U sklopu manifestacije „Leto u Muzeju” je u petak, 24. jula održano predavanje pod nazivom „Iz života grada na Dunavu” na kojem se govorilo o životu smederevskih trgovaca i uticaju Dunava na trgovinu i saobraćaj u 19. i početkom 20. veka. Predavanje je držala Gordana Miletić, savetnica Muzeja i etnološkinja.
Sadržaj predavanja zasnovan je na rukopisu Dragoslava Jefremovića koji je ustupljen Muzeju 1981. godine i podacima iz knjige njegovog brata Spasoja Jefremovića „Pored grada na Dunavu”.
Miletić je najpre istakla značaj Dunava za Smederevo i okolinu, s obzirom na to da prolazi kroz deset zemalja, i njegov uticaj na životne, istorijske, kulturne i društvene tokove, privredu i strukturu stanovništva. Smederevo, kao trgovačko mesto, prvo dolazi u obzir stvaranjem srpske despotovine i proglašavanjem grada za prestonicu. Time je postalo administrativni, upravni, privredni i kulturni centar tadašnje Srbije. Za trgovačke poslove, Smederevo ostaje važno i kasnije.
U periodu osmanske vladavine do kraja 16. veka se u Smederevu odvijao veliki promet robe Dunavom i Moravom o čemu svedoče dokumenta sa podacima o prihodu carina smederevske skele. U ovom periodu su glavni predmeti izvoza bili privredni proizvodi i stoka. U novovekovnoj Srbiji, uspostavljanjem nacionalne države u kojoj je ekonomski razvoj počivao na trgovini i zanatstvu, u Smederevu je došlo do ekspanzije trgovačkih poslova. Tokom ovog perioda, Smederevo se profilisalo kao trgovački grad, a glavna prevozna sredstva za prenos robe bila su različita rečna plovila. O značaju trgovine koja se odvijala u Smederevu sredinom 19. veka govori otvaranje Trgovačkog suda 1862. godine, kao i postojanje dvadesetak evropskih i domaćih firmi za izvoz i uvoz. Kao i u prethodnim periodima, iz smederevske luke uglavnom su se izvozili poljoprivredni proizvodi, od životinja najviše su se izvozile svinje, a uvozila se kamena so iz Vlaške i manufakturna roba iz Beča i Pešte.
Predavanje je nastavila predstavljem rukopisa Dragoslava B. Jefremovića koji je iskucan na jedanaest strana teksta i kroz koji se prožimaju opisi, crteži i fotografije Smedereva početkom 20. veka kao i raznih rečnih plovila korišćenih u to vreme poput šajki, dereglija i nevrata. Iz priča Spasoja Jefremovića „Pored grada na Dunavu“ saznajemo kako su žitelji Smedereva živeli i koliko je Dunav za njih bio značajan u društvenom smislu, kao mesto okupljanja.
Po Dragoslavu Jefremoviću, a i mnogim drugim Smederevcima, najživlje i najprometnije u Smederevu je bilo tokom jeseni kada sazrevaju mnogi poljoprivredni proizvodi koji su se izvozili iz Smederevskog okruga i Velikomoravske doline. Glavne gradske ulice bile su zakrčene kolima sa raznim poljoprivrednim proizvodima koja su čekala red za merenje na jednom od dva opštinska kampera. Jefremović nam daje podatke o daljem putu te robe nakon merenja. Kaže: „Sva ta prispela hrana smeštana je u velike magacine kojih je tada u Smederevu bilo oko dvadeset. U njima su se žito i kukuruz trijarisali, lopatali i sortirali, pa je onda ta hrana prenošena u džakovima volovskim kolima privatnih rabadžija do gvozdenih šlepova koji su bili postavljeni duž dunavske obale. Na samim šlepovima, pri izručivanju džakova u magacine, u korito šlepa kukuruz se vetrenjao pomoću vetrenjača postavljenih na palubi plovnog objekta.“ Jefremović pojašnjava da je zbog jeftinijeg vodenog transporta kabaste robe i zato što nije bilo razlike u ceni carine za pedesetak kilometara, Smederevo do izgradnje železnice 1884. godine bilo najjeftinije tranzitno mesto za Velikomoravsku dolinu iz Srednje Evrope i obrnuto. Do ulaska parobroda u širu upotrebu na području Srbije, roba se prevozila raznim plovilima.
Jefremović dalje govori o vrstama plovila, kako su se koristila i za koju vrstu robe, jer nisu sva plovila bila spremna za veće količine robe i nisu mogli svi trgovci da ih priušte.
Dereglije su bile veća plovila dužine negde 40-50 metara i njima su se prevozila stoka, kamen, šljunak, drvo, gorivo, kreč, cigla, pesak, kao i stočna i ljudska hrana. Po njemu, dereglije su bile u upotrebi sve do 1834. godine kada počinju da se koriste gvozdeni šlepovi. Šajke su bile manja plovila. Natrag su imala kućicu za noćivanje na čijem krovu je bila postavljena motka krme, a imala je i dva mala pokrivena magacina. Prema Jefremoviću, ovim plovilom prenosila se samo dućanska roba, espap iz Srednje Evrope za Srbiju. Natrag su obično išli prazni, ponekada bi se tovarila hrana ili stoka za Austriju. Nevrati su plovila koja su putovala nizvodno. Pravljeni su na početnoj stanici, a demontirani u pristaništima gde je istovarena roba. Ovim plovilom prenosile su se čamove i borove daske za tišlere, drvene grede, drveni alat, vile, lopate i drugo iz Osijeka za Beograd, Smederevo i dalje. Jefremović navodi da su prema njegovom sećanju nevrati korišćeni retko sve do 1907. godine kada je u Smederevu podignuta parna strugara.
U zavisnosti od uslova, smederevski trgovci su radili na tri načina, objasnila je nadalje Miletić.
Prvo, male dućandžije kupovale su espap u samome Smederevu sa tih šajki. Robu u njima su doterivali peštanski ili prečanski Grci ili Jevreji i krčmili su je na obali u samim plovilima. Naravno, ovaj espap bio je skuplji od onoga koji su sami smederevski trgovci dovozili. Drugo, srednji trgovci su se udruživali i jedan od te kompanije odlazio je za Požun. Tamo i nizvodno kupovao je robu za sebe i za sve njih i donosio je pod kiriju uzetom šajkom u Smederevo. Treće, veliki trgovci išli su sami za robu i zakupljivali i celu šajku za prevoz samo njihove robe.
Smederevski trgovci najčešće su putovali, kaže Jefremović, u Požun (današnju Bratislavu) za trgovinu, ali bi u svakom mestu na putu do Požuna ili u povratku iz njega uzeli još ponešto. Da bi se vratili u Smederevo, prolazili bi kroz Komoran, Vac, Peštu, Mohač i Novi Sad (gde bi ih dočekao pomoćnik ako su imali sreće da nađu jednog), što je put od više stotina kilometara koji je trajao više stotina sati. Ne možete onda da zamislite radost smederevskog trgovca kada donese robu nazad u svoj grad.
O svemu tome i još ponekim, zanimljivim detaljima, bilo je još reči na predavanju koje je ukazalo na važnost ovakvih izvora u kojima možemo mnogo štošta da saznamo o životu i svemu što je bilo potrebno za život Smederevaca u vremenima bez prevoznih sredstava i načina prevoza robe koji su nam danas na raspolaganju.
