Prvi ozbiljan napad tuge zbog Weltschmerz-a imala sam u crkvi, u toku liturgije, neposredno pre krštenja mog mlađeg sina. To što me je snašlo nije mi bilo nepoznato, ali sam tada prvi put bila svesna da mi se događa nešto na šta treba da obratim pažnju. Kad sam kasnije pokušala da se setim kada sam ga prvi put doživela, shvatila sam da sam ga do tada maskirala strahom. Dobro odmerena doza straha sve može da maskira. Kroz nekoliko narednih godina, napadi su postali deo mog života, morala sam da naviknem na njih i da budem srećna što mi se dešavaju isključivo kod kuće. Onaj u crkvi sam jedva izdržala, najviše zbog toga što sam bila na javnom mestu, pa koliko god ono bilo primereno takvom i sličnom ispoljavanju osećanja, ipak mi nije bilo sasvim ugodno kada sam osetila potrebu da padnem ničice i ostanem tu da plačem do kraja Sveta. Jedva sam ga zaustavila, a nisam nikoga mogla ni da pozovem u pomoć jer nisam znala kako da objasnim šta mi je. Mogao je muž da me odveze u hitnu pomoć, ako bih mu, gušeći se suzama koje sam pokušavala da zaustavim, rekla da mi nije dobro. A meni stvarno nije bilo dobro. A nije mi bilo dobro zato što nisam mogla da mu se prepustim.
Svaki kasniji napad dobijala sam kod kuće, zbog čega i danas osećam olakšanje. Uglavnom su nailazili bez upozorenja: nisam bila ni u kakvom posebnom raspoloženju, niti sam o nečemu posebnom razmišljala, ništa se naročito nije događalo neposredno pre. No, i pored tih prepada koje mi je priređivalo moje biće ili ko zna šta, bilo je veoma dobro što sam mogla da se povučem u svoju sobu i potpuno mu se predam.
Istovremeno sa napadima te tuge zbog (valjda) svetskog bola, u tom periodu od nekoliko godina, moja empatičnost se otela kontroli. U pojedinim situacijama sam se ponašala prilično neobično i neočekivano, za mene i ostale, a posebno za izazivače i objekte mojih napada empatije. Kada bih osetila upliv u nečiju dušu, morala sam tu osobu da dodirnem. Izazivala sam podozrenje, često sam u pogledima videla i strah, a najteže sam podnosila kada bih shvatila da sam nekoga ozbiljno uzdrmala. To mi se dogodilo nekoliko puta, u bliskim susretima sa ljudima koji su preturali po kontejnerima. Oni su mi izazivali najdublju i najgušću empatiju.
Ono što me je zbunjivalo i zbog čega mislim da sam dosta teško sve to podnosila, je: prvo, moj temperament koji ne dozvoljava da bilo koji moj doživljaj ostane u granicama osrednjosti, i drugo, to što sam po prirodi optimista i veliki obožavalac života, što bi trebalo da bude potpuna odbrana od bilo kakve melanholije, duboke tuge, a i zaštita od prekoračenja empatije. Trebalo bi, ali nije.
Mnogo puta sam pomislila da bi mi lakše bilo da odem negde, u epicentar nekog zla i nevolje, da se potpuno posvetim ubogim i bolesnim, da budem na izvoru bola i bolesti, da držim u krilu umiruće i uplašene. Želela sam da osetim lepljivost prljavštine, da mi se težak miris ukorenjene bolesti uvuče u pore, da budem izložena opasnosti da poginem, razbolim se, budem povređena. Samo činjenica da nemam pravo da pored svoje dece koju ne bi imao ko da hrani, mazi, pazi, vaspitava i neguje, zadržavala me je da ne odem za svojom željom. A bilo mi je stvarno teško da je savladavam. Zato sam prilazila prosjacima i ubogima i bolesnima i, koristeći to što sam se približila da bih im dala novac, stavljala ruku na rame ili, kao slučajno, pomilovala brzo po kosi, dodirnula čelo. Kao da sam nešto krala. Ni sada, kada sam „izlečena“ od predoziranja empatijom, nisam sigurna šta sam uzimala dok sam davala. Iako sam izašla iz tog perioda i već neko vreme nisam imala napad, mislim da je moguće da se vrati – kao recidiv.
Mnogo sam razmišljala o ovoj pojavi ili osobini, koju kod sebe volim, ali je doživljavam i kao tegobu, tako da i ne znam da li je baš volim ili je prihvatam zato što nemam izbora. A možda i imam izbora; možda to i jeste moj izbor. Možda mi zaista biramo sve ovo, a onda zaboravimo, da bismo se, kad se zavesa ove velike predstave spusti, setili. Zbog svog osećaja da je to vrlo moguć scenario, oprezna sam sa odbacivanjem bilo čega što mi u životu dolazi, odlazi, lepi se za mene ili nikako ne mogu da ga dohvatim. Vrlo oprezna. Naravno, razmišljanjem s početka ovog pasusa nisam mnogo postigla. Generalno gledano, razmišljanje uopšte nije neka mnogo korisna aktivnost. I prilično je precenjena. Njime se uglavnom samo zbunjujemo, i to nepotrebno.
Elem, zaključila sam da sam verovatno tako rođena. Može lako biti da je u pitanju neki poremećaj, da neka neravnoteža u organizmu dovodi do te pojave. Koliko god je empatija osobina koja se traži u svetu u kome uglavnom vlada bezosećajnost, ljude rukovodi zavist, mržnja se rasprostranila i svako zlo i duhovna beda se opasno zapatila, postoji pitanje njene opravdanosti i mere. Doduše, podržavam stav da dobrog nikada nije previše, ako je istinski dobro. Ljubavi nikada ne može biti previše i niko se nikada neće požaliti na višak ljubavi. Ako se žali da je previše voljen ili previše voli, onda se tu i ne radi o ljubavi. Upravo je takva priča i o empatiji: ako nešto ne štima, čini se lažnim ili izgleda da je previše – onda nije reč o empatiji, već nešto drugo pokušava da se lažno predstavi. Opet, nije uvek osoba koja da tako kažem emituje empatiju, ta koju treba proceniti. Ljudi ka kojima se empatija ispoljava, koji su da ih tako nazovem primaoci empatije, takođe su odgovorni u toj razmeni. Ma, sve je to jedna vrlo velika priča.
E sad, moje iskustvo je veliko i šaroliko i ja sam, između ostalog, uvidela i ovo: ljudi – uopšteno LJUDI – prema kojima osećam ljubav u najdubljem i najširem smislu, ljubav od koje ponekad imam utisak da će se moje ovozemaljsko biće raspasti i u česticama se raspršiti po Univerzumu, ti isti ljudi počeli su da ugrožavaju istu tu ljubav i moju empatiju. Isprva, pre nekoliko godina, nisam ni smela da pomislim da se to događa. Maskirala sam na sve moguće načine i sa visine do koje samo ego može da me podigne, osećala se odgovornom zbog toga. Onda sam počinjala da shvatam da nije sve do mene i da se ljudi zaista ponašaju kao stoka bez repa, volovi u kupusu, slonovi u staklarskoj radnji… Onda su me u jednom periodu mnogo napadali na sve moguće načine. To je doprinelo mom ograđivanju, koje je uvek dobro i korisno, jer kada se čovek malo ogradi od ostatka sveta, neminovno se svaka ostrašćenost primiri i vrelina se prohladi, te tako mirnije duše može da sagleda svet i sebe u njemu. Čudo je na kolika pitanja mir u duši daje odgovor, kako smesti stvari na prava mesta, ljudima prida ili uzme nepravilno raspoređen značaj.
U poslednje vreme sam prilično zadovoljna načinom na koji se nosim sa sobom (valjda bih zato često celom svetu i sebi viknula: NOSITE SE SVI, A I TI SA NJIMA!). Doduše, u toj vožnji imam doživljaj da mi se vozilo zaleće, ponekad pogrešno menjam brzine i često naglo prikočim, ali – krećem se i, mada me je strah, ne dolazim u iskušenje da stanem pored puta i odustanem.
Nedavno sam shvatila šta je Dostojevski hteo da kaže kad je rekao: „Voleti čovečanstvo znači sigurno prezirati, a ponekad i mrzeti živog čoveka što stoji pokraj vas.“ Uvidela sam da zbog blesavog i blentavog ponašanja, ljudi počinju da me plaše i sve češće osećam ogorčenje. E, nećemo tako, pomislila sam. Nećete me, o vi blesavi i bezumni ljudi, nećete me odvratiti od toga da volim svako biće koje hoda ili je hodalo ili će hodati ovom Planetom, niti ćete mi uzeti saosećanje. Nećete me povrediti toliko da prestanem da osećam. A meni je potrebno da osećam mnogo, i duboko i široko, i da se čudim širom otvorenih očiju, da sa detinjom radošću dočekujem svako jutro… Potrebno mi je da dodirnem svačiji strah, da razumem i žrtvu i dželata. Moj cilj je da ne donesem ni jedan jedini sud ni o kome. Nećete me odvratiti, jer vam to neću dozvoliti.
Kažu da sam u poslednje vreme postala mnogo nezgodna za razgovor i dogovor. Zameraju mi, da sam postala netolerantna. Nemam potrebu, a ni nameru, da im išta objasnim.
Autor: Gordana