Osveta Smederevu

Mnogo bi vode Dunavom prošlo dok se ne bi svi usaglasili koja je najnaj Smederevka svih vremena. Svako bi se upitao iz kog naftalina to izvlačim, ali to je naprosto istina. Retko ko se još seća filma Dugi brodovi koji je sniman u Tvrđavi.

Kao i za bilo koji prethodni, za potrebe produkcije beše kasting kako statista tako i ostale rekvizite. Valja pomenuti da je film zaživeo kao epski i kultni na svetskim platnima od 1964. Dakle, pre toga, izvesno vreme je boravila filmska ekipa i na ovom prostoru. I, tu dolazimo do naše femme fatale. Uzgred, ona je još uvek živa i zdrava, s tim što džentlmenski neću odati niti identitet te ženske persone niti njen neiskazani talenat; ne samo za glumu, već i lepotu kojoj vreme ne može ništa poput Brižit Bardo i Olivere Katarine.

U samom filmu epohalne uloge zabeležili su Ričard Vidmark i Sidni Poatje, između ostalih. Tvrđava je u suštini glavni statista, zbog koje je i došla holivudska elita. Ali ne treba zapostaviti i resto učesnika. To nisu bili samo statisti u vidu adekvatnih epizodnih ljudskih likova, već i živuljki kao što su ovce. Beše jedna baba Javorka za koju se znalo da ima, a bogme i da je još mogla da dopuni stado ovaca. Producenti su joj toliko ponudili novca da će joj posle tih dana snimanja ostati i troduplo više nego što je imala. No, da se vratimo na naš teren tj. tvrđavu u malom. Posle kastinga, kako to već biva, filmska ekipa se zbližava sa lokalnom rajom, i predveče kad su svi opušteniji, padne i koja čašica, pesma i novonastalo prijateljstvo. Ričard Vidmark, poznati švaca nije mogao da ne zameti tu našu mlađanu lepoticu. Međutim, ko i svaki gotovan, kome sve padaju pod noge, ubrzo je odustao i otišao u ko zna kom pravcu sa zajapurenim obožavateljkama. Kao oko nekakve logorske vatre Sidni Poatje, već kakav je bio po prirodi skrušen i plemenit, dohvati se nečije gitare, prigli strune i zapeva kao da mu je od boga bilo dato da bude bluz ili gospel izvođač. Sidni je naravno imao tamo preko bare svoju ljubovcu, ali prosto je izbila neka iskra između njega i moje prijateljice. Istina je samo jedna, i ona se krije kao slavuji svoje gnezdo. Tako i smederevska raja osta uskraćena za priču o njima, već samo nagađanje, a svi znamo još iz dečijih bajki da vremenom koka snela jaje a do kraja ulice šesnaest… Filmska klika kako došla tako i otišla; na rastanku je Sidni Poatje teška srca napustio ovaj grad, kontinent i nju, ostavivši joj samo jednu uspomenu, pokazaće vreme – kao relikviju. Položio joj je na dlan i odmah zatim ga sklopio, rekavši joj da otvori šaku tek kad bude napustio grad.

U samom filmu Sidni je bio jedan od glavnih protagonista, a ona samo epizodistkinja, što je zasmetalo naravno provinciji, jer nisu, niti su mogli da prihvate da su oni zapravo u svemu bili i ostaće obični statisti. A, ona, njoj nije bio bitan njegov kompliment – što nije glumica – kad je nature actress – dotle da je hteo, čak, da je povede sa sobom u Holivud, fabriku snova, ne, njoj je bila dovoljna satisfakcija da je jedan slavni Poatje obratio pažnju, zapazio je u masi već tada prolaznih objekata konzumentske industrije…

Tu relikviju samo je meni pokazala, a i to zato što znam da čuvam tajnu i bez zaveta. To nije nikakva patetika, kliše, teatralno sranje, već sitnica za mnoge a za retke blago. Od tada, Smederevo ju je razapelo, u prenosnom i doslovnom smislu. Kao gradsko dete ubrzo postaje predmet ogovaranja. Onog klasičnog zluradog, samo polusvetu znanom. Najviše od strane onih koji su je želeli a nisu mogli imati, ko što je to odvajkada običaj. S tim što su joj sada, tačnije tada, u ono značajno doba, dok su još rasizam, segregacija i diskriminacija bili i te kako sveprisutni. Možete misliti: bila je sa tamo nekim: pa još obojenim… Kap viška dogodio se u Domu omladine, kada se osmelila da uđe sama. Subotnje veče, igranka, krcata sala za ples, i naravno džuboks sa starim vinilkama. Elem, kako je ušla, napravio se špalir kao da je ušao gubavac. Graja stade. Sve je njoj bilo jasno. Po starinski, ako si već progutao strah i došao do pola Dunava, ili ćeš preplivati ili se udaviti. Zato je platila žeton, pustila Net King Kola, i kao što je preplivala mutno Dunavo, otplesala je par koraka i u nekom vilovitom zaokretu vratila se na početnu obalu, i napustila Dom omladine; i ne osvrnuvši, zauvek se otisnula u izolaciju. Njeno dostojanstvo nije dopustilo da bude prezrena, već se ona odrekla njih, da bi zadržala sebe.

Od tada kao da je ušla u džuboks, ne ovaj današnji virtuelni, niti paralelni svet, nego u sebe zaronivši, pronašla je svemir gde nije potreban žeton, dugme… tamo gde ne važe pritisci, gde ne može ništa da se arhivira, reprodukuje, i preoblikuje bilo čija a kamoli veštačka inteligencija, jer, kako veli, sve se može, i da se lažno i stvarno prodaje i pokaje, samo da se drugi ne odaje… Jedino što mi nije rekla ta zagonetna osoba je kako se izlazi na kraj sa osećajem sramote umesto drugih. To mi govori osoba koja ne zna za krindž, niti tamo neki transfer blama, već osoba koja je vek provela kao pustinjak, kenobit, monahinja usred sveta (a to je daleko teže nego kada si izopšten ili izopštio sebe zarad drugih), da jedina granica između ljudi i beslovesnih životinja, često bude samo prepreka na putu od zverinja do svetinja.

Da ova priča nije bezveze, potrudila se još pre snimanja baba Javorka, kada ju je upozorila šta je posle čeka u čaršiji… Junakinja naše priče, uzgred, poticala je od stare smederevske loze čuvenih advokata. Deda je još u predratnom Beogradu imao kancelariju, koju je preneo na sina, takođe viđenijeg advokata, a u Smederevu su zadržali porodičnu kuću. Otac joj je uprkos ratnim previranjima opstao zahvaljujući čistom obrazu i nemešanju u posleratne turbulencije. Svakako je održao glas imućnog intelektualca, i u skladnom braku dobio dvoje dece. Prvorođeni sin, šta je bilo sa njim? Zbrisao je, a šta bi drugo! Još od malih nogu osetio je na sebi svu malograđansku zavist, ne samo verbalno, nego i brutalnom pantomimom, da je on za njih samo tatin sin. Taj izraz mu je najteže padao. Jer, ko pa nije tatin sin (kao i majčin)? Taj pogrdni izraz, umesto da se odnosio na prave tatine sinove, u prevodu decu od muljatora, nije trebalo da se odnosi na svakoga, a pogotovo na čestite ljude. Svako ima tatu, pobogu, s tim što je on toliko bio sofisticiran da mu maniri nisu dozvoljavali da svima odreda, jer morao bi svakom ponaosob, da isto spočita (a to je fizički nemoguće), da je nekome tata sposobniji više, a nekome manje u životu. To ga je toliko razdiralo, da se nešto moralo promeniti. Naime, otac takođe pod komunističkim stegama odlučuje se na selidbu u Trst, naravno sa sve kancelarijom i reputacijom. Trst je već uveliko bio pribežište sličnih slučajeva, i nije mu bilo previše teško da se asimiluje. Deca su za početak bila ta koja su nerado primila tu vest, te je otac isprva otišao sam, a njima slao novac redovno. Kao što rekoh, sin je prvi poklekao pred malograđanskim etiketiranjem i pridružio mu se kao svršeni student Pravnog fakulteta. Moja prijateljica je odolevala koliko je mogla, emotivno vezanija za Smederevo i Srbiju, ali posle onog događaja u Domu omladine, i ona se seli. Brat je postao uvaženi advokat u Trstu, dok se ona nikako nije pronalazila. Ne samo Trst, cela Italija je prelepa, ali je nikad nije napuštao osećaj da je bilo gde osim u svojoj zemlji tuđinka. Da li zbog nostalgije, da li zbog idealizacije rodne grude, vratiće se kao već sredovečna žena, uverena da se promenio smederevski mentalitet u međuvremenu. Međutim, ispalo je da je onomadašnji animozitet prema njoj samo narastao. Ovoga puta, na svu onu bruku sa tamnoputim glumcem, natovario se i prezir koji i danas postoji kad god su u pitanju pomeni, a kamoli susreti između gastarbajtera i lokalaca, koji mrdnuli nisu dalje od svog nosa. Te, ko zna šta je tek tamo ona radila, s kim sve nije bila? Znamo mi dobro, sve su iste, odu, pa kad se tamo raskantaju, vraćaju se i glume svetice… Proganjalo je to do košmara, i naravno da je teško shvatljivo što se uopšte vratila, a nekmoli ostala ovde usred osinjeg gnezda. Međutim, ona se neće predati, i zbog drugih živeti; prodaće porodičnu kuću, i na periferiji se skućiti. Možda do toga i ne bi došlo, da nije potražila baba Javorku. Tamo na rubu grada, stada ovaca i jaganjaca još su blejala, i slobodnom voljom šetala uz budnu pratnju nekadašnje statistkinje u tvrđavi. Tada joj se obratila baba Javorka: „Jesam li ti rekla? Ne veruj Smederevcima i kad te u zvezde kuju!“

Baba Javorka je posle Dugih brodova, nastavila da uzgaja ovce, a naša femme fatale napustivši centar grada, preselila se na periferiju nedaleko od njenog stada, i kao pastirka, koja je pastvu prepustila vretenu koje neumitno sve sa sobom vitla, tek da bi imala za osnovne potrepštine, prodavala je njenih ruku dela, od te iste vunice: džempere, šalove i rukavice; ona je prela, od toga živela, i bogami jošten će, sve dok ima videla, i sveća nad njenom harizmom nije dogorela.

Moderno je doba, i naravno da poznajem naše, koji pečalbare u Trstu, i kada sam ih upitao za njenog brata, uzvratiše da je živ i zdrav, i da spada u renomirane advokate tamo. Povezao sam kockice, sve rukotvorine koje mu je slala za prodaju, on je skladištio kod sebe ili poklanjao našima u Trstu, a novac koji joj je slao tobož od prodaje, zapravo je bio njegov od srca, što nikad nije saznala.

Da li zbog iskrenog poverenja u mene, u kome je prepoznala nekog ko ne pripada smederevskom malograđanskom miljeu, ili kao njena osveta polusvetu, samo mi je na rastanku iz svoje stisnute ruke predala onu relikviju na dlan, i sklopila, poručivši da otvorim šaku kada se budem spustio u grad. Dok sam silazio ka gradu, svakim korakom sve me više kopkalo šta to dobih u amanet? Niti peče niti bocka niti teško niti lako… Ne izdržah, stadoh pokraj žbunja šipka, te otvorih šaku svoju, a kad tamo…           

Branislav Jevtić