Postoji ona stara da se u Srbiji uspeh ne prašta. U najmanju ruku se ne vidi, ako postoji i mala šansa da se neko uspešan zaobiđe. Svaka čast dobronamernima i pažljivima, ali oni su ipak samo izuzetak koji potvrđuje pravilo. Lično, za svoj umetnički rad sam dobio poprilično medijske pažnje te ova priča nije rezultat lične ogorčenosti, nezadovoljstva ili nečeg sličnog.
Elem, zbog gomile političara, starleta, učesnika rijaliti užasa, s koca i konopca skupljenih nadri-zvezda i sličnih selebriti likova, u srpskim medijima ima veoma malo prostora za neke nove ljude, one koji nisu iz prvog medijskog ešalona i nemaju ničiju podršku i jaka leđa. Oni koji forsiraju u prvom delu rečenice pobrojane kažu da takvi nikoga i ne zanimaju, što je donekle i tačno, jer je narod, koji decenijama, uporno i svakodnevno, zasipaju pomijama, na kraju navikao na tu vrstu padavina i čini se da mu je prilično dobro. Srećom, oni kreiraju samo medijsku sliku ove sirote zemlje, ali ne i život. U realnosti, a ne u rijalitiju, postoji mnogo divnih, talentovanih, ostvarenih ljudi, onih koji su se mučili, borili, vredno i predano radili i stigli tamo gde je zaista teško stići.
Kad se u Smederevu pomene nadimak Ciki, ljubitelji metal i rok muzike će znati o kome se radi. Za druge kategorije građanstva nisam siguran. Slično je u čitavoj Srbiji. Srđan, mlađi od braće Branković, koji živi za muziku već tridesetak godina, gitarista smederevske Alogie, bez dileme najboljeg, najkompletnijeg srpskog hevi benda, neverovatno talentovan i dobar muzičar, zaslužio je daleko više pažnje u svom gradu i zemlji. A izvan Srbije… hm! Čitajte do kraja.
U najkraćem, snimio je (delimično i odsvirao) stotine albuma u svom Paradox studiju, gostovao na albumima svetskih zvezda, sa Alogiom doveo u naš Centar za kulturu čuvenog Vojkana Borisavljevića na zajednički koncert sa njegovim simfonijskim orkestrom, da bi na kraju predstavio srpski metal u inostranstvu, u najboljem svetlu, napravivši nekoliko pesama sa svetski poznatim pevačima (izostavljam imena da ne bih gnjavio one kojima svetska rok scena nije poznata). Kako u tom inostranstvu žive ljudi koji obraćaju pažnju na talente mnogo više nego Srbi, stigao mu je poziv renomirane izdavačke kuće Frontier Music iz Italije i ubrzo je postao njihov ekskluzivac. Dobio je poverenje da sastavi bend koji će praktično biti predstavnik ovog diskografskog giganta – The Big Deal. U njemu je troje Smederevaca (Srđan kao gitarista i vođa, njegova supruga Nevena kao klavijaturista i pevačica i Ana Nikolić kao pevačica, bubnjar Marko Milojević iz Kostolca i basista Alesandro Del Vekio iz Italije). Prošle godine objavili su debi album.
Na sajtu izdavača piše da je bend iz Srbije. Zašto je to bitno? Između ostalog zbog toga što je, nedugo po objavljivanju albuma, bend dobio poziv od menadžmenta legendarne američke rok atrakcije KISS da bude deo njihove tradicionalne The KISS kruise turneje prošle jeseni. To se i dogodilo, pa su srpski muzičari nedelju dana svirali, krstarili po Tihom okeanu i družili se sa legendama. Ne znam kako da iskažem veličinu tog uspeha. Posmatrano sportski, liči mi na priču smederevskog fudbalskog razbijača, Mitro Gola. Usledili su pozivi za svetski poznate muzičke festivale i očekujem da Srđan i ekipa „eksplodiraju“ u narednim godinama.
Suština ovog teksta nije da hvalim Srđana, on odavno zna kakvo je moje mišljenje jer sam mu pre mnogo godina u oči rekao da je muzički genije. Druga stvar je u pitanju. Hoću nešto da pitam. Gde ste da ispratite najveći uspeh srpske rok muzike ikada, gospodo rok i istraživački novinari? Gde ste, poslenici televizija sa nacionalnom frekvencijom?
Ima li kod vas mesta za Srđana Cikija Brankovića ili da čekamo da ga prepoznaju Rolling Stone, MTV… Mnoge intervjue je već dao, kasnite. On je svetski, a naš! Zašto je nevidljiv?!
Piše: Saša Đorđević Edi
foto: privatna arhiva
1 comment
Bravo, Edi, konačno neko i o tome…