LSD fontana

Smederevo, grad od davnina, ovih dana dobija novo lice. Mnogo prašine se diglo oko nove fontane, ali i ona kao da je s prvim daškom vetra isparila. Debata, ako se uopšte tako može nazvati, povela se oko samog izgleda. Međutim, osim jednog, eventualno dva projekta, viđenih na stolu komisije, ništa se više nije moglo probrati, što povlači za sobom brojne kontroverze.

Nekako je sve ispalo na brzinu, tako reći prekonoć. Neka bude da je i trebalo preorati ono pređašnje ruglo koje treba da služi na čast svim saučesnicima toga zločina. Od tadašnje vlasti, preko komisije, zatim izvođača koji je direktno kriv za nefunkcionalnost, te nadzornog organa, pa sve do projektanta koji je najmanje kriv. Može se reći da je on kriv samo što je živ, jer bi ono bolje osmislilo dete iz vrtića. Ali je zato kriva najviše komisija. Čak i da je bila ideja da fontana oblikom predstavlja list vinove loze, morali bi da se uzdignemo helikopterom ili da se poslužimo dronom, svejedno, iz ptičje perspektive mogli bi zapaziti samo konture najbliže otisku stopala nekog dinosaurusa. Pre toga, podsećanja radi, trg su činile tri kružne fontane, pa je novo rešenje nekako sklepano da zadovolji svačiji ukus, to jest vratiti krugove, ali umnogome osavremenjene.

Nekada prestoni grad nikako da zbaci sa sebe tu neobjašnjivu kletvu, a to je simbolična prepoznatljivost. Prokleta Jerina će uvek biti prva asocijacija na ovaj srednjovekovni grad. I, nije problem u zapostavljenosti despota Đurđa Brankovića, već u večitoj prokletnosti, a nju neće drugi izbrisati pre samih Smederevaca. Kao da su vekovi digli ruke od ovog mesta; sve se nekako ponavlja kao u Markesovom romanu, koji bismo slobodno mogli prevesti u Sto godina sramote. Gradski oci i majke češće će se ophoditi kao očusi i maćehe. Njih ne moramo opservirati, njihov interes ni po čemu se ne razlikuje od bilo koga, bilo gde i bilo kada. Zanimljiviji su primerci takozvanih takojevića.

Taj izraz se odnosi na sve one koji za sve ono što treba da podrže, oni kliču: tako je. Takojevići nisu samo pripadnici okruženja vlasti, već su najapsurdniji oni koji nemaju nikakve koristi, a zasigurno štete. To je rezultat sistematskog ubijanja u pojam kako bi se sprovela strahovlada, i tako eliminisao individualni stav, pa time i kolektivni bunt. Narod će tada ujednačenog mentaliteta jednodušno takojekati, a sve vođeni onom starom, moglo je biti i gore, umesto, može uvek biti bolje. Njima će kralj Aleksandar biti ujedinitelj, a ne, vreme što je pokazalo, razjedinitelj svih Srba na svim teritorijama. Tako će i na najvećeg sina svih naroda i narodnosti zadržati samo lepa sećanja. Biće zaboravljeno streljanje pored Jezave i na drugim stratištima koje počiniše komunisti, da bi istrebili sve intelektualno i potencijalno preteće po vlast.

Dimitrija Ljotića će razapinjati pre svih Smederevci. Otud tolika ujdurma i vapaj: vratite nam krugove! (što naravno da je sve samo ne Arhimedovsko: ne diraj u moje krugove) Jer, ta bučna skupina ne može, neće i ne sme da izađe iz svojih okvira. U tome je stvar, a ne zato što je to najbolje rešenje za lice grada. Strah im, razume se potiče od strahovlada koje su ih uslovljavale egzistencijalno u svakom smislu. Oni će grčevito i histerično tražiti natrag krugove samo zato jer ih je ophrvao nostalgični optimizam. Oni su potisnuli sve ružno i možebitno bolje, e da bi se tešili kako su imali ispunjene i srećne živote. Ponašaće se kao da im je neko oduzeo mladost sa tom fontanom. Još dva kruga da je bilo, Smederevo bi bilo olimpijski grad, a ne selo. Oni bi fontanu mladosti samo za sebe, ni ne uzimajući u razmatranje da je mladost na mlađima.

Zbog njihove mladosti na kredit, neko bi mogao reći da ispaštaju čitave naredne generacije, i da se tome ne nazire kraj. U jedno ne treba sumnjati, Srbi bi se teško oko ičega i u Raju složili. Ni gvozdena ruka tu ne pomaže. U tom gradu gvožđa i grožđa, ipak postoji jedno racionalno objašnjenje, i može se u jedan naziv smestiti – amalgam. Naime, da bi se neko za neko mesto založio, a da to ne bude iz pukog interesa, on mora biti lokal-patriota. Za lokal-patriotu nije nužno, ali je dragoceno da to bude neko sa malo dubljim korenjem u tom predelu.

Smederevo, kao što je slučaj sa mnogim gradovima sveta, nema tu mogućnost da se pohvali čistokrvnim starosedeocima. Odmah na početku da pojasnimo strancima, ovde odavno nema ni traga od neke loze koja vuče korenje iz srca srednjovekovne tvrđave. Taj ljudski amalgam može se onako otprilično podeliti na tri grupe. Jedno su došljaci koji su nastanili grad iz okolnih sela, i oni imaju najveće pravo sebe nazivati starosedeocima. Druge dve grupe su relativno ravnopravne, i potiču od migracija sa tzv. južne pruge i Kosova.

Ako na to dodamo i fenomen centralizovane Srbije onda će sve biti jasnije. Naime, Srbija je možda zemlja sa najbrutalnijom centralizacijom na svetu. Jer ako ne živite u prestonici, život vas mimoilazi tj. kao i da ne živite. Smederevo ima posebnu ekonomsku varku, pošto je predaleko da bude deo Beograda, a opet preblizu da ima osećaj grada iz unutrašnjosti. Ako se uzme u obzir malograđanština u Beogradu, upitna je i provincijalnost Smedereva, što neizostavno komplikuje situaciju. Elem, kada smo koliko toliko izvukli algoritam i jedva pronašli naznake lokal-patriotizma, sada su razumljiviji nemar i ravnodušnost vlasti, pa tako i takojevića, pa tako i resto stanovništva.

Početkom 19. veka, Smederevo će biti luka sa devedeset mehana u Dunavskoj ulici (što dovoljno govori o veličini grada), iz koje se glavnom aortom (što je opisao Aleksandar Deroko) odlazilo u dalje krajeve te još dalje kočijama… da bi pre 60 godina tačno čuvena eksplozija uništila skoro celo gradsko jezgro. U vreme komunizma nići će kuće gde god se to moglo, kao i naselja pretežno radničko-socijalnog karaktera.

Od devedesetih pa naovamo Smederevo će ubaciti u mešalicu raznorazni preduzimači. Biće tu tenderisanja, deljenja, i svakojakog divljanja. Samo zato što je jednome strina Borka Vučić on će preko puta Centra za kulturu napraviti tržni centar nalik kutiji za cipele. Kasnije će taj isti dobiti da preuredi glavno šetalište korzo i Ulicu Kralja Petra. Ako znamo da ih ima koji nemaju završen ni šesti razred osnovne škole u rodno Stajkovce, a sazidaše čitave kvartove i nagrdiše grad do kraja, onda neka ne čudi i naš trenutni predmet rasprave.

Pitanje se postavlja da li je izveden konkurs valjano ovog puta. Da li je komisija sastavljena od eksperata ili takojevića? Ima li u njoj kompetentnih? Čemu tolika žurba? Zar nije sumnjivo i alarmantno da je nametnuto jedno rešenje i čije je ono? Da li je konkurs dovoljno velikog dometa u smislu obaveštenja bio? Ako se složimo, ovo sada, poučeni lošim iskustvima, treba uraditi za mnogaja ljeta.

Ako se složimo, srednjovekovni grad treba imati na glavnom trgu, ispred crkve i najlepših zdanja i fontanu u skladu sa svim tim. Kada se kaže fontana, zašto se misli samo na vodu? Onda neka se stavi obična česma ili neka prskalica poput onih za dvorišni travnjak. Nema li svaki grad od starina fontane i fontane koje su ujedno i spomenici? Zar nismo dužni barem najpoznatijem Smederevcu svih vremena tu čast priuštiti? Zar ovo nije bila idealna prilika bila ovenčati Despota Đurđa slavom besmrtnom, jednom pristojnom skulpturom, a možda i spletom statua.

To se može izvesti po ugledu na bilo koju fontanu; ako već one Berninijeve iz Rima uteruju strah u kosti, i mentalitet nam automatski spušta glavu i razmišlja ma daj šta daš, i ko smo mi da se pitamo, onda neka skromnija varijanta mogla je biti poželjna, ali u skladu sa srednjovekovnom tradicijom. Zato je bio bitan domet toga konkursa. Da li je to bio oglasni listić zaboden čiodom i skrajnut na panou tamo nekog hodnika u opštini, ili je konkurs mogao biti vidljiv i do Zemlje izlazećeg Sunca. S obzirom na razmere i značaj projekta, zar nije trebalo dati mogućnost svima, jer napokon, poenta je izabrati najbolje rešenje? To može biti bilo ko apsolutno, a svi znamo koliko talenata ima ova zemlja, pa što se ne bi okušao i neki Japanac. Pustiti sve u opticaj, bronzu, kamen, savremene instalacije, itd., a naravno u skladu sa budžetom namenjenim za to. Kreativnošću se sve može postići, a primer za to je trg u Rumi, koji posta glavna atrakcija i magnet za televizijske emisije. Tek kada bi konkurs bio stvarno javni, tek onda bi bio merodavan.

Tek kada bi komisiju sačinjavali eksperti iz republičkog sektora zajedno sa lokalnim, onda bi se moglo reći da je regularno. Naime, nije cilj udovoljavati starijima sa krugovima i mlađima sa svetlećim efektima. Pa, zar nije bilo dovoljno svetogrdno dopustiti tehno-žurke u Tvrđavi odakle su se duhovi plemenitih vitezova od jeze i strave evakuisali, a kosti im se potresale od ozvučenja? Zar ne nalikuje sama zamisao na mini kopiju beogradske Slavije? Zar nije jeftino obrazloženje to što će biti klupe sa wifi-jem, kada već danas svaki deran ima telefonski paket, a za godinu ili dve imaće ga svi Zemljani besplatno? Da li je relevantno glasanje bilo preko društvenih mreža? Treba li da se pita svako, onako nasumično, od gore pomenutih histerika, preko laika, pa sve do mogućih fantoma? Što ne bi masovno glasali takojevići kojima je to dato u zadatak? Što ne bi programer koji vodi tu anketu sam naštelovao kako mu se kaže? Zašto se saglasnost građana nije očitovala u euforiji, već se pojaviše dva rezultata? Jedan je bio sedamdesetak u korist projekta, a drugi pedesetak procenata na jednu i na drugu stranu. Zar to nije bilo dovoljno da se još malo odloži i povede računa malo više lokal-patriotskije? Zar i to glasanje putem društvenih mreža nije poslužilo samo da se stekne prividni utisak demokratičnosti odnosno da je javni a ne tajni tj. već unapred zatvoreni konkurs? Da li je to već viđen scenario i rutina svih vlasti da spolja gledano sve zaliči kako se radi na sve strane, i time opravda izbor građana? Sve u svemu, obeležje grada posta fontana želja za neke u snu a za neke i na javi.

Sudeći po projektu, kad upekne Sunce, biće pust trg ko tepsija. Prolaznik će moći samo da čežnjivo kao pas isplaženog jezika lapće onako dehidriran na podnevnoj žezi, a nigde hlada do te usijane tepsije. Noću će izgledati kao neodoljivi poziv svetlosnih mlazeva i starom i mladom da se priključe i izmešaju u jedan amalgam kome neće biti potreban LSD da bi im se sve pretvorilo u vanvremenski kaleidoskop.

Dabogda ne bio u pravu, dabogda se ne dogodili novi smederevski kalkanski zidovi, i dabogda već jednom izašli iz okvira prokletnosti.

Branislav Jevtić