Smederevska “Vinarija Jeremić“ nebrojeno je puta pronela slavu našeg grada u vinskom svetu. Njihove boce, sa posebnim ponosom poklanjamo onda kada nam je najvažnije da ostavimo najlepši utisak ili da naš zavičaj, svu svoju snagu i lepotu ispriča kroz svaki gutljaj nekome ko o njemu ne zna mnogo. Formalno, njihova priča počinje 2010. godine osnivanjem Vinarije, ali se u taj trenutak zapravo samo slilo sve što je decenijama ranije tinjalo u porodičnim vinogradima. Iskra se rasplamsala, stvorena su vina koja sviraju najfinije melodije – Kanon, Sonata, Rondo, Dueto… I ne samo da su obišla planetu. Ona danas, polako ali sigurno predanošću i kvalitetom grade svoje mesto na njoj. Ovo nije priča o nagradama, već o smederevskom vinogorju, odvažnosti, veri u jedan san ali ne možemo a da ne spomenemo bar poneko priznanje. Zlatne medalje iz Beča, Bergama, Berlina, Sofije, niz priznanja za vino godine u Srbiji – sve to je samo deo uspeha koji su doveli do toga da su ova vina prokrčila put u Evropi, Americi, Australiji, Brazilu, Kini… Stvorio ih je i poseban život im udahnuo Slavoljub Jeremić u čijoj vinariji prijatnog ambijenta koji kao da i sam odaje posebnu počast vinu, nastao je i ovaj razgovor.
Sve velike priče imaju zanimljivu istoriju. Kako glasi istorija “Vinarije Jeremić”? Kako je i zašto nastala, šta ste zapravo želeli, bar na početku?
Registrovani smo 2010. godine ali na to moramo da se vratimo bar još jedno 10 ili 15 godina. To sada zvuči mnogo, celih 30 godina. Želja i slika koja se u meni probudila je tada, možda još i ranije. Odmalena je to jednostavno bio moj svet. U porodici i generacijama pre mene, ne samo da se uvek govorilo o grožđu, nego smo imali svoje vinograde. Kao mali, to se znalo, od proleća kada krene vegetacija, vikendom smo išli u vinograd da pomažemo dedi. Priznajem, češće tada nisam išao svojevoljno već zato što sam morao. Ali to je usadilo nešto što je dalo najveći značaj stvaranju želje da se to ne zaboravi, da ne zastane u prošlosti. Jer smo svedoci vremena kada smo iz vinogradsrakog rejona prešli prvo u industrijalizaciju, pa u neko novo doba snalaženja, kako je ko znao i umeo. Meni je bilo predodređeno da nastavim ono što su pre mene moji radili. To je bio glavni razlog. Duh nasleđa je bio glavni motiv da ne ostanemo na nivou proizvođača grožđa i da prodajemo grođže po Sloveniji, Hrvatskoj i beogradskim pijacama, već da napravimo finalni proizvod koji će imati veću vrednost.
Kako ste skupili hrabrost da krenete u takav poduhvat? Kontekst u kome se to dešava jeste takav da Vi i „Vinarija Janko“ u to doba pokušavate da vratite nešto od svega što smo izgubili propašću „Godomina“. Izranjate iz jednog podužeg zatišja, kako ste se odvažili? Ipak, niste mogli da znate sigurno šta Vas u svemu tome čeka…
Koliko god neko bio racionalan, a ja sebe smatram takvom osobom, lucidnost takođe mora da postoji. Bez toga i rizika, ne može da se napravi rezultat. Nama je najveći rezultat to što smo prepoznatljivi na tržištu, imamo lep krug saradnika i prijatelja, kao i obavezu da, zajedno sa ostalim vinarijama iz Smedereva, budemo nosioci kvaliteta smederevskog vinogorja. Automatski imamo obavezu da budemo diplomate ovdašnjeg vinogorja jer po vinima se prepoznaje kvalitet ovog podneblja. To je praksa i u celom svetu. Kada sam video regije u Francuskoj ili Italiji gde lokalni proizvođači sa takvom energijom pričaju o svom kraju, meni je najveća želja bila da upravo i ja, naš kraj predstavim u najboljem svetlu. U tom momentu, tako nešto je zaista bilo neophodno da se to uradi, vladala je praznina kod nas. Nestao je „Godomin“ i bukvalno da nije tada bilo nekoliko proizvođača, Smederevo više nikada ne bi ponovo bilo vinogradarski rejon. I ne bi se više pričalo o vinima nego bi sinonim za Smederevo bila isključivo železara ili šporet „Smederevac“. Možda čak nikome više asocijacija na Smederevo ne bi bili vino i grožđe. Tako se sada osećam zadovoljno i srećno kada se, u kvizovima i ukrštenim rečima, kao asocijacija pojavi Smederevo i konačno rešenje bude grožđe. To je meni bio zadatak, da taj naš rejon predstavimo u svetlu kakvo zaslužuje. Čak mislim i da zaslužuje još mnogo veći brend nego što je danas. Evo mi se sada trudimo da povratimo snagu brenda kakvu je Smederevo imalo ranije.
Šta je na tom putu bilo najteže? Biti smeo, obezbediti sredstva, izboriti se za mesto ili biti strpljiv jer u vinarstvu nema brze zarade? Ili je problem bio i u tom prethodnom zatišju?
Najveći izazov je bio skrenuti temu od nasleđa koje se ovde podvlačilo. Pre svega da je Smederevo sinonim za belo vino i „Smederevku“ koja je pak sinonim za vino koje se meša sa kiselom vodom. I to je predstavljeno kao gornja granica, a u stvari nije tako. Sve je to lepo, blagodat koju imamo je da se grožđe zove po našem gradu i samo je par mesta u svetu imalo tu situaciju, ali su to iskoristili na sto puta bolji način. Da mislimo da samo „Smederevka“ ovde uspeva, bilo bi naopako. Uspevaju i mnoge druge sorte. I daju fantastične rezultate. Ne radi se samo o zemljištu, već o čitavom kvalitetu meteoroloških uslova, blizini Dunava, nadmorskoj visini koju imamo, klimatskim uticajima… Ono što zaboravljamo, a neophodno je da se kaže, jeste navika ljudi. Pored kvaliteta vinogorja, kroz vinogradarstvo se predstavlja kvalitet ljudi koji kroz svoje navike obrade vinograda, predstavljaju svoje načine i kvalitete. Koji mogu da budu karakteristični za određeno podneblje. Recimo, postoji sistem rezidbe u Italiji, Španiji, sistem rezidbe i načina obrade grožđa u Francuskoj ali postoji i sistem koji je vezan za naš rejon. To su navike koje su ukorenjene, teško se menjaju ali ih ni ne treba menjati jer su vrlo dobre i kvalitene. Ako ih ne spomenemo, stvara se pogrešna slika. Ljudi su uključeni u taj rad, u nastanak vina i to se ne sme zaboraviti. Kroz vino predstavljamo navike ljudi i kvalitete naroda koji tu živi.
Ako već pričamo o kvalitetu, kakav je osećaj kada iz Smedereva, u kome je kako kažete važila „filozofija belog vina“, Vi jednoga dana, u inostranstvu, pored svih čuvenih regija, dobijete nagradu za jedno crno vino?
To je sve uticaj želje. Ne postoji na svetu institucija koja će doneti zaključak da je neki rejon idealan, nema vrhovnog sudije šta se sme, a šta ne sme. Sve je na želji, energiji i snazi da se to iznese. Francuska je vodeća sila u svetu, pogotovo u snazi brenda, postoje fantastični proizvođači u raznim francuskim regijama. Međutim, kada pogledamo kako je to smišljeno i lepo projektovano, to više liči na marketinški udžbenik i vodič kako bi trebalo doći do uspeha, nego što kvalitet zemljišta to dozvoljava. Mnogo puta sam se razočarao u svetski poznate regije očekujući da ću tamo naići na neke slojeve zemljišta, ruže vetrova i slično, a naišao bih na ravnu ledinu. Međutim, snaga priče i ljudi koji su tamo radili, inovacija koje su primenili i uspeli. Uz kapacitete kvalitativnih svojstava grožđa koji su jedinstveni, njih danas karakteriše jedan veliki brend. Opet se vraćamo na priču da ljudski faktor, uz ostale, ima veliku ulogu. Dakle, mašta, želja i energija su jače čak i od tih prirodnih potencijala koji postoje. Osećaj je meni uvek drag, gde god da odem, svaki rejon poredim sa našim. I uvek to po nekoj inerciji ide automatski. Upoređujem kako oni rade, a kako mi, šta je bolje, šta drugačije, pokušavam da sagledam realnost pa kažem ne možemo da budemo Francuska ali vidim šta sve drugo možemo. Ne zaboravite, period razvoja francuskog brenda je pet ili šest vekova. Ne možemo mi za 16 godina da to dostignemo. Ali ne treba da se pomirimo da je to nemoguće. Treba da budemo realni, da nađemo sebi mesto i da ovu lepotu koju imamo od prirode, uz struku i energiju, podignemo na viši nivo.
Osećaj kada usledi priznanje kao nagrada za trud je fantastičan i zaista je to najveći punjač energije koju dobijamo u želji da napravimo nešto novo. U vinarstvu je za svaki promenu potrebno sačekati godinu dana. U bilo kojoj drugoj proizvodnji novu recepturu možete da probate i primenite za par dana, ali mi, za promenu negovanja vinograda ili u tehnologiji, moramo da čekamo godinu dana. Toliko traje ciklus proizvodnje. Mi, u stvari imamo samo 16 berbi. To je tako kratak period, a ja imam ideja ne za narednih 16, nego 36 berbi.
„Vinarija Jeremić“ ima specifičan imidž, ostavlja poseban utisak ne smo vinima već i celokupnim prostorom, sve je u harmoniji. To je spoj vina sa nazivima po muzičkim žanrovima, umetnosti i muzike. Da li ste zadovoljni time kako su ljudi razumeli koncept i Vašu poruku?
Ja sam je možda razumeo drugačije nego što su ljudi mislili. Pripadam generaciji koja je osnovala srednju muzičku školu u Smederevu i kasnije se ispostavilo da je bila jedna od najuspešnijih. Od nas 10 đaka, šestoro je upisalo muzički fakultet, to je fantastičan prosek i retko je ponovljivo. Posle mi je, kao studentu muzike, bilo predodređeno da ostanem u toj sferi delatnosti. Spletom okolnosti, ja nisam diplomirao. I ostala je ta praznina u meni. Želeo sam da ostanem u tome makar kroz nazive muzičkih formi i oblika koje imaju naša vina. I kada mi kažu da ja više nisam muzici – nisam, ali moja vina jesu! To mi je kontakt sa onim za šta sam se obrazovao, što u meni postoji onako kako to samo može kada neko provede pola života učeći nešto. On ne može to tek tako da izbriše. Ja sam našao način da u muzici ostanem kroz nazive vina, a kasnije se to razvilo kroz muzičke događaje koje ovde organizujemo tako da pored svih uspeha koja su vina doživela više ili manje za mene je podjednak možda i veći uspeh to što naše tematske večeri već više od 12 godina funkcionišu, što se ljudi raspituju i uvek imamo punu salu, što smo dotakli razne teme iz oblasti muzike i drugih grana i što je to postala jedna od naših prepoznatljivosti. I što smo u vinariji napravili jednu kulturlološku scenu.
Da li sada može da se kaže da „Vinarija Jeremić“ ima zaokruženu celinu, da je to sve, ono što ste želeli to ste postgli ili ipak ima još izazova, planova za budućnost? Gde će, prema Vašim željama, vinarija biti za deset godina?
Mi sada kreiramo ono što želimo da bude rezultat za deset godina. Svojim delovanjem danas, ja kreiram budućnost, a to je, pre svega, da smo zaustavili razvoj količina proizvodnje vina. Već osam godina imamo 13 hektara vinograda i to je naš kapacitet, onaj koji mogu da pratim, koji mogu da kontrolišem i da uživam. Svi znamo da je 100 hektara veće od 13, da je 150 veće od 100, a 300 veće od 200 i kada bi se tako vodili, tu ne bi bilo kraja. I obično kada se ljudi tako vode, razvojem u kvanitetu u jednom momentu dođe do prezasićenja. Onda im se sve to smuči i izgubi se zadovoljstvo, kreativnost. Izgubi se prisutnosti u proizvodu, postane mučenje i ode u sunovrat. Noseći se iskustvima i logikom, ja sam došao do svog kapaciteta. Svako ima svoj kapacitet. Postoje oni koji mogu da isprate milion litara, da postižu odgovarajuće kvalitete, svaka čast, ali moj kapacitet je na 50.000 litara. To je količina kojom komotno vladam, kako u smislu negovanja vinograda, tako u prostornom i organizacionom smislu, kapacitetu podruma, brojem zaposlenih i kolega ali i kapaciteta prodaje. Ako vidim razvoj u budućnosti, onda se prvenstveno razvijamo u nekim segmentima kvaliteta, a ne kvaniteta. Pokušaćemo da radimo fermentacije u drvenim bačvama, za sada ih radimo u prohromskim sudovima. Počećemo da korstimo glinene, zemljane sudove za neka bela vina, očekujući neke rezultate iz tih amfora. Pokušaćemo da radimo sa nekim tretmanima u vinogradima, pa kasnijim berbama. Dakle, razne promene u cilju boljeg kvaliteta finalnog proizvoda, a ne u povećanju pa makar i po ceni da nam i nestane vino i da se traži boca više.
Gde smo mi danas, naše vinarije, vinogradi, da li smo na putu obnove? Da li je situacija bolja nego što mi laici znamo?
Snaga brenda vina iz Srbije u svetu je jako niska. I dalje. Nažalost. Kod poznavalaca vina, tamo gde se najviše kupuju i troše, vina iz Srbije nisu na stalnoj mapi i u nekoj kategoriji visokokvalitetnih proizvođača jer nismo potvrdili kontinuitet koji postoji svega dve decenije. Ta praznina koja je nastala nije samo u smederevskom vinarstvu i vinogradarstvu. Identična je situacija u zemlji i postoji u celoj Srbiji. Mi smo imali pauzu od jedno 20 godina kada se nije spominjalo ime nijednog reprezentativnog proizvođača. Niti je bila inicijativa da se tu nešto razvija i radi. Uvek su to bila lepa sećanja na stari smederevski rejon, stari podrum, izložbu u Bordou, neke priče kao i za druge regije, u Negotinu priča za filokseru, pa Vršac, Frušku Goru. I to je nekako bilo sećanje. Ta praznina ne može da se zanemari. Ostavila je trag i uzrok je tome zašto nas nema kao neke vinske zemlje danas u vinskim mapama. Međutim, sa novim talasom proizvođača, to se menja. Danas u Srbiji imamo preko 650 proizvođača vina. Ako vam kažem da ih u Sloveniji ima 900, u Švajcarskoj preko 1000, u Austriji preko 2000, znači da je budućnost u malim vinarijama koje će svojim specifičnim pogledom na vino, posebnom proizvodnjom i energijama, doprineti razvoju lične proizvodnje ali i čitavog brenda rejona odakle dolaze. Mi smo krenuli relativno skoro kada se uporedimo sa drugima, takvim pristupom još uvek smo kao brend anonimni u vinskom svetu. To se sada menja iz dana u dan. Ali to je spor proces. Da bi se taj brend ponovo vratio mora da prođe minimun još 15 do 20 godina, to je jednostavno tako. I to u najboljem slučaju, ako nastavimo da se razvijamo ovakvom dinamikom. Jer sada je ceo svet uvideo značaj vinarstva za razvoj jedne države ili sredine. Zamislite sada državu bez vina, to je kao da nema istoriju. Grad bez vina je kao da nema gradsku biblioteku, kao da je izmišljen ili nastao juče. Kroz vino se predstavljaju mnogi kvaliteti, vino je izraz istorije, nasleđa, kulture. To su sve zemlje u okruženju uvidele pre nas. Sreća je što smo se probudli i što smo uvideli značaj jer bi naopako bilo da svi ostali imaju veću vinsku istoriju i kvalitetniju od nas. Uhvatili smo poslednji voz. Sada pokušavamo da se vratimo u kolosek koji nam inače istorijski i po kvalitetu podneblja pripada.
Gde je onda Smederevo u toj celokupnoj priči? Kako danas stoje naša vina? Šta nam nedostaje?
Smederevo je u svemu tome, u Srbiji, na istoj poziciji na kojoj je Srbija u svetu. Nismo uspeli da se dovoljno nametnemo. Baš kao što naša zemlja, sa ovom energijom, učešćem na takmičenjima, osvajanjem medalja, razvija svoj put i polako se vraća u gornju ligu vinskih proizvođača, e tako se i Smederevo vraća tamo gde pripada. Danas imamo sedam ili osam registrovanih proizvođača. Mislim da je to odlično i ima prostora za još najmanje toliko. Što više proizvođača, više novih ideja, novih putokaza. Svako će otvoriti nova vrata na tržištu, pričaće se o tome. Dobićemo onda možda i mi autobusku liniju kao što postoji svakoga dana na relaciji Beograd – Sremski Karlovci. To je turistički autobus koji ima redovnu liniju. Mi to nemamo, a ne postoji razlog zašto nemamo. Jedini je što nas nema dovoljno na toj poziciji. Kada dođemo u tu fazu, onda će gosti izabrati jednu od 15 ili 20 vinarija koju će obići, a druge će ostaviti za drugu posetu. Pozitivna konkurencija je najbolja moguća, svi ćemo se truditi da damo maksimum od sebe i doprineti time razvoju celokupnog brenda. Dokle god nemamo direktnu liniju vinskih turista, Smederevo neće imati bolju poziciju.
Kako onda, u tom slučaju strani turisti, za koje znamo da ih kod Vas ima, ovde dolaze?
Nama su najveći gosti stranci koji dolaze u Beograd. Prvo što pitaju je šta je najbolje da obiđu. Nadalje sve zavisi od turističkih ponuda, ali je neminovno da dobiju opciju da posete vinariju u Smederevu jer je potrebno samo sat vremena. To treba da bude način da tražimo opciju razvoja. Mislim da su stranci doprineli razvoju vinarstva u Srbiji sa poštovanjem onog nepisanog pravila da se vina piju u mestima gde su napravljena. Sa sigurnošću mogu da potvrdim da je srpskom vinarstvu u zadnjih 20-ak godina, najviše doprinela ta otvorenost. Kada smo izašli iz silnih sankcija, blokada, kada se zemlja otvorila, kada su stranci počeli ponovo da dolaze, naši ugostitelji u Beogradu su im po nekoj inerciji prvo nudili francuska i italijanska vina misleći da će time da pokažu kako prate tokove i pokažu veliku vrednost. Ali 99% tih gostiju je reklo da hoće da proba nešto lokalno i domaće. To je bio ključan faktor koji je naterao naše ugostitetlje da ponovo uvrste domaće proizvođače i da krenu sa ponudom čime su i naši proizvođači počeli da povećavaju kapacitete, a ujedno su se pojavili novi. Među kojima sam i ja. Imam nekoliko slučajeva da su takve situacije nama najviše pomogle. Najveći marketing nam je bio dobar komentar stranih gostiju kada probaju vino i u tome vide prepoznatljivost van očekivanja u pozivitnom smislu. Ako je gost iznenađujuće zadovoljan, domaćin će se još bolje potruditi sledećeg puta.
Osim toga da li će neko u Beogradu da strancima preporuči dolazak u Smederevo i internet je verovatno promenio stvari, postoji li još nešto što je važno za bolju promociju?
Postoje platforme, marketinške agencije koje to objašnjavaju… Malo smo napredovali ali ima još dosta prostora. Ne bi nam ništa smetalo da imamo malo bolja obeležja, da u Beogradu ima malo više putokaza prema nama ali i ka drugim regijama, pa da gosti sami odluče gde žele da dođu. Da možda čak stoje i svi proizvođači u Smederevu na putokazu jer se time predstavlja širina. To treba da bude prioritet u turističkom smislu jer danas vinarstvo objedinjuje brdo aktivnosti. Nije to samo napraviti i prodati vino, prodaje se i poseta vinariji, prolazak kroz pordrum, način predstavljanja, tipičnost podneblja, priča o tome kako mi ovde to radimo. To je jedan ozbiljan turistički paket i zanimljiv je u celom svetu. Ja bih svaki svoj odmor baš tako proveo. Za mene nije odmor brčkanje u moru, već kada obiđem vinske regije. I ima mnogo ljudi baš takvih sklonosti. Vinski turizam je jedan ozbiljan segment koji je sada već ravan zimovanju, i letovanju. Jedan od najvećih motiva za dalji razvoj i najveća pomoć je kada naši meštani, gde god da odu, ponesu bocu vina iz Smedereva. To nam daje takvu snagu, dobijamo dodatnu odgovornost da se kroz to vino još bolje predstavimo jer ne predstavljamo samo sebe već i vrednost našeg rejona. Kada znamo da naši građani ponesu bocu vina kao reprezentativni poklon iz ovog mesta, kada time žele da se ponose, upravo onda delimo to zajedništvo. To nema cenu niti se može porediti sa bilo čim.
SDCafe.rs