Pre dva meseca, čitav svet su obišli prizori Evrosa u plamenu. U pomoć Grčkoj krenule su ekipe profesionalaca iz mnogih zemalja. Među njima i vatrogasci iz Srbije i Smedereva. O tome su izveštavale nacionalne televizije, ispraćeni su uz kamere. Ali kad je vatra utihnula, javnost se okrenula drugim pričama.
Nakon što su se slegi utisci i iskustva, SDCafe.rs je potražio smederevske vatrogasce koji su bili angažovani u Grčkoj. Našli smo ih na radnom mestu, u trećoj smeni, kao i uvek pripravne za pokret ako za tim ima potrebe. Na sreću, to je bila mirna noć pa je vremena za razgovor bilo na pretek.
Stefan Pavlović, Aleksandar Cigulajkić i Ilija Ilić različitih su generacija i raznolike dužine staža, ali generalno, reč je o mladim ljudima. Stefan je tek prevalio tridesetu, a već 11 godina je vatrogasac. Dve godine mlađi, a rođen 1994. je Aleksandar. Ujedno je i „najmlađi po stažu“ jer ovaj posao radi godinu i po dana. Ilija ima samo 23 godine od čega je u poslednje tri, deo ekipe ovog Odeljenja.
Na pitanje šta su prvo pomislili, da li je to tek još jedan profesionalni izazov ili je ipak bilo bar malo razloga za strah, kako su se osećali kada su čuli da ih čeka odlazak u Grčku, gde je vatrena stihija neumoljivo gutala sve pred sobom, kažu da u takvim situacijama nema mnogo „preračunavanja“. Prva pomisao je da se što pre stvore tamo gde treba.
Bio je to izazov, pre svega. Navikli smo na takve stvari, idemo mi i po Srbiji, viđamo slične situacije, naravno, ne baš takve jer tako nešto kod nas ne može ni da se dogodi, drugačija je priroda i uslovi. Kad smo saznali, nije bilo pitanje hoćemo ili nećemo, samo je bilo pitanje kada idemo – kaže Ilija.
To su požari kakvi se kod nas ne mogu videti. Meni je bio još veći izazov jer mi je to bio prvi teren od kad radim. Dakle, ne prvi u inostranstvu, nego i prvi teren takvog tipa inače. Karijera mi je, što bi se reklo, počela, baš „junački“. Video sam nešto što ne može da se poredi sa našim požarima. Pitali ste za strah – nema toga kod nas, dodaje Aleksandar.
Mogli smo samo da pretpostavimo šta nas čeka, ali nismo znali zasigurno ništa sve dok nismo stigli. Mada, to su inače nepredvidive situacije, mi i ovde kad krenemo na požar, ne znamo šta nas tačno čeka dok ne stignemo na lice mesta. Ali smo spremni i obučeni za sve, pa i za takve događaje kakvi su bili u Grčkoj – napominje Stefan.
Od 26. avgusta do 8. septembra radili su od jutra do mraka. Uz njih, deo ekipe iz Smedereva, bio je i Dragoljub Arsić. Bili su smešteni u vojnoj kasarni blizu Aleksandropolisa, praktično na 20 kilometara od granice sa Turskom pa se svakodnevno dugo i putovalo.
Jednom smo čak i noću morali ponovo da gasimo jer se vatra naglo proširila ka mestu gde smo bili smešteni. Te četinarske šume su takve da velika površina plane u trenu, uz to, tamo je i specifična ruža vetrova pa je i to otežavalo situaciju – priseća se Ilija.
Sigurno je moralo biti naporno i fizički i psihički, ali ovi mladi ljudi ne ističu ništa od toga već pre svega zadovoljstvo što su, svuda gde su bili angažovani, posao uradili do kraja i na to su najviše ponosni.
Pitate nas kako je izgledalo tamo, šta da kažemo – neopisivo je. To što smo tamo videli i osetili, ne može do dočara nikakav snimak ni fotografija. Najteže je bilo što nismo znali koliko će to da traje, sve je nepredvidivo. Mi krećemo, ali ne znamo ni kuda idemo, ni kada se vraćamo. Kada daješ poslednje atome snage, a ne znaš da li kraj ili te čeka još nešto – obajšnjava Aleksandar.
Neke stvari su delovale sablasno i nama, što smo navikli na požare, a kamoli ostalim ljudima koji se ovim poslom ne bave. Kao što reče Aleksandar, ništa nije bilo u našim rukama. Mi smo tamo bili podređeni, radiš i ne znaš da li si završio za danas.
Bilo je dana kada smo išli više od 100 kilometara do položaja na kome se gasi. Nije to bilo kao ovde kada smo, pa znamo gde smo, znamo šta je naše da odradimo i da se vraćamo kad završimo – dodaje Stefan.
O mogućim opasnostima, kako kažu, ne razmišljaju previše, bar ne pre i tokom intervencije. Dela se brzo, ali pribrano i „čiste glave“, bez panike. Glavna je želja da se svim srcem pomogne i da se spase što se spasiti može.
Kada sve prođe, kada događaj postane prošlost i sećanje, i kroz priču „vrate film“, tek tada zapravo razgovaraju o tome koliko je neka situacija bila opasna ili zahtevna.
U Grčkoj su, kažu, kako od meštana tako i od kolega, dočekani i više nego prijateljski – bratski. To ih je oduševilo. Na pitanje da li su se tamo i njih trojica još više zbližila, kroz smeh odgovaraju da su oni i u Smederevu već bili dovoljno bliski. Ali i da od tada često čuju šaljive komentare kako sada, više vremena provode jedni sa drugima, nego kod kuće i sa porodicama.
Evros će ostati deo životne priče koga će se posebno sećati, jedan od onih događaja koji se na okupljnjima često prepričavaju. Međutim, ovi momci, kako dodaju – na žalost, takvih priča imaju na pretek. I najviše bi voleli da na tome ostane, da takvih poslova više ne bude. Zato, imaju poruku za sve sugrađane i sugrađanke:
Samo eto, ova Grčka, da ne pričam o drugim stvarima, neka samo to bude za nauk svima nama, da učimo iz tuđih grešaka. Mi smo prošli kroz celu Grčku. Njima je pola zemlje izgorelo.
Dok smo putovali, usput sam to primetio, pored puta, svuda je sve bilo crno. Spaljeno. Ja sam za 11 godina video sve i svašta, ali da je negde tolika površina izgorela, to, pre ovoga nisam nigde video – poručuje Stefan.
Prirode se treba čuvati. A treba je i čuvati. – dodaje Aleksandar.
I za mene je to bio prvi, najveći utisak, koliko je toga izgorelo. Bio sam pre dve godine na Eviji i tada sam se prvi put susreo sa tako nečim. Sada je sve bilo skoro identično, takva im je priroda.
Tu je naša situacija malo povoljnija, ali bili su i kod nas veći požari gde su goreli četinari, na Tari pre desetak godina. Iz toga se uči. Priroda može da nas saseče u trenutku, to moramo ozbiljno da shvatimo. Ne mora ovde da se dogodi tako nešto da bismo se uzeli u pamet – zaključuje Ilija.
Iako smo, možda, nekim delom pošteđeni većih problema i nepredvidivosti prirode, Sektor za vanredne situacije u Smederevu dosta preventivno radi jer nismo pošteđeni raznih dugih rizika.
To što živimo na prostoru koji nema razorne zemljotrese, cunamije i tornada, ne znači da treba da sve uzimamo zdravo za gotovo i mislimo kako se sve najstrašnije stvari dešavaju samo „tamo negde drugde i drugima“.
Zato su iz ove jedinice, stalno su u kontaktu sa stanovništvom, upozoravaju na potencijalne veće padavine ili druge rizike i preduzimaju sve potrebne korake zaštite.
Ipak, neretko su oni koje pokušavaju da zaštite nesvesni opasnosti i reaguju tek kada postane kritično, pa zato naši sagovornici apeluju da ih svi shvatimo ozbiljno kada nam se ubuduće obrate. Jer, bilo da je u pitanju voda, vatra ili nešto treće, ono što nama izgleda bezazleno, za sat vremena može da preraste u katastrofu ogromnih razmera.
Poznato je i da su vatrogasci, u Smederevu omiljeni heroji i to ne samo kod najmlađih, već kod ljudi svih generacija. O njihovom radu se uvek čuju uglavnom samo pohvale i neizmerna zahvalnost. Stefan, Aleksandar i Ilija kažu da i oni to osećaju i da im takve poruke mnogo znače:
Da, osećamo to ljudi cene naš rad. A mi, šta god da radimo, znamo da krećemo sa tim pre svega da nekom pomognemo. Odmoći nećemo sigurno. I ljudi to znaju. Ja osećam to i zato i volim ovaj posao, zbog toga to i radim – priča Ilija.
Trudimo se da tako bude i hvala sugrađanima koji cene i podržavaju to što radimo. Nadamo se da smo ostavili dobar utisak, ali i da smo ovom akcijom dobro predstavili naš grad u instranstvu.
Hteo bih da dodam i to da smo se svi mi iz Srbije, tamo odlično slagali. Bili smo složni, tu smo da čuvamo leđa jedni drugima, naši životi zavise od toga, takav je to posao – napominje Stefan.
Ovaj posao pre svega mora da se voli, iskreno i bez štednje treba da daješ sebe. Naravno, od crtanih filmova za decu pa preko filmova i serija za odrasle, vatrogasci su predstavljeni kao heroji, a mi se trudimo da to i opravdamo delima.
Bilo da ste o tome maštali kao dete ili ste imali idola, uzor u nekome ko je vatrogasac, uvek iza svega stoji jedna stvar – svaki čovek u prirodi ima želju da pomogne drugom, to je suština odgovora na pitanje zašto neko bira ovaj posao, poručuje Aleksandar.
Inače, Stefan, Aleksandar i Ilija su takođe i veoma aktivni članovi specijalističkog Tima za spasavanje na vodi. Tu su deo jedanaestočlane ekipe profesionalaca kakva je jednom gradu pored Dunava i te kako potrebna. I mi i oni želimo isto – da imaju što manje posla.
