Jovica Tišma je smederevski radijski voditelj i novinar, književnik, publicista, glumac, scenarista, dramaturg, režiser i verovatno još ponešto od toga čime se bavio nedostaje na ovom popisu jer je zaista u pitanju višestruko ispunjena karijera koju su najviše obeležili stvaralaštvo za decu u pisanom, dramskom ili igranom obliku i rad u Radio Smederevu.
Intervju koji čitate, zabeležen je, jednog sunčanog podneva, u ulici Miloša Velikog, tamo gde je Jovica Tišma proveo 55 godina života i gde su, kako je kazao, stvorene sve njegove uspomene koje su ga formirale u ono što je danas…
Jedna od prvih asocijacija na Vaše ime svakako je Radio Smederevo, pa da počnemo od toga, šta Vas je privuklo tamo, tom prvom elektronskom mediju u Smederevu?
Kada je osnovan Radio Smederevo to je bilo čudo i vrlo brzo posle toga smo Boda Ninković i ja došli tamo sa željom da pravimo neku emisiju. Dozvoljeno nam je i pravili smo emisiju „Oprez“. U našoj svesti se to malo drugačije zvalo, poslednje slovo nije bilo isto, a to je bila omladinska emisija za mlade. To smo preneli iz pozorišta. U to vreme je napravljena Pozorišna opština Doma omladine i mi smo želeli da se igramo na još jedan način, pa smo u radiju radili tu emisiju.
Šta je to ustvari značilo, kako izgleda ta vaša emisija za mlade?
Pa to je bila prva emisija za mlade, u koju smo dovodili učenike srednjih škola, ljude koje smo poznavali na fontani ili one koje nismo, a želeli smo ih upoznamo. Razgovarali smo o tome šta vole, žele. Bile su to vesti iz omladinskih organizacija jer su one bile deo svakodnevice, izviđači, ferijalci, kulturno – umetnička društva, sportski klubovi. Sve smo njih predstavljali. I svega je toga bilo što pri mesnim zajednicama. Nije moralo da se plaća da bi neko mogao da uči, trenira ili vežba. Bilo je dovoljno da ode i priključi se. Nije se razmišljalo da to bude nečija budućnost ni koliko će para da zaradi od toga jednog dana, nego su i društvo i roditelji pre svega razmišljali o tome da deca nisu na ulici. Da imaju još neku organizovanu zabavu.
Nama je Radio pružio šansu da napravimo emisiju za mlade. To je bilo 1974. godine kada je Boda došao da pravi songove u pozorištu. I dan danas imamo mnoge songove sačuvane iz tog vremena. I radili smo nešto što je tada rađeno prvi i poslednji put – radio strip. Tako smo ga nazvali jer nije bila klasična radio drama nego smo improvizovali. Okupi se nas nekoliko iz pozorišta, pravimo temu, priču, ali bukvalno po zvučnim slikama koje su dobijale neku kopču kao u stripu što su pravljene sličice. Bilo je to veoma dragoceno iskustvo, omogućilo nam je da se izvežbamo u pravilnom govoru, da imamo zamišljen odnos prema tom nekom slušaocu i da nam vizuelizacija pomogne da kasnije i u pozorištu i životu, možemo da stvorimo sliku i onoga o čemu pričamo i kome pričamo. Mnogo nam je pokojni, legendarni Branislav Mane Šakić pomagao. Stalno je govorio da uvek u svesti ima da ga makar jedan slušalac sluša i uvek se njemu obraća. To znači da prema njemu ima odgovornost, uvek se priprema, pročita vest nekoliko puta, razmrda usne, izvežba da to bude sve precizno, jasno i tačno izgovoreno. I smo to od njega učili. Posle toga sam predložio da radim emisiju za decu, pa smo bili jedan od prvih lokalnih radija koji je imao i takvu emisiju. Klub Enci – menci. To je trajalo godinama. Sećam se kad smo napravili konkurs za priču o Deda Mrazu, prvu ngradu je dobila priča koja otprilike glasi: „Meni nije jasno kako Deda Mraz može da za jednu noć svoj deci na svetu podeli poklone, možda ima neku čarobnu raketu, a možda je neki novi I – Ti“, jer se tada on pojavio. Ali je zanimljivo čija je to priča. Napisao ju je David Bižić, kasnije operski pevač, a on nam je posle bio i u novinarskoj školi. Opet smo nešto prvo uradili kasnije, emisija o klasičnoj muzici „Tema klasika“, to je takođe trajalo dugo. Radio je davao različite mogućnosti. Imali smo prvi radio koji je davao Verski kalendar pa smo i sa katoličkom i pravoslavnom crkvom, ljudima koji poznaju islam, svakoga dana imali po nekoliko rečenica o tome. Pa zatim neku malu istorijsku čitanku, priče iz istorije Smedereva. I došla je 1996. godina kada smo bili jedini slobodni i nezavisni elektronski medij u Srbiji. Čudili su se da smo, na 24 sata programa, imali tri sata reklama koje su nam pokrivale 70% budžeta od koga smo živeli. Onda se sve to polako, kako je vreme prolazilo, krunilo, nestalo.
Kako su, iz Vašeg ugla, izgledale te poslednje tamo provedene godine?
Posle 2000. godine vlast je Radio Smederevo gurnula u privatizaciju, čime ga je praktično zatvorila, stavila mu omču oko vrata. To je tada bio trend, da se sve živo privatizuje i tada sam ja počeo nešto za šta sam bio izuzetno vezan. U radiju sam proveo 36 godina. Godine 2010. u aprilu sam novom vlasniku rekao: Doviđenja. Pre toga sam počeo da se pripremam, da neke emocije koje su me vezivale za radio krešem i guram u stranu da bih to mogao da uradim. Sada je ostala samo neka priča i nekoliko zapisa jer su Udružene radio stanice Srbije objavile knjigu, Zbornik priča o lokalnim radio stanicama u kojima je zabeležena i ta moja priča o Radio Smederevu. Naravno i dan danas Radio Smederevo stoji kao ogromna emocija i iskustvo u mom životu. Ono što sam radeći tamo naučio i stekao, mnogo mi je pomagalo u nekom drugom delanju.
Čini li se i Vama da je to zapravo prva veća stvar, jedno od obeležja ovog grada, koje smo izgubili tako tiho, neprimetno, kao da se niko nije ni okrenuo za tim, nesvestan da je to samo početak i da će jedna po jedna stvar tako nestajati?
Naravno. Tada su ljudi svu svoju energiju potrošili na 5. oktobar i posle toga im se, sve to što se dešavalo, činilo kao normalno. Tada se pričalo o televiziji kao važnom mediju, nije se toliko govorilo o radiju. Ja ću pamtiti kako su brat i sestra iz Rumunije, kada je tamo bila revolucija, prebegli preko Dunava i Radio Smederevo im je bio važan. Mnogo se slušao u Rumuniji u to vreme, a mi smo im pomogli da naprave neke kontakte i da idu dalje. Pomogli smo u evakuaciji dece iz Sarajeva. Preko nas je organizovan njihov prihvat jer sam bio počasni konzul Dečije ambasade Međaši i onda smo povezivali tu priču. Ako je nekome važno DEPOS je osnovao Radio Smederevo. Mi smo bili inicijatori, moj potpis je treći na tom papiru bio. Kroz Radio su inače prošli Milan Panić, Mlađan Dinkić, Vojislav Koštunica, Zoran Đinđić, Mira Marković, Ivica Dačić. Svima smo pružili priliku da kažu šta imaju, što i danas smatram pravom demokratijom. Bili smo uvaženi i važni. Valjda samo posle toga postali nevažni i neuvaženi. Tada se pokrenulo sve, sve je stavljeno na doboš. Sve je bilo nevažno. Bile su nam potrebne pare, dolazila su druga vremena. Ta priča o privatizaciji Radija išla je uz poruke poput one: Vidite kako je na zapadu, svi odlično žive. I onda su svi mislili, kada nam je pričano o kapitalizmu, da će biti kapitalisti. Niko nije mislio da će biti radnik. I da će kod nas, umesto tog razvijenog kapitalizma kakav je na zapadu, biti onaj najprimitivniji oblik, što danas vrlo dobro osećamo, nažalost. To se tako desilo. Ljudi su odćutali i to je to. Da li im danas nedostaje, ne znam. Mnogima danas radio nedostaje kao emicija, na primer. Neki drugi mediji preuzimaju primat. Ali, koliko čujem, u svetu se radio stanice vraćaju jer su ljudi dosta u pokretu. Dok se kreću, njima je najlakše da slušaju radio.
Šta se sa Vama dešava posle te 2010. godine?
Ja sam 2005. napravio kao dopunsku delatnot registrovao Putujuće pozorištance Dečija zemlja i 2010. sam to prebacio na osnovnu delatnost, nastavio time da se bavim.
Da li je od toga moglo da se živi?
Pohvaliću se da sam ja zahvaljujući tom Pozorištancu sakupio novac da kupim stan. Moglo je da se živi, ja sam kao privatnik i vlasnik pozorišta otišao u penziju. Postojalo je 13 godina, a kada me je biologija naterala na penziju, ja sam sa tim završio. Ja sam sebi pripremao teren, a svakako sam i 2000. godine bio izopšten iz javnog života.
Kako to mislite? Zašto?
Valjda zato što sam 1999. vodio mitinge i proteste pa su me identifikovali sa vlašću SPS-a čiji ja nikada nisam bio član. Smatrao sam kao svoju dužnost da te 1999. vodim proteste.
Govorite o protestima protiv NATO bombardovanja? Pa na tim okupljanjima je bilo ljudi različitih stavova, valjada je normalno da su svi bili protiv bombardovanja?
Pa da, ali… Jesu na tim protestima bili mnogi ljudi, ali se sve to vezivalo za tu trenutnu vlast koju treba skloniti. Iz tih protesta nastala je i „Knjiga njihove sramote“ kao važan dokument. I kada je ta vlast sklonjena, jedna kolegenica je na promociju knjige došla da bi brojala gerbere na pozornici i bavila se time koliko to košta, ne rekavši ni reč o samoj knjizi, na primer. Postao sam persona non grata. Čak je počela da mi se briše biografija. Nešto što sam radio se više nije pominjalo uz moje ime, onda sam rekao da neće da bude tako kako oni žele, već ću ja sam da se povučem. I tako sam nekoliko godina bio van javnog života Smedereva pripremajući se da napravim pozorištance.
Kako se to odvijalo? I kako je napredovalo?
Sa Bodom sam počeo da radim još devedesetih godina Dečiji maraton. Dogovorili smo se da to institucionalizujemo. Vesna Trivalić nam se pridružila kada smo napravili Šalalala bajku, predstava je do skoro igrana, ukupno 960 i nešto puta. Ono što sam do tada poklanjao Smederevu, počeo sam da naplaćujem na drugim mestima. Znate, od svih tih mojih ideja, programa koje sam radio, čak smo bili optuženi i da smo uzimali pare od „Pesničke jeseni“, a niko me nije pitao kad sam prekucavao sve tekstove, plaćao toner i troškove i na pausu pravio pripreme za štampanje. Jer je „Pesnička jesen“ trebalo da preživi. Za deset godina smo samo jednom dobili neki minimalni honorar koji je trebalo da pokrije troškove. Znači, ono što sam prethodno poklanjao, počeo sam da prodajem i od tih delića sam skupio dovoljno novca da mogu sebi da kupim stan jer je odluku o tome da dobijem stan od Opštine, nova vlast 2000. poništila i oduzela svima stanove. Boda i ja smo pokrenuli Pozorištance, 2010. je ono postalo moja osnovna delatnost. Imali smo odlične kontakte sa raznim kompanijama sa kojima smo radili edukativne predstave. Uvek su to bile interaktivne priče koje imaju osnove, cilj ka kome idemo, a kako će se odvijati zavisilo je od dece sa kojom se igramo. Napravili smo neke lepe akcije.
„Vilinska kočija“ – obilazili smo male škole po Srbiji sa po dva, tri đaka i za njih igrali predstavu. Dobili smo sponzore pa smo poklanjali lopte, rančeve, knjige, sokove, keks. Obaveza je bila samo da matična škola tog dana obezbedi da tih par đaka, ih svih drugih škola u blizini, toga dana posete ostala deca. I onda bismo igrali fudbal, družili se po ceo dan, oni bi nama izveli neke tačke. Posle smo radili „Ova ruka putuje“, sa domovima za decu bez roditeljskog staranja. Objavili smo CD sa pesmama za decu na kome deca iz domova pevaju sa nama. Ja sam napravio i knjigu, gde su odgovarali na različita pitanja po ugledu na „Olovka piše srcem“. Sve je to služilo tome da pokrijemo naše troškove bez honorara. Disk i knjiga su poklanjani. Drugo izdanje CD-a je prodavano, a novac je išao za Kulinu kod Aleksinca i Dom u Somboru. Na sreću, radili smo četiri godine sa Gradskom čistoćom Beograda priču „Prljavo ili čisto nije isto“ o reciklaži i ekologiji. I onda smo počeli da jednom mesečno idemo u neku posebnu školu, specijalizovanu ustanovu. Od 140 beogradskih škola, u 130 smo igrali predstave, u desetak njih smo igrali i po više puta. Nastupali smo za autističnu decu, decu obolelu od cerebralne paralize, pa u školi „Veljko Ramadanović“ za slepe i slabovide, pa „Kolevka“ u Subotici, Dom gde su deca sa raznim nevoljama, životnim i fizičkim. To su bila neverovatna iskustva koja sam stekao u životu i kroz rad sa tom decom.
Koliko vas je privlačila gluma? Bili ste u kontaktu sa Bodom, da li ste želeli da u tom pravcu malo više iskoračite? I ako jeste, kako je došlo do toga da i pored svega, ne zaigrate u nekom većem tv formatu za najširu publiku, filmu, seriji…?
Kako da me nije zanimalo, pa ja sam hteo da budem glumac! Ja sam prvi konkurisao na FDU, pa nisam primljen. Pa smo naredne godine otišli Boda i ja. On je primljen, ja nisam. Boda me je posle pozvao i rekao da profesor Milenko Maričić hoće da razgovara samnom. Ali ja sam bio ljut i nisam hteo da odem. Dve stvari su tu mogle da budu u pitanju. Da mi kaže da probam sledeće godine ili da mi kaže da se ne zanosim time. Šta god da je od toga, nisam želeo da čujem i okrenuo sam se nečem drugom. Više sam se posvetio radiju i pisanju. Čak smo jedne godine radili i novogodišnji program za FDU i rekao sam tada Bodi: „Eto vidiš, sad moraju da me plaćaju, a da su me primili, dobili bi gratis“. Znači, oni na Fakultetu nemaju nikoga ko bi mogao da im bude Deda Mraz jer sam ja pravi Deda Mraz.
Nisam dakle uspeo da budem glumac, ali sam napravio pozorištance u kojem sam pisao, režirao, glumio. Imao sam zadovoljatvo da igram sa Vesnom Trivalić, Anitom Mančić, sa Nešom Nenadovićem smo isto radili. Na neki način mi je drago što nisam od toga živeo. Jer danas primećujem da kada odemo da igramo neku predstavu, ja sam radostan, spreman za igru, a Boda sedne, navuče pantalone do kolena, sedi i čeka da izađe. Njemu je muka. Znači, sačuvao sam ljubav i radovanje i dobro mi je zbog toga. Hteo sam da budem glumac, nisam to postao, postao sam nešto drugo, ali nije pozorište pobeglo iz mene.
Napisao sijaset dramskih tekstova koje smo igrali, knjižuljke, stalno sam bio u kontaktu s tim. Mi smo jednu sezonu dobili predstavu koju smo igrali u pozorištu Pozorištu Boško Buha, „Baš bi bilo fino“. Bila je na redovnom repertoaru. Imali smo televizijsku kratku seriju, na TV Palma samo tri epizode pa smo se povukli, a posle smo na B92 radili seriju „Dr Deksi“, to je bilo 240 petominutnih epizoda. Ja sam u toj seriji bio čika Jocko, baštovan, delio sam recepte za zaljubljivanje, menjali smo trešnje za osmehe, pričao o raznom cveću i biljkama i lečio decu tako od dosade i tako dalje.
Stvaralaštvo za decu je prilično ozbiljna stvar. Mnogo je komplikovanije baviti se tom književnošću, kako ste uspeli da nađete pravu meru, najbolji ton i način da im se obratite? Da li se čovek s tim rodi? Jer, deca su najjači kritičari, kada im se nešto svidi, oni to pokažu.
Umem u šali da kažem da mi je ime predodredilo neke stvari. Ja sam Jovica, Jovan koji nikada nije porastao. Ime sam dobio po dedi. Zvao se Jovan, ali je bio bar za glavu viši i za rame širi od mene danas. Kad sam se rodio, neko je u šali rekao da ne može prcvoljak da bude Jovan pored ovolikog Jovana, i nek se onda zove Jovica. Meni su porasli brkovi i brada, ali ime nije htelo da poraste. Ta bi šala dalje išla tako da mogu da kažem da sve što sam pisao, hteo sam da bude ozbiljno i za odrasle, ali mi je ispadalo detinjasto pa sam tako postao pisac za decu.
Igranje u pozorištu i igranje za njih, približili su me deci i njihovom načinu razmišljanja. Vrlo brzo sam shvatio da ne treba da se spuštamo na njihov nivo, već da se vratimo u naše detinjstvo ili da pokušamo da porastemo toliko da ih razumemo. Moja mašta je prilično nestašna, kao i dečija. Mi smo se kao deca mnogo igrali, po ceo dan smo provodili napolju. Kad padne sneg igramo se partizana i Nemaca, padali smo kao ranjenici u sneg, ništa nam nije bilo hladno. Ili sušili usne da budemo kao iscrpljeni… Bukvalno smo verovali u ono što se igramo. Možda je moja mašta samo bila jača, taj željeni glumac i meni je u nekim trenucima prevladavao pa je to posle iskakalo i odlazilo u priču. Desilo se da prepoznam veštinu da mogu da izrimujem nešto, da napravim klicu nekog pesmuljka za decu. Tako je počelo, razvijalo se. Meni je to prijalo, uvek. Mada, uopšte pisanje je robovski, samotnjački posao.
Menja li se nešto u tom poslu? U samom stvaralaštvu za decu? Sigurno ono nije isto onda kada ste počinjali na jedan način i danas kada im se obraćate, nisu vremena ista?
Mislim da je najbitnije da im uvek govorimo istinu. I da ih ne lažemo. Pisci za decu ne smeju da lažu, ali imaju pravo da izmišljaju. Deca znaju da je to izmišljanje. Ali su im potrebne vile, džinovi, vilenjaci, vampiri i veštice jer to obogaćuje njihovu sliku sveta. Oni će se vrlo brzo susreti sa stvarnošću. Ako im ostavimo samo stvarnost, šta im nudimo? Samo mašta pokreće, samo su ljudi sa razvijenom maštom pokretali svet. Pomerali su granice oni, a ne oni koji su strogo pratili pravila i prepuštali se svakodnevici. Neki moji vršnjaci su sa 30 godina postali starci. Oni su prihvatili da eto, imaju posao, rade osam sati, dođu kući, izvale se, gledaju utakmicu, postaju nezadovoljni.
Ja sam napisao desetak „ozbiljnih“ knjiga, ali i preko 50 slikovnica i bojanki sa pričicama. Ima pisaca koji imaju po 200 naslova ili nagrada pa ne postoje, a sve pesme Milana Rakića su sabrane u jednu knjigu i on traje. Cilj mi je bio da nekog usrećim. Ako u tome uspem, ja sam ispunio, to što radim je dobilo neki smisao. Nisam nikada jurio da objavim knjigu po svaku cenu. Niti ću ja, zbog nekog većeg broja knjiga, postati pisac ako to nemam u sebi. Ako se to sve spoji, postoji knjiga, čitalac, pisac, pa još bude i neka nagrada, onda je to dobro. Postoje pisci koji imaju nagrade, nemaju baš nešto mnogo čitalaca. A ima onih čije knjige izlaze u sedam ili osam izdanja pa ne dobijaju nagrade. Meni je ovo zadovoljstvo. To postoji u meni i ja imam potrebu da ga zabeležim. Sticajem okolnosti se desilo da je knjiga „Bio jednom jedan strah“ nastala u osnovi za deset dana letovanja, tako što sam je pisao na telefonu. Idemo na neke izlete ili odemo na plažu i umesto da čitam, ja napišem neku pričicu. Kada sam posle došao kući, malo sam to sredio i bukvalno za 20 dana je nastala knjiga. Ali imam dva romana koji sedam godina čekaju. Zakočili su se na nekom mestu i čekaju svoj trenutak. Neko postaje pisac zato što misli da se od toga lepo živi. Meni je bilo važno da zbog toga živim.
Drugi deo Vašeg stvaralaštva nastao je kao rezultat ljubavi prema ovom gradu. Vi ste autor priča, članaka i publikacija u vezi sa raznim aspektima istorije ovog grada. Kako izgleda Smederevo vašeg ranijeg životnog doba?
Pomenuli smo ulicu Miloša Velikog, blizu je Jezava, tvrđava, tu sam stasavao. Tek negde u sedmom razredu otišao u varoš, podrazumevalo se da može da se ode do tamo, ali smo imali to naše brdašce na kome smo se klizali i sankali. Imali smo čika Diku koji je imao kola i konje i kad on naiđe ulicom dozvoli nam da se popnemo i odvezemo do njegove kuće gde su bile i štale. Od njega smo uzimali slamu da napunimo plastični džak umesto sanki da se sankamo ili smo pravili klizaljke od šaše. Posečemo parče šaše, vežemo kanapom za cipele i to su nam bile klizaljke. Mnogo smo se ovde igrali i posle toga sam polako počeo da otkrivam Smederevo, tvrđavu, skupljanje šištavaca – ostataka baruta posle eksplozije. To smo skupljali pa palili, pravili svetleće zmije kao u kaubojskim filmovima, čekali noć da to prospemo i da ga zapalimo. Pa kupanje u Jezavi, to je bila čista voda i živa reka. Kupanje kod Metalora na Dunavu i kod Veslačkog takođe. Tek kasnije su napravljeni bazeni na Jugovu. Tako sam se polako vezivao za Smederevo. Sa roditeljima smo na izlet išli u Sindikalni park, pa pored Jezave na damu odemo brat i ja da beremo perunike ili bulke, pravimo bukete za mamu. U Smederevu su nastale sve moje uspomene koje me i danas vezuju, a i podstakle su me da što više saznam o ovoj varoši i da mogu da sebe nazovem „smederevskim nacionalistom“ u najpozitivnijem smislu. Čak smo imali ideju da napravimo udruženje. Pokrenulo se to, ali je ideja od jedne političarke ukradena. Nazvali smo se „Sav Smederevac“ po ugledu na Dimitrija Davidovića koji je za sebe rekao da je sav Srbin. Okupili su se tada različiti ljudi koji vole Smederevo, a o njemu štošta znaju i u varoši delaju. Ta je ideja otišla u politiku, isprofanisana je vrlo brzo i onda smo odustali. To, mene, naravno, nije sprečilo da volim Smederevo i da ga otkrivam i dan danas. Obilazio sam Smederevo u krug. U svaku ulicu uđem, odem do kraja pa se vratim, upoznajem ih, tražim neka nova mesta odakle može da se vidi varoš iz nekog novog ugla i otkrivam neku novu lepotu. Ono ljudima može da izgleda kao ružna varoš, znamo zbog čega je takva. Da nije bilo petojunske eksplozije koja je zbrisala varoš, pa su morale da se zidaju zgrade kocke da bi se ljudi negde smestili, možda bismo imali malo više strovremenske građanske patine u ovom gradu danas. On je danas to što jeste i hajde da bar to sačuvamo! Mene duša boli kada se neka stara kuća sruši. Žao mi je što je kuća u kojoj se tvrdi da je živeo Branislav Nušić danas pekara i piljarnica. To je moglo da se otkupi i da se napravi neki prostor, muzejčić, aforističari da se okupljaju, karikaturisti, da bude posvećeno Nušiću, pa kad neko ovde dođe, da može to da poseti. Imamo varoš i imamo ljude. Imamo spomenik Dositeju Obradoviću, ali meni nedostaje jedna tabla gde piše zašto je on tu. Ili Aleksandar Deroko. Zašto na nekoj kući ne stoji neka ploča? Nehajni smo prema kulturi i tradiciji. Zašto se ne prave izleti u Šalinački lug? Zašto nema akcije „Pokloni žir iz Luga“? Nekome.
Gde smo mi to onda danas? Kako da Smederevcima vratimo tu dostojanstvenu ljubav prema njihovoj varoši? Postoji teza da je masovni dolazak ljudi u ovaj grad rezultirao time da je polovini Smederevaca, zavičaj negde drugde pa zato i nemaju takav odnos prema Smederevu. Ponekad, kao da se i u javnosti sputava ta ljubav Smederevaca prema svom gradu jer on mnogima nije rodni pa nekoga to može da „dira“, smeta… Šta da radimo?
Prvi Smederevac koji je postao javni, istorijski Smederevac je despot Đurađ. Koji nije Smederevac, ali nam je napravio ovaj grad. Mnogi su ovde došli jer nisu imali izbora. Mnogo je veći problem nedostatka mesta u vrtićima zbog tog migracionog talasa, nedostatka prostora, loših ulica i nedostatka kanalizacije i vodovoda da se obezbedi ljudima normalan život. Umetnost je, kao i filozofija, produkt dokolice. Onaj ko se bori za svakodnevnu egistenciju otići će u inostranstvo, ovde će ih držati uspomene na neko davno vreme ali će tamo da postanu ono što jesu, jer im to život tamo omogućava. U februaru smo bili u Švajcarskoj. Upoznao sam jednu Smederevku sa Plavinca. Ona voli da dođe, njen sin i da i ne. Sin je rođen tamo, više nije toliko vezan i to je normalno. To insistiranje na Smederevcima od pet ili osam generacija nije poenta. Osam generacija, dobro, a šta ti je deveta? Ili ona prva? Odakle je došla? Uvek je neko odnekud došao. Pa se neko ukorenio, a neko nastavio dalje.
Treba voleti ovaj grad. Uvek smatram da vlast, ma koja da je, treba najviše da ga voli, to im je obaveza. I da rade za dobrobit građana i grada. Postoje ljudi koji vidno vole Smederevo, rade štošta i ništa ih ne sprečava u tome, kao Dejan Radovanović. On radi svoje i daje, ostavlja gradu. Na neki način i ja tako postupam. Gde god odem, ja pričam o Smederevu. Kad god mogu, predstavljam ga. Ljudi bi trebalo da shvate da, ako žele da žive dobro ili bolje u ovom gradu, treba nešto od sebe i da mu daju. Da se ne završava njihov život na njihovoj avliji i da sve van njihove ograde nije bitno, već i da je put kojim idu, važan deo njihovog života. To se uči. Kada bismo kod dece u školama razvijali ljubav prema ovoj varoši, oni bi se više vezivali. Ljudi koji su došli sa strane, došli su. Nešto ih je nateralo. Neka muka najčešće. I imali su mogućnost da dobiju posao. Koliko smo mi njihovu decu vezivali za ovaj grad? I oni koji su došli, došli su sa nekim emocijama i teško im je da se toga odreknu. I moj otac je peške iz Dalmacije došao u Smederevo. I ja imam tamo neku emociju i sećanje, ceo raspust smo u detinjstvu provodili u njegovom rodnom selu. Ali, on je vremenom postao Smederevac. Ja sam rođen u ovom gradu i vezao sam se za ovu varoš. Moja je majka iz Miloševca, iz komšiluka, brat mi je rođen u Saraorcima. Do nas je.
Nismo mi birali gde ćemo da se rodimo niti smo zaslužni za to. Uradi nešto! To je do tebe. Mi smo u Miloša Velikog imali Rome, Mađare, Italijane, ali to su sve bile komšije koje su se zajedno družile i živele, volele Smederevo na neki svoj, jednostavan način. Mi imamo glumce, profesionalce koje niko nikada nije pozvao u Smederevo. Ako su Nušićevi dani, nema veze igraju ili ne, pozovi ih, neka dođu. Imamo dobitnike Svetosavske povelje. Da li ih svake godine, pozivamo sve da dođu na svečanost dodele nove Povelje? Da li za Dan grada pozivamo sve Smederevce koji su van varoši da dođu i da ih na taj način vezujemo?
Svojevremeno smo imali studenstki autobus koji je ukinut, išao je jednom dnevno i vraćao se. Nisu ukidanjem te besplatne linije njihove porodice dobile preopterećen budžet ali, šta smo time uradili – toj deci smo rekli: Niste nam potrebni. Odrekli smo ih se previše jeftino. Da smo ostavili to, poruka bi bila: Idite, ali ako osetite potrebu da se vratite uvek možete. Dođite sa nekom pameću, idejom, emocijom, potrebni ste ovom gradu onoliko koliko vi želite. Da se ne odričemo ljudi. Nemamo mi nikoga viška. Pokrenula se svojevremeno priča o Dimitriju Ljotiću, da ili ne, za ili protiv. Molim vas, ljudi, Dimitrije Ljotić je deo istorije ove varoši. Da li ja podržavam to ili ne, to je nevažno, to će vreme da odluči. Još uvek postoje živi koji ga se sećaju. I onog dobrog i onog lošeg. Kad oni nestanu, vreme će da izvaga njegovo pravo mesto. Da li će on nama da bude opomena kako ne treba raditi ili će da bude dika, to će opet vreme da odluči. Pokrenula se priča o podizanju spomenika despotu Đurđu Brankoviću. Suština je da mi nijednim spomenikom ne možemo da nadmašimo spomenik koji je on sami sebi podigao, a to je tvrđava. Hajdemo prvo da uložimo novac da se ta naša tvrđava dovede u valjani red. Da se zaštiti, sačuva, obnovi. Hajde da popravimo, to će nešto značiti. Svako od nas zna da može sitnicom da doprinese. I biće dovoljno.
Na osnovu dosadašnjeg iskustva jer ste pisali za razne časopise, kada ste uzeli „Fenjer“, nov časopis koji pravi redakcija portala SDCafe.rs u ruke šta vam je bila prva impresija? Mislite li da će ljudima biti dovoljno važan kako bi mogao da potraje?
Ja mislim da ništa od toga nije uzaludno. Voleo bih da traje 500 brojeva još, ali koliko god da traje, makar to bilo i četiri ili pet, to je želja, volja i inicijativa nekih ljudi koji vole ovu varoš. I žele nešto da joj ostave. Nekome će to biti dragocen dokument za 30 ili 40 godina, o nekom trenutku. Svojevremeno, „Smederevski magazin“ koji je izlazio ili „Naš glas“, „Smederevska sedmica“, stari „Glas Podunavlja“, to su sve dragoceni dokumenti, u kojima su zapisani neki trenuci ove varoši. Zahvaljujući njima, možemo da stvorimo sliku kako je tada izgledalo, da otkrijemo neke ljude, da razumemo zašto je nešto napravljeno i slično. Koliko god da traje, dragoceno je. „Fenjer“ je važan svedok vremena i nekih ljudi. Kako vas koji ga pravite, tako i onih o kojima pišete i koji tu ostaju sačuvani.
Jovica Tišma dobitnik nagrade ,,Aleksandar Vučo” za knjigu godine