Na samom kraju XIX veka, ili početkom XX u Smederevo je došao deo velike familije Mirković iz Carevca. Naselje Carevac je naselje u Srbiji u opštini Veliko Gradisšte u Braničevskom okrugu. Stari naziv tog naselja je Vlaški Dol. Došla su dva brata sa svojim porodicama, najverovatnije u potrazi za boljim životom. Jedan od njih Milenko, koji je sa svojom ženom Ilkom imao petoro dece: dve kćerke, Ljubicu i Jelu i tri sina Mirka, Živka i Lazu.
Živko Mirković, kasnije u Smederevu naširoko poznat kao Živko Kolar, rođen je 1892. godine. Nije poznato da li su u tom treutku njegovi roditelji već bili u Smederevu, ili je Živko rođen u Carevcu, tek izvesno je da je u našem gradu stasavao. Krenuo je od skromnog imetka, ali je kao umešan, veoma vredan i sposoban čovek uspevao da neprestano uvećava imanje i „razrađuje“ posao pa je pred kraj života u svom vlasništvu imao velike posede (kolarsku radnju, kuće, voćnjake, vinograde, njive…)
Venčanje Živka i Natalije Mirković
Kako nije imao dece, sav taj imetak podeljen je među njegovim i rođacima njegove žene, takođe veoma preduzimljive i sposobne Natalije, među rođacima poznate kao tetka Tala. Prema porodičnim pričama, Živko i Tala su od potomstva odustali nakon što je ona imala vanmateričnu trudnoću i više nije mogla da ostane u drugom stanju. Kako nisu imali svoje dece, život su posvetili pomaganju šire familije.
Živko kolar
Na prostor Vojvodine još u XVIII veku planski su doseljavani Nemci, između ostalog kao nosioci srednjoevropske zanatske tradicije, oni su doneli nove zanate, među kojima su stolarski i kolarski, te savremene tehnološke postupke. Nasuprot njima, nosioci balkanske zanatske tradicije na istom prostoru bili su Srbi, uz značajan uticaj orijentalnog kulturnog kruga i zanata poput kovačkog, potkivačkog i sličnih.
Ubrzani razvoj i spori, ali neumitni proces državnog osamostaljivanja Srbije doprineli su tome da su se seoski majstori sve češće upuštali u samostalne zanatske delatnosti kao primarni izvor prihoda. Kolari su prvenstveno pravili drvene delove za zaprežna kola, ali i dodavali potrebne delove od metala-gvožđa, za konačni izgled i funkciju. Tu su spadali, prema narodnim nazivima, trapovi, lotre, levče i šarage, što znači delovi za bezbedan prenos raznovrsnog tereta, potom za upravljanje kolima i, kao posebno zahtevni za izradu, točkovi, koje je najteže napraviti, pa se mogu na neki način smatrati samostalnim zanatskim proizvodom.
Konjska kola
Čeze
Budući da su celokupna kola izrađivana primitivnim alatom, pri izradi točkova pogotovu je dolazilo do izražaja narodno, nenaučno i iskustveno poimanje tehnike. Pri tome je s velikom tačnošću trebalo izračunati unutrašnju i spoljnu meru obima točka, po krugu koji je crtan uz pomoć olovke i kanapa, a potom uraditi paoke, koji su noseći elementi na kojima, između ostalog, počiva funkcionalnost kola. Tako jedna od zanatskih kolarskih tradicija razlikuje dve vrste točkova, za teretna i putnička kola, od kojih se prvi prave sa 12, a drugi sa 16 paoka, obično od drveta bagrema i jasena.
Volovska kola
Volovski jaram
Što se tiče vrste drveta od kojih su kola pravljena, često su upotrebljavani jasen, brest i bagrem, zavisno od dela za koji se drvo koristi. Treba navesti da su se vrsni kolari, pored izrade zaprežnih kola, koja su su bila za rad, bavili i izradom čeza i fijakera, koji su pak, bili za uživanje. A ni jedna ni druga nije bilo lako napraviti nekadašnjim primitivnim alatom, pa ni danas, iako postoje bi mnogo bolja pomagala.
Inače, zanatlije kolari su, pored navedenih kola, izrađivali i dodatnu opremu, uključujući jarmove za volovsku vuču, tragače i kolica za prenošenje manjih tereta u kući. Za drvene plugove pravili su gredelje na koje je pričvršćivana gvozdena glava s raonikom. Pravili su okvire za drljače u koje su ugrađivani gvozdeni klinovi. Uglavnom su radili po porudžbini, često u okvirima robno-robne razmene, ali, svoje proizvode iznosili su na prodaju i po vašarima i pijacama.
Osnovni posao tadašnjih kolara bio je izrada drvenih konjskih i volovskih kola, i naravno njihovo održavanje i popravljanje. Izrada prateće opreme za sva kola, kako i izrada nekih rezervnih delova za njih, bio je takođe, posao tih kolara.
Najpoznatiji „gradski“ Smederevski kolari bili su: Živko kolar i Žika kolar. Prvi je imao kolarsku radnju kod Ladne vode, u ulici Vojvode Stepe, i izrađivao je kola za „gornja sela “ iznad Carine; prema Kolarima, Vodnju, Udivicama i dr. I drugi je izrađivao kola, ali na prostoru današnje Tehničke škole, pored tadašnje stare Jezave, za „donja sela“ preko Jezave ; Šalinac, Kulič, Lipe, i dr.
Porodična kuća Živka Mirkovića, kolarska radionica i „doktorska ordinacija“, nalazili su se nešto malo iznad tadašnje lokacije česme – Ladna voda.
Seoski svatovi na ulici u Smederevu na Živkovim kolima, posle venčanja
Živko vidar
Pojam vidar prethodnih decenija korišćen je dosta češće nego danas. Danas, ova reč je praktično van upotrebe na našim prostorima i zbog toga veliki broj ljudi nije upoznat sa njenim značenjem. Vidar je naziv za narodnog iscelitelja. Reč je o osobi koja poseduje određenja znanja i veštine uz pomoć kojih može psihički ili fizički izlečiti nekog čoveka. Oni obično svoje znanje prenose sa kolena na koleno, te mnogi posmatraju vidarstvo kao zanat koji se ispoljava u okviru jedne porodice. Reč vidar može se koristi i u značenju vračar ili travar, a interesantno je da se u narodu uglavnom spominje u negativnoj konotaciji, gde se njeno značenje poistovećuje sa značenjem reči šarlatan i nadrilekar.
Smederevo 50-tig godina
U davnim vremenima bolesti je bilo na pretek. Nigde nije bilo lekarske pomoći. Čovek pomagao sam sebi ili bližnjem svome, koliko je znao i umeo. Tako nastala narodna medicina. Narodna medicina ponikla je u davnim vremenima. Nije svako mogao biti narodni vidar. Posao narodnog vidara prenosio se s kolena na koleno. Oni su bili svakojaki: berberi, vračari, bajalnici, hodže, sveštenici, kaluđeri, travari, ranari i hećimi. Narod se ispomagao sujeverjem i praznoverjem. Narodni vidari „puštaju krv rogovima, čarkovima i pijavicama ; vade zube; trljaju, mažu i kupaju; vrše manje hirurške operacije, a često se mešaju i u sve druge lekarske poslove. Neki „doktor“ namešta iščašene zglobove i slomljene kosti, drugi „doktor“ leči zauške kod dece lepljenjem zapisa od plave hartije na vratu, a treći „doktor“ vida sve bolesti, posebno venerične, raznim travama, itd.
U srednjovekovnoj i novovekovnoj Srbiji pod Osmanlijskim ropstvom, organizovane zdravstvene zaštite i školovanih lekara nije bilo, a bolesti, povreda i epidemija zaraznih bolesti bilo je na pretek. Tada su i nastali narodni vidari, samouci, potekli u narodu, kao lica koja su iz svog interesa i želje da drugima pomognu počinjali da se bave osobama koje su bile bolesne ili povređene.
I Živko Mirković je bio narodni vidar u Smederevu, pod nadimkom Živko Kolar. On je posebno bio poznat zbog svog neobičnog dara – umeo je „da namešta“ ruke i noge, povrede kao što su iščašenja, uganuća i slično. Taj dar otkrio je sasvim slučajno, još kao mladić. Naime, bio je običaj da se nedeljom, kraj jednog velikog drveta sa ljuljaškom, okupljaju momci i devojke. Slučaj je hteo da baš ona devojka koja se Živku veoma dopadala, povredi nogu nakon što je pala sa ljuljaške. Mladi su se uskomešali, devojka je zapomagala tražeći pomoć, svi su pitali: Ima li neko ovde da zna da namesti nogu? „Ja šta ću – kud ću, odlučim nekako da probam da joj pomognem. I uspem!“ – tako se sećaju Živkovih reči potomci njegove sestre Ljubice kojima je Živko bio deda. Ti njegovi potomci u Smederevu su postali familija Živanović, jer se Jelena, kojoj je Živko Kolar bio ujak, udala za Smederevca Radojka Radeta Živanovića.
Smederevo 60-tih godina
Čim je „namestio“ nogu povređenoj devojci, „glas je pukao kao metak“ i očas posla se od usta do usta prenela vest kako Živko zna da namešta ruke i noge. Tako je to počelo, a u narednim decenijama nema kraja broju onih kojima je Živko pomogao, pa i autoru ove priče u ranim 50-im, i 60-im godinama prošlog veka. Za te svoje usluge, nikada nije uzeo ni dinar, ali je običaj bio da mu se, ko je kako mogao, oduži nekom sitnicom, ili protivuslugom.
„U radnji je imao panj na kome je to radio. Kad povređeni dođe, Živko bi čim sredi povredu povikao : Talo, maramu! Bilo je potrebno da se poveže povređeno mesto. Bilo je to teško vreme, sirotinja, podrazumevalo se da taj posle dođe da vrati tu maramu i da donese šta je mogao, čarape, ili košulju, ako je imućniji. Inače, to je i tada bilo protivzakonito i pa je Živko je više puta kažnjavan zbog toga, ali je ipak nastavljao da pomaže“ – seća se, priča svoje majke Jelene o njenom ujaku Živku, najstariji Jelenin sin Živomir Živanović.
U dužem vremenskom periodu, u Smederevu i široj okolini, a i zbog sve uspešnijih „namešatanja“ polomljenih i uganutih ruku i nogu, narodni vidar Živko Kolar, dobio je laskavo zvanje -„Doktor za nameštanje“ preloma kostiju- !
Živko vinogradar
Obnova vinogorja u Smedervskom kraju XX veka i nesmetana prodaja vina preko ondašnje granice Srbije, preko Dunava u Banat i dalje u Austrougarsku, dovelo je da osnivnja Smederevske vinogradarske zadruge 20. maja 1909. godine. Osnivanje Smederevske vinogradarske zadruge obavljeno je u kafani Živote Petrovića -Žika Garčin, koja se nalazila u u ulici 17. oktobar. Osnivači Smederevske vinogradarske zadruge bili su: inž. Jovan Banić, dr Mihajlo Petrović, Nikola R. Nikolić, Ljubomir Rajoković i još 16 drugih zadrugara.
U periodu između dva Svetsk rata Živko Mirković, je na tadašnjem predgrađu, na Carini imao veliki vinograd, pa je baveći se i vinogradarstvom, i sam postao član Smederevske vinogradarske zadruge.
Živko društveno-politički radnik
Prema Statutu Opštine Smederevo iz 1934. godine, predsednik Opštine bio je Ljubomir Vidaković, sa nadimkom Ljuba Bog, dok je sekretar bio Dragić Stojković. U sastav Opštine ušli su tri kmeta i 36 odbornika.
Kmetovi su bili neka vrsta današnjih sudija za prekršaje. Kandidacioni zbor održao se u kafani Zadužbina, dok su se prethodni sastanci održali u Smedervskim kafanama: Matina kafana, Devet Jugovića, kafana Takovo, i na Carini kod Voje Petkovića. Tada su kmetovi bili: Sveta Ristić, Jovan Marković i Ilija Tošić, koji su imalai svoje resore.
Odbornici Opštine Smederevo u to vreme bili su : Milan Sretenović, predsednik Suda, Dragi Dimitrijević Kiseljko, Vlasta Lazarević, šloser, Života Milosavljević Garča, trgovac, Dragoljub Marković Nakalemko, vinogradar, Nikola Đurica, profesor Gimnazije, Leon Tajtacak, izvoznik i dr.
Među odbornicima bio je i Živko Mirković, kolar, narodni vidar, mnogo poznatiji pod nadimkom Živko Kolar.
Panorama Smedereva 1932. godine
Sledstveno tome, Živko Mirković je imao i bogat društveni život koji se mahom odvijao u Grandu, kao glavnoj gradskoj kafani, pa je tako bio član i među upravnicima više udruženja, među njima i Smederevske vinogradarske zadruge.
Živko dobročinitelj
Živko i Natalija su reč dobrotvor shvatali bukvalno kao činjenje plemenitog dela. Dakle, dobrotvor je onaj koji čini dobra dela, koji nekome pruža pomoć i zaštitu- dobročinitelj. Humanost pojedinca i ljudi ogleda se u njihovoj volji i želji da svojim potomcima pruže dostojanstven život vredan življenja. Najvažnija stvar je biti nekome potreban, spoznaja da otvoreno srce i plemenitost mogu nekome značajno da promene smer u životu. Ogromna je ta prepreka satkana od ponosa.
Živkova sestra Ljubica imala je muža i troje dece: jednog sin i dve ćerke. Muž njegove sestre, bio je Petar Petrović, u to vreme Opštinski poreznik. Živku je sestra umrla kao jako mlada žena, a njen muž nije želeo da se ponovo oženi i svima je pričao kako je on svoju ljubav sahranio. Ljubicin sin je stradao na Sremskom frontu, starija ćerka se udala i otišla u familiju Broš, pa je uz oca ostala samo najmlađa – Jelena. Međutim otac Petar je ubrzo umro od tuge, tako da je najmađa Jelena ostala sama sa 22 godine.
Njen ujak, Živko Kolar je smatrao da je nedopustivo da ona živi sama, pa joj je ponudio opcije, ili da pređe kod njega, ili da se uda.
U međuvremenu on joj je našao mladoženju, Radojka Radeta Živanovića, koji je od Jelene bio dosta stariji, po zanimanju majstor – bravar, i koji je potom, u ulici Kneza Mihajla, na posedu koji je Jelena nasledila od oca, napravio i posebnu majstorsku radionicu. Oni su u tom braku izrodili šestoro dece, od čega je četvoro preživelo: tri sina, Živomir, Živoslav i Milutin, i ćerka Radmila. U toj porodici, Živko je ustao upamćen po tome što se, kada je Radojko, jednom prilikom namerio da proda ženinu imovinu (vinograd kod kafane „Šestak“), zauzeo za nju, svoju sestričinu i njenu decu, pa je od njega (zeta) otkupio imanje. To imanje Živko je odmah podelio na četiri dela; trojici sestrića i sestričini.
Nije na odmet da se u ovoj priči o Živku Mirkoviću – Živku Kolaru navede da njegovi potomci sa druge grane loze, Živkove braće od strica, žive i danas na Carini, mnogim Smederevcima poznati Hranislav Mirković Hrane kapetan, bivši šef kapetanije Smederevo i Vladimir Mirković, puno poznatiji kao Vlada Punga, kompozitor, vođa grupe „Zabranjeno voće“, i kasnije etno benda „Koreni“.
Familijarno okupljanje na imanju Živka Kolara
Inače, potomci Živka Mirkovića – Živka Kolara i danas neguju uspomenu na njega, koji je važio za zaštitnika čitave familije. On je bio autoritet, oslonac, bio je tu da posavetuje, pomogne, da daje novac, miri zavađene rođake, provodadžiše, i na neki svoj način sve to „nadgleda“ i stara se o svima. Familijarna okupljanja kod njega su bila česta, a naročito je bilo živo tokom berbe vinograda, kada bi se okupile sve generacije porodica Mirković i njihovih rođaka.
Taj plemeniti čovek, Smederevac Živko Kolar, preminuo je 1971. godine.
Izvor: SDCafe