Smederevski boj: Na današnji dan pre 109 godina odbijen prvi napad Austrougarske

Niko od njih nije imao ni pristojan gunj, a cokule ili čizme nije imao apsolutno niko.
Njihovi opanci su bili mizerni, često i od neuštavljene i neošurene kože.

Oni su izgledali tako kao da su hteli da pokažu da su gola sirotinja i jadna golotinja, a da su doterani na silu da služe državu u svom ruhu – ovako je Milan Jovanović Stojimirović svojevremeno opisao izgled vojnika iz naših krajeva koji su te jeseni branili Smederevo.

Imajući to na umu, sve ono što se dogodilo na današnji dan pre 109 godina i dalje nas ne ostavlja ravnodušnim.  Ali, pođimo redom.

Znajući da je našu istoriju ali i kolektivno pamćenje tako snažno obeležila 1914. godina zbog Cera i Kolubare, donekle je razumljivo zašto je Smederevski ili Mitrovdanski boj ostao u zapećku.

Pa ipak, to je skoro jedinstven primer na srpskom ratištu da je, u samo jednom danu, sa tako malo vojnika, pri tom slabo naoružanih, postignut takav uspeh, navodi viši kustos istoričar Miroslav Lazić u svom tekstu koji je objavio Muzej u Smederevu.

Neposredno pre ovog okršaja, situacija u Smederevu je bila sledeća: Za odbranu grada zadužen je bio Braničevski odred u Požarevcu. Od ušća Velike Morave do Orešca, na položajima su bili trećepozivci, odnosno stariji od 45 godina.

Oni mlađi su već uveliko morali da budu rasposređeni na drugim položajima za odbranu zemlje. Mada, ni jedni ni drugi nisu bili kompletno opremljeni. Mnogi ni šinjel nisu imali. Na nogama umesto cokula – opanci.

Trećepozivci ili “čiče”bili su uglavnom obučeni u narodno odelo i jedino što je ukazivalo na to da su vojska, bile su puške starijeg modela, često bez bajoneta – podseća Lazić. U takvom je stanju bila odbrana koja je trebalo da čuva front od 20 kilometara.

Prva linija bila je uz obalu Dunava, druga preko potesa Tarabe i Molerovog šanca do Provalije, treću liniju činili su rovovi na padinama Pavlice i artiljerijski položaj na Jugovu.

Sl. Austrougarski dunavski monitori u na Beograd (Die österreichisch=ungarischen Donaumonitoren im Angriff auf Belgrad), isečak iz austrijske štampe

Sl. , Brzometni top na austrougarskom dunavskom monitoru, isečak iz austrijske štampe

Jesen je odmicala pa se kod nas smatralo da neprijatelj neće ni napasti pre proleća. To je bila loša procena koja je dovela do toga da se sa napadom Austrougara u vojska u Smederevu suoči nespremna.

Ono što se pre toga dešavalo s druge strane gusto obrasle Smederevske ade, bila je priprema za napad. Naravno, neprijatelj je bio odlično opremljen: oružje, reflektor za noćno osvetljenje, avion za izviđanje, osmtrački balon… Tako su tokom noći mogli da nesmetano ojačavaju svoje položaje.

Uz to, na ruku im je išlo što srpska vojno-obaveštajna služba nije na ovom potezu funkcionisala najbolje.

Drugog dana Mitrovdana, tačnije 27. oktobra po starom, odnosno 9. novembra 1914. po novom kalendaru, dogodilo se ono čega su se Smederevci pribojavali – iskrcavanje neprijateljske vojske na smederevsku obalu Dunava.

Neprijatelj je postigao efekat iznenađenja u potpunosti. Austrougarska 6. landšturm brigada, čiji je komandant bio general-major August Mrazek, započela je desant oko 2 časa i 30 minuta posle ponoći.

Jurišna grupa sa čamcima bila je na smederevskoj obali kod Rasadnika već oko 3 časa. U isto vreme je i neprijateljska artiljerija počela da tuče prostor od Pavlice do Karađorđevog brda, dajući time podršku pešadiji.

Srpska prva linija odbrane je lako probijena. Prevoženje dodatnih snaga brodovima i šlepovima otpočelo je po svanuću, kada je već bio osvojen veći mostobran. Iz nepoznatog razloga srpska artiljerija uopšte nije dejstvovala, tako da su brodovi mogli nesmetano da se kreću.

Sl. – „Grupa Skopljanaca, prvih srpskih regruta“, novine Vardar (Skoplje)

Austrougarske snage su brzo napredovale, i nešto posle 4 časa već su se našle pred srpskom drugom linijom odbrane, kod Molerovog šanca. Napredovanje neprijatelja je pokušao da zaustavi major Kaljević okupivši pešadijski vod, koji je bio zaštita ispred artiljerijske baterije, i krenuo u juriš.

Tom prilikom je poginuo, a gubitak Molerovog šanca, važne tačke u odbrani levog pododseka, ozbiljno je ugrozio odbranu Smedereva. Tada je situacija po branioce izgledala gotovo beznadežno. Stanovništvo je počelo da se povlači ka periferiji – navodi Lazić.

Međutim, major Kaljević je pre juriša obavestio komandanta smederevskog odseka, potpukovnika Svetomira Cvijovića o tome da neprijatelj napreduje. To je kupilo malo vremena za pripremu bataljona koji je upućen da povrati izgubljene položaje. Iz trećeg pokušaja, kod Molerovog šanca u tome se i uspelo.

Sl. , Svetomir Cvijović, komandant smederevskog odseka odbrane (snimljeno nakon Prvog svetskog rata), fotografija iz arhive Slavoljuba Šterića

To je pratktično značilo da srpska artiljerija može ponovo da dejstvuje sa ovog položaja. Bio je to odlučujući trenutak koji je uslovio preokret. Uz to, ovim je i podignut moral srpske vojske.

U pomoć je pristigao i 2. bataljon Vardarskog puka pod komandom majora Jovana Naumovića, koji je bio stacioniran kod Petke, severoistočno od Požarevca.

O odličnoj spremi i kondiciji Vardaraca najbolje govori podatak da su prepešačili 32 km za pet sati, i posle kratkog predaha odmah krenuli na juriš.

Nakon dolaska pojačanja, protivudar je izveden tako da su austrougarske snage potisnute do Rasadnika, gde je i obavljeno iskrcavanje. Srpska artiljerija je dejstvovala po neprijateljskoj pešadiji i plovnim objektima angažovanim na odvoženju vojnika na drugu obalu.

Austro-ugarske baterije na severnoj obali nisu bile u stanju da pružaju dovoljnu podršku zbog nedostatka municije; pešadija, nedovoljno obučena, uskoro se našla u velikoj nevolji.

Veliki broj žrtava izazvan je lošom koordinacijom i nedovoljnim brojem šlepova za prevoz austro-ugarskih vojnika koji su se u haosu povlačili – navodi Lazić.

Sl. , Srpske komite (četnici) kod Smedereva, fotografija digital.staatsbibliothek-berlin.de

Prema podacima, tada je zarobljeno između 1800 i 2300 neprijateljskih vojnika, poginulo ih je više stotina. Vest o boju preneta je u brojnim novinama. Dopisnici su posećivali Smederevo kako bi o tome izveštavali.

Smederevski boj je bio pobeda u taktičkom i moralnom smislu. Da je završen drugačijim ishodom, odbrana Beograda bi bila ugrožena. Austrougarskoj bi ujedno bio otvoren put u Moravsku dolinu.

Ali, novija istraživanja ukazuju i na to da je veliki broj poginulih i zarobljenih neprijateljskih vojnika, posledica njihove veoma lose pripreme napada i niskog morala napadača koje su, kako objašnjava Lazić, mahom činili češki rezervisti drugog i trećeg poziva.

Nakon ovog poraza, austro-ugarska 6. landšutrmska brigada je povučena sa fronta, a raspuštena je u proleće 1916. Nekima se čak i sudilo zbog nedovoljnog zalaganja u ovoj borbi kod Smedereva.

Ne postoji tačan podatak o broju naših žrtava, a kako je procenio Slaboljub Šterić, koji je o ovoj temi dosta pisao i objavljivao, bilo ih je oko stotinu.

Posebnog spomen obeležja u Smederevu posvećenog ovom danu, nemamo.

Izvor: “Smederevski boj 9. novembra 1914. godine“, Miroslav P. Lazić

FOTO: Muzej u Smederevu