Smederevac Stefan Pavlović, inače vatrogasac, donekle je našim čitaocima već poznat što zbog profesije kojom se bavi što zbog uspeha koje je imao u ranijim trkama. Ovoga puta, učestvovao je u januarskom „Ko te juri izazovu“ koji je ceo, na nivou države, bio posvećen sakupljanju sredstava za lečenje još jednog Smederevca – Andrije Delića, petogodišnjeg dečaka koji boluje od cerebralne paralize.
Stefan, ne samo da je osvojio prvo mesto u ovom izazovu, već je sa pretrčana 1303 kilometra za mesec dana, postavio veliki rekord koji će teško moći da bude dostignut jer je u svim dosadašnjim izazovima samo jedan takmičar imao nešto više od 1100 kilometara. Sve to, bilo je povod našeg razgovora sa Stefanom Pavlovićem.
SDCafe.rs: Stefane, o tvojim smo uspesima povremeno obaveštavali sugrađane, ali nije bilo prilike da te pitamo – otkud ti uopšte u toj priči u vezi sa trčanjem, da li si se možda prethodno bavio nekim sportom?
Oduvek sam bio isključivo rekreativac. Već 13 godina trčim, a u prvih sedam – osam godina to je bilo samo uz razmišljanje :“Nemoj da sediš za stolicom, izađi napolje!“. Imao sam ranije i dosta više kilograma, kad sam smršao to je odmah dalo i neke rezultate koji se vide.
Dakle, bilo je to uglavnom neobavezno, da izađem napolje i oznojim se. Posle toga bila je poneka trka. Ali, kad sam počeo time da se bavim nije se mnogo o tome ni pričalo. Mene su posebno zanimale planinske trke koje su tada uglavnom bile predmet podsmeha. To je ono kad vam kažu: „Gde trčiš tamo po zabitima?“ To je sada mnogo više zastupljeno. Pre tri godine sam imao trku od 100 kilometara na Staroj Planini, pa 134 kilometra na Fruškoj Gori, svaka od njih me je na neki način promenila. I svaki sam put prešao neku svoju granicu. Recimo da sam u poslednje četiri godine time počeo malo ozbiljnije da se bavim. Kad napredujete, onda vas to „vuče“ da pokušate da budete još bolji.
SDCafe.rs: Kako ti sada kada je gotovo, izgleda taj tvoj celokupan poduhvat i „Ko te juri“ izazov, da li si ti od početka imao nameru da bude ovako?
Što se tiče ovog izazova, „Ko te juri“, to je stvarno odlična organizacija. Ja sam tu upao slučajno, u 5 do 12 što se kaže, tako što sam imao prilike da pre toga na jednoj trci upoznam jednog od predstavnika te organizacije. Kad sam video da se sredstva skupljaju za Andriju Delića iz Smedereva, za mene je to bio dodatni motiv da se uključim, da skupim neki kilometar.
Međutim, ovo što se desilo, uopšte nije bio moj plan niti sam ja to tako zamišljao. Ja sam hteo da napravim neku lepu kilometražu, ali ne ovoliku. Koncept je da postoje timovi sa kapitenima i onda se kroz zdravi rivalitet skuplja više kilometara. To je 300 trkača iz Srbije, elitni takmičari pa je nekolicina njih krenula sa nekim dnevnim maratonima. Ja uopšte nisam krenuo tako da radim, ja sam trčao dnevno po 30 ili 40 kilometara iz dva puta. Jer, imam posao, ne bavim se samo time kao oni, moram da ostanem čitav za svoju smenu, imam obaveze i kod kuće… Nekad sam zbog posla mogao da trčim samo 10 ili 15 kilometara na dan, pa sam onda narednih dana to dopunjavao. Što znači da sam najviše za jedan dan istrčao 74 kilometra.
Sredom i nedeljom je bio presek stanja. Ja sam se prvo „muvao“ oko trećeg mesta. A onda sam jedan dan sam iz cuga bez većih problema istrčao 42 kilometra, ujutru. Popodne sam imao još vremena jer sam radio noćnu smenu, pa otišao na još petnaestak kilometara. Na preseku početkom januara sam za nešto malo bio prvi, ali me od tada niko više nije stigao. A razlika je bila ogromna, bukvalno sa 300 kilometara bio ispred drugog. Ali ja sam dao gas i do kraja sam to držao.
Za „Ko te juri“ izazov postoji aplikacija gde se moje aktivnosti obračunavaju, svako je očitan sa svojim brojem kilometara. Kilometar se prodaje za 10 dinara. Bitno je da se javite organizaciji, ali novac ide direktno na račun osobe za koju se skuplja. Onaj ko ih otkupi dobija priznanicu i oslobađanje od poreza. Dobra, zdrava priča.
SDCafe.rs: Pa kako si uspeo? Čime god čovek da se bavi to nije jednostavno ako svakoga dana mora na posao, a kamoli ako je vatrogasac što je takođe fizički zahtevno. Pa uz to još je bio januar, praznici, porodične obaveze…?
Iskreno, bilo je mnogo teško. Prvo, čovek mora mnogo dobro da poznaje svoje telo. Ne preporučujem nikome da ovako nešto uradi. Išao sam umoran na posao. I dešavali su se požari. Ali tamo na poslu, što se tiče tog izazova nekolicina je ljudi samo znala. Međutim, bilo je situacija gde sam mnogo teško podnosio sve to. Na primer, ta noćna bude teška, a ako sam imao i jedan požar, ne mora da bude ozbiljan, ali ako me je jedan presekao u pola noći, izašao sam, smrzao se, to više nije to jer znam da ujutru idem na 42 kilometra.
Jer sam ja odlučio da svoju granicu ponovo pomerim. Ni sam ne znam kako sam neki put to izdržao. Ali nisam ništa kompikovao. Moja hrana, moja oprema, patike koje imaju 2000 kilometara i dalje su dobre. Što se tiče kuće i porodičnih obaveza tu su me dopunjavali ukućani, pomagali, nisam mogao sve da stignem. Jednostavno, moje je telo prolazilo kroz nekoliko faza. Ako neko u takvim situacijama pomeri svoju granicu, ja sam dve pomerio.
SDCafe.rs: Gde si istrčao tih 1300 kilometara? Kako si birao gde ćeš trčati?
U početku je išlo nekako, a kada je splasla početna euforija, onda sam sam morao da nađem dodatnu inspiraciju. Onda sam razmišljao da jednostavno krenem negde 21 kilometar dalje jer ću morati odatle da se vratim.
Dosta sam voleo da idem ka Beogradu, Brestoviku, išao sam do manastira Rajinovac, pa onda na drugu stranu ka moravskim selima, do Saraoraca i nazad, pa na treću stranu, do Badljevice i nazad, to je bila maratonska dužina isto. Nisam išao ka Kovinu, nekad sam trčao na Jugovu, nekad na našoj popularnoj Stazi zdravlja, to je smederevska staza sa mnogo brda, to mi je bilo interesantno. Morate da smišljate razne igrice u glavi jer to je četiri ili pet sati trčanja. I to traje i traje. Mesec dana.
SDCafe.rs: Pre nekoliko dana je bilo i uručenje nagrada, kakvi su ti utisci sa tog događaja, pretpostavljamo da si imao prilike i da upoznaš Andriju i njegovu porodicu?
Upoznao sam ih ranije, mi smo imali već jednom na Adi trčanje gde je bila kutija za donacije za Andreju. Iskreno, bilo je vrlo emotivno. I sada smo u kontaktu. Ali svi mi smo u drugom planu, Andreja Delić je zvezda ove priče. Molim takođe sve koji su u mogućnosti da se priključe i pomognu, ima više načina, uplatama ili slanjem SMS-a.
SDCafe.rs: O čemu razmišljaš dok trčiš? Ipak su to sati i sati… Šta te održava?
Nikad ne stavljam slušalice, ne trčim u komforu, okružen sam automobilima i psima. Planinski sam trkač gde ne sme da se zaluta, mora da se pazi, fokus mi je od početka takav. Dok trčim, ispred sebe postavljam male ciljeve. O 42. kilometru se ne razmišlja kad si na šestom, ideš do polako prvo do bandere, pa sledeće i tako dalje… Ili razmišljaš o bližnjima, izazovu, nešto mora čoveka da pokrene. Meni i vera pomaže u najtežim trenucima, ne može čovek sam. Ili nešto planiram, sam sa sobom razgovaram, preslišavam se, svađam se i izmirim sam sa sobom i tako posle dođemo obojica kući sigurni. Veliku zahvalnost za sve dugujem i prijateljima iz smederevske Urbane desetke koji inače organizuju trku u našem gradu i teretani Trijumf koji su sve ovo i izgurali da dođe do vas i javnosti uopšte.
SDCafe.rs: Šta na dalje, kakav je plan za ostatak ove godine?
Plan je planina sigurno, glavna trka će biti u julu, nacionalna organizacija Skyrunning Srbija, verovatno najjača na Balkanu, prvi put pravi najtežu trku na Prokletijama, 177 kilometara gde će se skupiti svi najbolji sa naših prostora, ali učestvovaće i iz inostranstva takmičari, čini mi se da sam video učesnike iz Meksika i Tunisa. Ta trka bi bila kvalifikaciona za jednu u Americi koja je među najpopularnijima. Između toga imam neke druge opcije koje će mi biti priprema za to, a za jesen, videćemo, možda opet neki izazov.
