američki novinar Poltni Bigelou (Poultney Bigelow, 1855–1954) i engleski umetnik i kasniji akademik Alfred Parsons (Alfred Parsons, 1847–1920), poslati kao tim dopisnika čuvenog Harper’s Magazine-a. Milet je kasnije stradao na Titaniku; Bigelou je bio blizak sa nemačkim carem Vilhelmom II i pisao germanofilski nastrojene pamflete; Parsons je ostao upamćen kao ilustrator i slikar pejzaža.
Svako je sa putovanja doneo svoju verziju: knjiga Frensisa Mileta The Danube: From the Black Forest to the Black Sea, (1892) bogata je opisima prirode i ljudi, pisana za široku publiku; knjiga Paddles and Politics Down the Danube (1892) Poltnija Bigeloua otvoreni je politički pamflet.
Napuštajući Beograd kako bi nastavili svoje nesvakidašnje putovanje niz Dunav Milet je, ne znajući šta ih dalje očekuje, uzbuđeno zabeležio sledeće: „Sa visova Beograda videli smo plave vrhove planina daleko na jugu – udaljene šiljke velikog karpatskog venca – i, pošto smo se provukli mučnim putem kroz veliku mađarsku ravnicu, iščekivali smo sa oduševljenjem neravan pejzaž u kojem ćemo uskoro uživati“. Putnici su Smederevo ugledali iznenada, iz daljine, ne očekujući ništa naročito. Milet beleži kako su pomislili da je u pitanju opsena:„Isprva smo mislili da je fatamorgana, koja nas je do sada često varala svojim iskrivljavanjem oblika i preuveličavanjem visina, ali dok smo veslali uz vetar uskoro smo videli da je to skup čvrstih arhitektonskih formi“. Približavajući se, shvatali su o čemu se radi:„…tek kada smo bili na oko jednu milju od grada, razaznali smo nešto za šta smo shvatili da je moderna znamenitost, ogromne kule i zidine velike srednjovekovne citadele Semendrije (Smédé‘revo, na srpskom), kako se uzdižu u svojoj celokupnoj dostojanstvenosti iz samih voda Dunava, natkriljujući svojim mnoštvom čvrste gradnje mali grad koji se skromno ugnezdio u senci ove velike tvrđave“.
Nakon pristajanja svojim plovilima, ovi neobični putnici probijali su se polako, kako je zabeležio Milet, kroz „šaroliku gomilu Srba sa varvarskim krznenim kapama, crvenim pojasevima, sandalama od sirove kože i najgrubljom, kućno predenom odećom“. Smederevo se u knjizi Poltnija Bigeloua pominje kao „Čikago Srbije“, čime se čitaocu sugeriše da je to važna rečna luka za trgovinu žitom, dok Milet svojim opisom gradske vreve u smederevskoj varoši potvrđuje lapidaran opis svog kolege: „Poslednjih godina Smederevo je postalo od komercijalnog značaja kao trgovačka luka za žito, a kada smo ušli u grad, njegove uske ulice bile su zakrčene stotinama natovarenih volovskih zaprega koje su strpljivo čekale svoj red na javnim vagama, gde težinu žita jemče gradski službenici, pre nego što se ona isporuči baržama“.
Milet dalje opisuje Tvrđavu sa očiglednim divljenjem, gotovo nevericom: „Veliki zidovi ograđuju trouglasti prostor od deset ili dvanaest hektara, zauzimajući celinu najniže tačke između reke Jezave i Dunava. Vrh tog trougla na ušću reka je citadela velike snage, izgrađena 1432. godine od strane despota Đurđa Brankovića. Još uvek je u predivnom stanju. Zaista, zidovi celog zdanja i dvadeset tri velike četvrtaste kule pokazuju vrlo malo znakova propadanja, i, sa izuzetkom uništenja drvenih platformi, čvrste su skoro kao onog dana kada su izgrađene. Tu i tamo natpis, ili fragment statue ugrađen u zidove, dokazuju da značaj grada datira daleko unazad, još od vremena rimske okupacije, kada je ovo, bez sumnje, bilo jedno u nizu uporišta duž reke“.
Treći akter ovog nesvakidašnjeg putovanja, Alfred Parsons, ostavio je nešto drugačiji zapis o Smederevu – u formi ilustracije pod nazivom Semendria (1891), koja romantičarskim tretmanom svetla i senke naglašava monumentalnost tvrđave čija se silueta tiho ogleda u dunavskim vodama.
Utisak trojice putnika o Smederevu dvojak je i karakterističan za zapadne putopisce tog doba: monumentalnost i očuvanost tvrđave ih je zatekla, pa je opisuju sa velikim uzbuđenjem, ali stanovnike i svakodnevni život posmatraju sa distancom i kroz prizmu civilizacijskih predrasuda svoga vremena. Smederevo im je, u isti mah, i impozantni spomenik prošlosti i živa, bučna trgovačka luka – mesto na raskrsnici svetova koje ih je ostavilo bez reči upravo zato što nisu očekivali da ga nađu.