Rođeni ste krajem 50-tih, u Smederevu. Kakva su to vremena bila?
Kraja pedesetih godina se, naravno, ne sećam, za razliku od nekih mojih vršnjaka koji se čak i četrdesetih sećaju. Bio sam blesovesna beba koja je prvu godinu života, po svedočenju mojih roditelja, provela kod babe i dede u Srbinoj ulici, drugu godinu u današnjem Muzeju, a ondašnjem restoranu „Jadran“ koji je imao i neke sobe na spratu. Rekoh, toga se ne sećam te je ovo svedočenje iz druge ruke, pa iako je od roditelja ne treba ga uzimati zdravo za gotovo. Možda su se Steva i Milanka nameračili da od mene nešto bude pa me odmah strpali u muzej, ali samo u priči. Ono što pouzdano znam jeste da od Prvog maja 1960. godine živim u Ulici Miloša Velikog, na broju 14, u nekadašnjoj pekari deda Pante Dasukidisa. Više od pola veka.
Šezdesete godine pamtim po ulici lepljivoj od šire koja se cedila iz špeditera zaustavljenih u dugoj koloni do Godominovog podruma u kom su seljaci predavali grožđe… Pamtim ih po prodavnici kolonijalne robe preko puta kuće u kojoj smo, s ushićenjem, kupovali gumene bombone u nejasnom obliku žabe ili čovečuljka… Pamtim ih i po brdašcu niz koje smo se sankali ili klizali na klizaljkama koje smo pravili od kukurzne šaše, po čika Dikinom dvorištu na vrhu brdašca u kome je imao štalu i dva lepa konja, po veranju na njegov špediter i kratkim vožnjama do štale… Sećam ih se i po ratovanju protiv dečaka iz Grčke Rupe i Mlečnog restorana, po šumici kraj Jezave iza negdašnjeg „Heroj Srbe“, danas „Želvoza“… Pamtim ih po prvom „fići“ sa registracijom 100 koji je prošao našom ulicom, pa smo za njim kao sumanuti trčali da bismo posle mogli da se hvalimo kako smo bili svedoci tog istorijskog događaja… Pamtim ih po deda Avakumu i njegovoj poslatičarnici „Vardar“ u čiju sam radionicu gledao iz sobe, po lepljivoj bozi i „zimskom sladoledu“ – nekoj preslatkoj kremastoj masi u kornetu, sa glazurom od čokolade ili maline… Pamtim ih i po komšijama koje su u letnje večeri iznosile stoličice ispred kuća i palile travu da se, za dugih večernih razgovora, obrane od komaraca… Naravno, pamtim ih najviše po Kidi, Ranku, Gojku, Danetu, Gembi, Kaćuzu, Marusu, Mirku Krompiru, Zjaji, Papinu, Šćepi, Krti, Peri, Ljubi, Kemeru, Čuki, Šunti… po mojim drugarima i starijim momcima u koje smo sa strahopoštovanjem gledali… Svo moje Smederevo, ono – istinski moje, bilo je šezdesetih godina u krugu Ciganske male kako su Ulicu Miloša Velikog neki zvali… A onda su se te godine okončale šokantnim prvim odlaskom u Tvrđavu bez roditelja i kopanjem šištavaca – sićušnih pločica crnog baruta zaostalog od eksplozije 1941. godine ,koje smo skupljali, strpljivo potom ređali praveći od njih što dužu liniju, i palili oduševljeni plamičkom koji je jurcao praćem mističnim šištanjem… Potom su usledila i prva kupanja kod šeste kule u kasno proleće, već krajem maja, prvo kuglanje u Domu JNA, prvo navijanje za “Metalurg” sa Ujka Kibom, ali i još neki događaji koji ubrzavaju odrastanje, iz priče brišu nostalgiju i čine je samo mojom, pa sumnjam da bi ikome više bila zanimljiva.
Šta ste najviše voleli u Smederevu kad ste bili mali?
Jednostavnost!
Život u Smederevu mog detinjstva bio je savršeno jednostavan. Kao japanska umetnost. U proleće smo brali zelene migavce i kajsije, leti smo jeli lubenice i kupali se u Dunavu ili kod Metalora ili na Adi do koje smo putovali lađicom Kovinkom, fudbal smo igrali po sred ulice jer su retki automobili prolazili maltene od poluvremena do poluvremena, orah u dvorištu nam je bio i avion i svemirski brod, kanta za đubre – konj, a male radosti ogromna zadovoljstva. Televizor je imao samo jedan program, politika nas nije doticala, bar ne nas decu. Mada ju je i tada bilo. Međunarodna oznaka TIR na kamionima, pamtim, čitana je kao Tito Ister’o Rankovića, a MORAVA nije bila samo naziv cigarete koju je moj otac pušio, već , kada se otpozadi pročita AVAROM, i opasna skraćenica: Ako se Vrati Aleksandar Ranković Ode Matori. Doduše, na tom vicu radi vica sve se završavalo, dalje se nije išlo, ili ja ne pamtim.
U suštini, moji drugari i ja voleli smo ono što smo imali. Ono što nismo imali – izmišljali smo, pa smo posle i to voleli. Danas imam problem da razumem decu kada kažu da im je dosadno! Od malena su pretvoreni u potrošače, ubijena im je kreativnost te se i ne usuđuju da upotrebe maštu. A usude li se ipak, budu, najčešće, ismejani. Život im je postao previše komplikovan. Moje detinjstvo je upravo jednostavnost činila lepim. Tako sam i Smederevo upamtio.
Sa svojim prijateljima Bodom, Ljubom, Tasom i Čubijem, imli ste OPS. Objasnite mlađim naraštajiima, koji ne znaju za OPS, šta je to bilo i o čemu se radilo?
Ljuba mi je tek danas postao prijatelj, kada smo se godinama jedan drugom približili, ali i otkad sarađujemo u nekim lepim poslovima za decu. A onda mi je bio samo Bodin čuveni brat koji piše neku fenomenalnu muziku. Čubi je, opet, neponovljiva ličnost, nikome nalik u mom životu. Zarazio me je pozorištem, otvorio me je za nova saznanja, oslobodio moju kreativnost… Čak smo mesec dana i živeli u istoj studentskoj sobici u Beogradu, ja kao brucoš a on bogtepita otkud tamo… Čubi je izmislio “Pozorišnu opštinu Doma omladine” u kojoj smo postavili “Kralja Ibija”. Potom smo se preselili u Bioskop “Svestlost” i postali “Omladinski Pozorišni Studio – OPS”. Tu sam upoznao Necu, Roku, Maju, Gaju, Miru, Šizotu, Rašu, Magilu… i Bodu. No, od tog pozorišta bi malo šta ostalo da nije onih ljudi koji su stalno bili sa nama, ali nikada na sceni već uvek kao prijatelji i prva publika – Bata Pop, Boban Brada, Čip, pokojni Saša Dečko, Ninoslav, često i Mile Žena…
Kada smo, sebi za zabavu, izmislili pozorište, logično je bilo da izmislimo i rokenrol, da počnemo da ga sviramo onako kako smo mislili da bi rokenrol mogao da zvuči. Prva grupa koju smo Boda i ja napravili zvala se “So što da ti go natreskam”, u slobodnom prevodu sa makedonskog “Od čega ćeš sladoled”. Prvi i poslednji nastup imali su u diskoteci WAD, u podrumu KUD “Abrašević” ispod stare Biblioteke. Boda je svirao gitaru, ja u češalj a Kosta Zlatković harmoniku. Na polovini prve pesme izbila je tuča pa je sve pomalo ličilo na kafanu sa američkog juga: nas trojica stojimo na stolicama, jer nije bilo bine, sviramo i pevamo, bez mikrofona naravno, a ispod nas se ljudi makljaju. Doduše, to je bila tuča na ferku, nikakva retkost u Smederevu tih godina, i bilo je super. Mi završili pesmu, oni završili tuču… Ma, bilo je krvišno, kako se tada govorilo. Posle smo Boda, Neca, Roka, Maja (Majić Zoran), Čubi i ja kao vokalna grupa OPS učestvovali na Subotičkom festivalu sa optimističkom pesmom sa etno motivima “Hajde sada ti poskoči momče”.
Posle tog uspeha koji je u varoši prošao potpuno nezapaženo iako ga je prenosila i televizija, Boda i ja smo se dogovorili da nešto promenimo. Upoznali smo se sa Dragoljubom Tasićem Tasom, iliti Gacijem kako smo ga još zvali, već tada uvaženim smederevskim rokerom koji je imao svoju grupu “Kanon”. On je doveo Mileta, svog basistu, Punga nam se pridružio kao bubnjar, Peda kao klavijaturista i Braca Martić kao druga gitara. To je bila opasna kombinacija. Imali smo Tasu čija je gitara bila prljava, masna, prava rokerska, i ispeglanog Bracu koji je svirao mekano. Ego i alter ego! Boda je pevao a ja sam osim češlja posezao za plastičnim trubicama sa pijace i promovisao ih u instrument. I pored rokerskog živca koji nam je tukao u slepoočnicama, Boda i ja nismo mogli, a nismo ni hteli, da pobegnemo od pozorišta. Zbog toga je i grupa dobila već brendirano ime OPS, tačnije “Pseudo Pank Cirkus grupe OPS”. Svirali smo u Knjaževcu na Festivalu kulture mladih i oduvali sa scene “Galiju”. Pobedili smo na zaječarskoj “Gitarijadi” i sa scene počistili početnički “Leb i sol”. Pio se špricer iz pobedničkog pehara koji smo doneli u Smederevo. Ali, za razliku od ovih koje smo oduvali i počistili mi smo sa tim početnim uspesima i sagoreli. Puf! U Bodinom i mom izrazu je nadvladavao glumac koji voli muziku, dok muzičari nikako nisu uspevali da pronađu glumca u sebi. To je OPS-u došlo glave. Skoro da nije bilo muzičara u Smederevu s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih koji nije svirao u bendu. Dolazili su ili odlazili, a često su rešenje videli u tome da mene, koji sam izmislio bend, iz njega izbace! U suštini, retko ko je uspeo da vidi preko tarabe ove naše smederevske avlije. Pojela ih je mala varoš. Pokojni Neša “Leptir” (frontmen grupe “Poslednja igra leptira”, da pojasnim mlađima) rekao mi je jednom prilikom da su svoj scenski nastup osmislili po ugledu na OPS, posle jednog našeg koncerta u beogradskom pozorištu “Dadov”. Zoran Modli me je molio da mu prodam pilotsku kapu koju sam na sceni nosio. Bora Čorba se umuvao da otpeva prateći vokal kada smo u čuvenoj Petici snimali “Taksi Rokenrol” za Veče uz radio Nikole Karaklaića… I u Smederevu smo imali čuvenu turneju Leštar-Gimnazija-Leštar kada smo za nedelju dana punili sale… Punili…!? Za ono vreme to je bilo u najmanju ruku neuobičajeno… Kada smo u Zaječaru pobedili reditelj Petar Zec je za kultnu emisiju “Rokenroler” napravio prilog kao da snima Stounse…
Danas su sve to lepa sećanja, ništa više od toga. Vlatko Stefanovski je svoj “Leb i sol” uveo u legendu ex yu rokenrola, “Galija” još uvek “plovi”, a OPS su emocije, naše i tristotinak naših vršnjaka koji su pre dve godine, u sali Bioskopa “Svetlost”, uživali na memorijalnom koncertu “Mitovi i legende” koji smo poklonili Smederevcima. Mada, ni to nije malo za jedan životčić.
Dugo godina ste radili u Radio Smederevu. Kakve Vas uspomene vežu za Radio i šta je on nekad značio kad nije postojao internet?
Prodaja Radio Smedereva, a pre svega pristanak lokalne vlasti da ga uzme sadašnji vlasnik, velika je bruka za ljude koji danas vode Smederevo. Radio Smederevo je utkan u više od trideset godina mog života. Tu sam vodio svoju prvu emisiju za decu u koje su rasle generacije klinaca, to danas saznajem od nekih od njih. Taj “Klub Enci Menci” bio im je prilika da se izdvoje nekom svojom veštinom i da se za to zna. Iako za decu, emisija je pomerala neke granice. Prvi put, bar koliko ja znam, na tom Radiju je govoreno o Svetom Savi baš u mojoj emisiji za decu. Koliko je to bilo neuobičajeno svedoči i rasprava u Komitetu SK posle optužbe da sam “pravio intervju sa Svetim Savom”!? A ja sam, kao i većina vršnjaka, samo glasno pitao, i ono malo što sama znao govorio o Svetom Savi, pre svega kao čoveku koji se uzdigao iznad ljudi i iznad vremena ostavivši za potonje generacije važne raboše. Boda i ja smo u Radio Smederevu pravili prvi radio strip! Važna je bila i emisija za mlade OPREZ kroz koju su prošli ne samo mladi pisci, uspešni đaci i studenti, aforističari, sportisti, već su mogućnost da naprave kakav-takav snimak na oskudnoj radijskoj tehnici dobijale i rokenrol grupe tog vremena – “Radijator”, “SPQR”. “Sveže meso”… Ne sećam se više ko sve još…
Upravo je Radio Smederevo bio ljudima ono što im je danas Internet, usuđujem se da kažem i nešto više. Na internetu je previše informacija koje ljudi prihvataju nekritički, zanemaruju knjigu sa proverenom informacijom i čitanje uopšte, iole duži tekst nerado čitaju, radije bi da im se suština jasno kaže pa da idu dalje… Ja, iskreno rečeno, nisam neko ko zavisi od Interneta. Kad god mogu, svako informaciju proverim i u knjizi. Staromodno, ali svrsishodno jer sam upravo na Internetu nailazio na pregršt netačnih podataka. Što ne znači da nije koristan, naprotiv… Uostalom, internet je neminovnost, informacije se brže razmenjuju ali se njima lakše i manipuliše, i zbog toga sam oprezan. Nedavno sam pročitao da savremeni čovek koji koristi internet samo u jednom danu dobije više informacija neko što ih je u 18. veku mogao steći za čitav život! Od toga me malo, priznajem, podilazi jeza. Znate, to su kao one pametne bombe kojima su ’99. iz Italije srušili most na Dunavu. Diviš im se sa strahopoštovanjem! Na žalost, bombe su, ispade, pametnije od ljudi koji su ih izmislili.
E, Radio Smederevo je, posebno devedesetih godina, uvek imao ljude kojima je pitanje časti bilo da budu uvek pametniji od svog Radija. Mi smo osnovali DEPOS, na primer, bez ambicije da se dokopamo vlasti već zarad toga da lošu zamenimo boljom. Da li smo uspeli, pokazaće vreme. Ali, ponosim se što sam bio sa ljudima koji su Radio Smederevo učinili nadaleko uvaženim medijem, u jednom, doduše kratkom, periodu i jedinim slobodim elektronskim medijem u Srbiji.
No, sve to danas je kapital koji arči novi gazda izvrćući istinu kao čarapu. Naslutio sam da će tako biti pa sam pre dve godine pokupio svoje emocije, strpao ih u nekoliko kartonskih kutija i otišao. Roditelji su me učili da biram društvo, a novi gazda svakako nije moje društvo. Ili ja njegovo, sve jedno. Pokupio sam, dakle, sve uspomene a sramotu ostavio sadašnoj smederevskoj vlasti. I tu je kraj priče.
Napisali ste nakoliko knjiga za decu, nekoliko i za odrasle, vaše predstave su izvođene. U čemu je razlika pisati za deci i za odrasle? Šta vam je omiljenije?
Moj izbor nije svesno napravljen. Kada sam se rodio ime sam dobio po dedi. Zvao se Jovan! Međutim, deda je bio ogroman, prepričavalo se po selu da je, kada baca kamen s ramena, izgledao kao da mu na ruci jagnje spava, toliki je bio. E, sad, kako ja, bebeći prcvoljak, da budem onoliki – Jovan? Zato su me nazvali malim Jovanom i dali mi ime – Jovica. Ono mi je odredilo život. Sve mi je poraslo, i brkovi i brada, stomak, uši, i one stvari, normalno, samo mi je ime ostalo – malo. Zbog toga mi se vazda dešavalo da se nameračim i napišem nešto odraslo, kao što bi to Jovan učinio, ali je ono ispadalo detinje, kako i priliči Jovici.
Na kraju sam shvatio da mi nema druge nego da pišem za decu, da pevam za decu, da glumim za decu, da decu učim glumi, da deci činim neke radosti zbog kojih će voleti život. Sve što sam za odrasle uradio usputni su pokušaji. Čak ni ovo što sa decom radim ne smatram velikim niti preterano značajnim. Ja nisam poznat pisac. Moji knjižuljci nisu na listama bestselera. Doduše neke pričice koje sam napisao imale su ogromne tiraže, po pedesetak hiljada je prodavano, ali ne zbog mog imena, ono je uvek sitnim slovima upisano u impresumu… I raduje me to. Deca koja čitaju – čitaju jer im se dopada, a roditelji koji kupuju – kupuju jer misle da to njihovoj deci dobro čini. Ne kupuju robnu marku već prozvod. Sumnjam da će bilo šta što sam napisao dobiti neki veći značaj u vremenima koja će doći. Ne kažem da ne bih voleo, ali sumnjam, ima toliko toga napisanog, ko će sve pročitati. Ali, iskreno verujem da će neka deca odrasti u malčice bolje ljude i zbog toga što su pročitala moju priču, pevala moju pesmu, gledala moju predstavu ili bila u mojoj pozorišnoj igraonici…
Kada sam sreo jednog dečaka koga sam mesec dana ranije ispisao iz pozorišne igraonice jer je zanemario školu, pitao sam ga šta radi a on mi je, vidno tužan, rekao : “Eto, ne idem na glumu, ne treniram više ni fudbal, sada sam samo običan dečak!” I mislim da nije mene krivio što je “samo običan dečak”, što je dobro jer, verujem, jednoga dana neće biti “samo običan odrastao” pošto je na vreme shvatio da, na kraju krajeva, sami sebe stvaramo.
A na pitanje u čemu je razlika pisati za decu i za odrasle odgovaram: Ne znam! Ja radim samo ono što umem, onako kako umem. Stalno sumnjam u sve što napišem, tako da sam izbegavao prilike da objavljujem onda kada nisam bio samo pisac već, na primer, i umetnički direktor Smederevske Pesničke Jeseni. Da sam tada objavljivao vazda bi me grizla sumnja da li me je neko objavio zbog toga što napisano valja ili zbog toga što bih ga, možda, pozvao na festival! Uostalom, mislim da srpska književnost nije nešto značajno dobila mojim objavljivanjem, a još manje izgubila neobjavljivanjem.
Pre nekoliko godina pokrenuli ste projekat “Dečja zemlja”, u kome učestvuju Boda Ninković, Vesna Trivalić, Anita Mančić, Ljuba Ninković, Marija Veljković, ali i mnogi Smederevci. Šta je cilj projekta?
Dve su “Dečje Zemlje” – Pozorište i Kreativna grupa. Pozorište je profesionalno putujuće pozorište za decu, od toga danas živim, a Kreativnu grupu “Dečja zemlja” osnovali smo Boda, Ljuba (Ninković) i ja sa željom da za decu i sa decom i mladima napravimo neke fine stvari. Ponosan sam na projekat “Sike iz mraka” – izložbu fotografija koje su pravila slepa deca. Tu je i CD “Ko se peva, taj se voli” na kome moje stihove na Ljubinu muziku sa Bodom pevaju devojčice i dečaci iz osam Domova za decu bez roditeljskog staranja. Napravio sam i knjigu “Ova ruka putuje da se s tobom rukuje” u kojoj na razna pitanja odgovaraju deca iz Domova… I sve su to humanitarni projektu. Na neki način, ako je Pozorište nešto OD čega živimo, Kreativna gupa je ono ZA šta živimo.
CD “Ko se peva, taj se voli” sada je u prodaji kao nezavisno izdanje. Za nepuna četiri meseca prodato je 25.000 diskova i sam prihod je uplaćen u humanitarne svrhe, deo za Vršnjačko savetovalište GRiG a deo Domu “Mika Antić” u Somboru. To greje srce!
Uostalom, sve o Dečjoj Zemlji, i jednoj i drugoj, može se videti na sajtu www.decja-zemlja.com
Sa “Pozorištem Dečja Zemlja” ste napravili nekoliko predstava, i igrali ih po celoj Srbiji. Koja Vam je najomiljenija?
Svakako “Šalabalabajka”. Iako smo je do sada igrali skoro 400 puta, u raznim verzijama, nismo je se zasitili. Uostalom, ona je i publici najzaminljivija. Pre pet godina objavljen je DVD sa snimkom predstave koji je prodat uviše od 60.000 primeraka. I dan-danas mi se javljaju roditelji koji pitaju gde mogu da ga kupe, pa smo se sa izdavačem “Prokartom” dogovorili da obnovimo izdanje koje bi trebalo da se pojavi u prodaji, pretpostavljam, od septembra.
Lepota ovog našeg pozorištanca je što smo sa njim stigli i u neke najzabitije delove Srbije. Lepota je i to što se sa nama deca raduju, a ponešto i nauče.
Ispričajte nam neku anegdotu sa neke predstave koju ste izvodili na nekom neobičnom mestu?
Na najneobičnija putovanja nas je Odveo projekat “Vilinska Kočija” kada smo posetili deset malecnih škola u Srbiji i predstavu igrali za dva đaka i njihove drugare iz okolnih školica. U selu Lebet šćućurenom na planini Čemernik četrdesetak kilometara od mesta Džep (oni koji putuju u Grčku na letovanje znaju Džep po motelu u kome je poslednje odmorište pre ulaska u Makedoniju), e u tom selu Lebet mama je bila učiteljica, tata školski poslužitelj a njihovo dvoje dece poslednji đaci. Slično je i u selu Sopotnica kod Prijepolja. Rajsko mesto u kome je najveći srpski vodopad na rečici Sopotnici ima školu staru osamdeset godina i u njoj – dva đaka, učiteljevu ćerku i poslužiteljevog sina zbog koga smo početak predstave odložili za sat vremena jer mu je bilo važno da se sa svojim kozama pojavi na stočnom sajmu koji se baš tog dana održavao u selu. I pobedio je u konkurenciji kozara! I u selu Mala Remeta na Fruškoj Gori igrali smo za dve sestre, poslednje đake seoske škole koja se posle jednog veka postojanja ugasila…
Ipak, radost koju smo doneli toj najsamijoj deci na svetu nešto je čega ću se uvek sećati.
Uzbudljivi su bili i susreti sa decom u Domovima za decu bez roditeljskog staranja. U okviru projekta “Srećno novo proleće” posetili smo dvanaest domova, pre podne držali najkraći kurs glume, zajedno sa decom izmišljali predstavu, od mobilnih elemenata i rekvizita pravili scenografiju i kostime, i već popodne igrali predstavu za njihove drugove u Domu. O tome je kao svedočanstvo ostala knjiga “Ova ruka putuje da se stobom rukuje”, (može se prelistati na sajtu Dečje Zemlje), ali i neke lepe promene koje su pojedina deca doživela. Jedna Gordana iz Užica, izuzetno intelignetna partibrejkerka, posle druženja promenila je svoj stav prema školi, postala redovnija na nastavi i tako dozvolila da i nastavnicu prepoznaju njenu inteligenciju. Jedna Marinela, koja se odazivala samo ako joj se obratite kao dečaku jer je, kako su nam rekli, doživela seksualno zlostavljanje, posle naše predstave počela je da pušta kosu i nosi suknjicu… Kada se uverila da postoje nepoznati ljudi kojima se može verovati pristala je da ponovo bude devojčica… U Beogradu smo upoznali devetogodišnjeg dečaka kog je majka seksualno zlostavljala te je zbog toga bio sklon samaopovređivanju. Za dve godine koliko je u Domu naša predstava je bila prvi kolektivni događaj u kome je pristao da učestvuje… To su nam rekli njihovi vaspitači… Jedna trinaestogodišnja devojčica, teška narkomanka, iz Doma u Banji Koviljači bila je inspiracija za pesmu “Balada o jednoj Ani” koju smu snimili na CD-u “Ko se peva, taj se voli”. To je, koliko znam, prva domaća pesma o problemu narkomanije među decom.
Tražili ste da ispričam anegdotu, ali su ovo uspomene koje preovladavaju.
Šta najviše volite u Smederevu?
Smederevo! Volim da pešačim, što se na prvi pogled ne bi za mene moglo reći. Ali, volim. Znate li kolicno je Smederevo? Za tri sata pešačenja sam ga jednom obišao: pored Pijace, ulicom 17. oktobra, pa preko Papazovca i Crvenog petla na Carini, onda iznad Hrama svetog Luke i kasarne pored Novog groblja, pa se preko Kovačića popnem do Staračkog doma i ulicom Starca Vujadina spustim na Leštar. Onda kući. Osamnaestak kilometara samo. U tim šetnjama sam zavirio u mnoge uličice, gledao Dunav i Tvrđavu sa raznih visova, otkrivao neke šumarke i potočiće za koje nikada ne bih rekao da ih imamo, sretao zaminljive ljude, viđao lepe kuće…
Smederevo su i moje uspomene, pa ga i zbog toga najviše volim.
Šta Vas u Smederevu nervira?
Kada ga ruže. Klincima koji tek sada odrastaju Fontana, ovakva kakva je, verovatno je lepa. Meni je rugobna. Spominjao sam to u “Smederevskoj sedmici” često. Onaj ko je nju i Živu vodu ovakve projektovao kao da je, božemeprosti, spomenki na groblju dizao, samo fali onaj uobičajeni potpis…”i sebi za života”.
Generalno me nerviraju i ljudi alavi na vlast, bilo koje partijske boje. Smederevom napune usta da bi sebi napunili džepove. Vole Smederevo, a voleli bi ga i više samo da nije Smederevaca, čini mi se. Oni im smetaju, pa ih dele na stare i dođoše. Nesrećnike koji su utekli sa Kosova nazivaju Kosovarima, a zaboravljaju da je i despot Đurađ Branković, osnivač grada kojim se diče, bio izbeglica i Kosovar. Nije to dobro. Za sve je potrebno vremena, za učenje i građenje više, za rušenje, videli smo, malo. Zbog toga sam u jednoj pesmici za decu napisao : “Šta god radiš u životu / Ti pridodaj i dobrotu…” E, i taj nedostatak dobrote me nervira…
Da li često posećujete SDCafe.rs ?
Povremeno svratim. Doduše, komentare ne ostavljam niti polemišem jer sam primetio da mnogi koji to čine unose previše ostrašćenosti. Verovatno nisam u pravu, ali imam utisak da je upravo ona navika da nam internet daje instant informaciju kod mnogih stvorila iluziju da znaju više nego što stvarno znaju, pa se sloboda da iznesu mišljenje pretvara u nekritičko prenošenje utiska. A razlika je ogromna.
Znamo da ste veliki ljubitelj knjiga, šta trenutno čitate?
Čitam sporo, pa neretko u isto vreme čitam po nekoliko knjiga. Trenutno se, zavisno od raspoloženja, mašam četiri naslova: “Izabranik” politički triler Sema Borna, “Nedelja pacova” prvi partizanski triler Vuleta Žurića, izuzetno duhovita knjiga, “Slovenska mitologija” Nenada Gajića i “The Box” Slavoljuba Stankovića, našeg Smederevca, autora scenarija za istoimeni film po kome je posle napisao i roman.
Veliki ste gurman? Volite kuhinju i kuvanje? Dajte nam neki recept?
Zar se to vidi?
🙂
Kuvanje je bilo iznudica koja je prerasla u neku vrstu ograničenog zanimanja, uglavnom kuvam za sebe. Isprobavao sam kojekakve kobinacije, smislio više od pedesetak recepata i više od polovine jela bila je… neukusna. Ali, neka su i valjana. U stvari, najviše volim jednostavna jela spravljena od namirnica kojih trenutno imam u kući. Onome ko voli masline preporučio bih hleb od heljde s maslinama. Ja sam ga izmislio i spada u uspešne recepte, bar za moj ukus mada su ga hvalili svi koji su ga probali.
Operite 100 grama heljde u zrnu, stavite u Hladnu vodu i pustite da provri pa procedite i helju isperite. Ponovo nalijte vodu u stavite da se kuva. Posle desetak minuta dodajte 100 grama u nekoliko vida opranog prosa u zrnu, sipajte kašičicu soli, poklopite i kuvajte na srednjoj vatri. Za to vreme na suvom tiganju i laganoj vatri ispecite 50 grama susama. Dok se susam peče iseckajte po 100 grama crnih i zelenih maslina. Kada se proso i heljda otvore dodajte susam. iseckane masline i hleb zamesite sa 100 grama heljdinog integralnog brašna. Neka masa bude žitka. Ulijte je u pleh podmazan sa malo maslinovog ulja, ili, još bolje, u teflonski pleh koji ćete samo pokvasiti vodom. Masu za hleb rastresite i stavite u rernu zagrejanu do 225 stepeni. Pecite, zavisno od toga kako vam rerna greje, ali će hleb biti dobar kada ga kucnete i osetite da se uhvatila korica. Pečen hleb izvadite iz pleha, uvijte u suvu krpu i ostavite da se ohladi. Ako vam se kojim slučajem zalepio za pleh nemojte ga ustresati da se ne raspadne već ga pokrijte mokrom krpom pa će se odvojiti. Ovaj hleb ne nalikuje hlebu koji najčešće jedemo, tanak je kao pogača, ima hrskavu koricu ali mu je sredina vlažna. Može se jesti iz bez priloga, sam sa sobom, uz jogurt ili uz povrćni jogurt koji sebi pravim tako što izmešam dve trećine jogurta i jednu trećinu mlevenog ili soka od paradajza. Ovo je hleb koji greje, to treba znati.