Tvrđava je zidana od rimskih utvrđenja, šta je Đurađ time poručio?

Mons Aureus, Vincea, Redut, Karađorđevo brdo, Pionirski park, Godomin, Kulič… To je deo lokaliteta antičkog nasleđa u našem kraju gde su svakako postojale brojne građevine o čemu su svojevremeno svedočili temelji i razni, nebrojeni arheološki nalazi.

Naravno da su za građevinu kolika je tvrđava sa Velikim i Malim gradom korišćeni i drugi materijali, ali činjenica je da je upotrebljeno i mnogo onog koje je ostalo iza Rimljana na ovim prostorima.

Mons Aureus je sigurno je razgrađivan kako bi bila podignuta nova srpska prestonica. Pošto je to bio najbliži lokalitet, spomenici i ostali materijal odatle po svoj prilici je prvo ugrađivan.

To znači da je sve ovo u temeljima tvrđave i ujedno time dobijamo odgovor na pitanje zašto nam, za razliku od nekih drugih ostataka, ovi nisu vidljivi.

A vidljivi su nam mahom – delovi Viminacijuma. Čak i vekovima kasnije u Smederevu i okolini se moglo naići na opeku iz Viminacijuma – jasno obeleženog porekla.

Ogroman prostor ovog rimskog utvrđenja, pljačkan je bez prestanka. Groblja, već u samoj antici. Neki od grobova već iste noći nakon sahrane.

Druga etapa je bila tokom seobe kada stižu razna plemena i Sloveni naravno, koji su razgrađivali Viminacijum za svoje potrebe. U slovenskim kućama pronađena je grobljanska rimska keramiku i razni predmeti za svakodnevni život.

Najveća razgradnja do tada svakako je bila prilikom radova na izgradnji Smedereva. Despot Đurađ je razgrađivao antičke lokalitete.

Jednostavno, nije da nisu imali svesti o tome, svakako da jesu jer se pretpostavlja da je statua na Jerininoj kuli sa vimimacijumskog foruma.

I dosta je spomenika ugrađeno u tvrđavu. Oni znaju za Rim, oni su školovani i zato se pozivaju na kontinuitet. Despot Đurađ zapravo poručuje: “Evo, mi smo ta evropska civilizacija koja brani Evropu od dolaska drugih naroda iz Azije”.

Ali jednostavno, moramo da shvatimo, takvo je bilo vreme, nije bilo drugog načina da se dođe do građevinskog materijala. Zato su razgrađivani antički lokaliteti – objašnjava Smederevac, dr Ilija Danković, naučni saradnik Arheološkog instituta u Beogradu i arheolog u Viminacijumu.

To se nastavilo i kasnije. U 19. veku austrougarski putopisac Kanic beleži da je u Kostolcu video 6000 natovarenih kola ciglom i kamenom. To se naširoko vadilo, prodavalo kao građevinski materijal.

U nekim slučajevima, završavao je u septičkim jamama ili oborima, a u jednom selu Kanic je zabeležio da domaćin u sarkofagu drži prasiće.

Slične su i brojne priče iz smederevskih krajeva. Čitav prostor nekadašnjeg Mons Aureusa bio je ispunjen raznim ostacima.

Bilo je slučajeva i da onaj ko na svojoj njivi pronađe sarkofag to proda drugom kako bi služio kao pojilo za konje.

Ni danas antički i uopšte razni arheološki lokaliteti nisu pošteđeni rušenja i uništavanja.

“Divlji kopači” i dalje uništavaju baštinu naše zemlje koja preprodavanjem završava u inostranstvu.

S druge strane, tu je i “divljaštvo” novijeg datuma koje se ogleda u našem potpunom nepoštovanju onoga što je preživelo stoleća.

Možemo razumeti naše neuke pretke od pre dvesta godina kojima opšte obrazovanje nije bilo dostupno. Za ono što radi ili pak ne radi na zaštiti kulturne baštine čovek današnjice, nema opravdanja.