Već danima mi je loše. Očigledno je da imam opak napad Weltschmerz-a. Kako i ne bih. Pored svih očitih nebuloza i gluposti koje se dešavaju na globalnom nivou, na koje, kako kažu, ne možemo uticati (a ja se pitam ko onda može?), ubijaju me ovih dana i meseci idiotizmi lokalnog karaktera. Pokondirene tikve bez korenja, najedene vaške koje se baškare po površinama- verovatno ih vidite, svakodnevno. Kažu da entuzijazam, želja za činjenjem i realizovanjem sopstvenih ideja splašnjavaju s godinama. Ok. Onda je apsolutno vreme za smenu generacija, prijatelji. Kod vas je sve odavno pomrlo. Posmatram i analiziram u kolikom smo zaostatku za ljudima koji žive na samo par hiljda kilometara dalje. Taj zaostatak se ne može meriti godina, decenijama, pitanje je možemo li i vekovima. Imam osećaj da se nalazimo u tunelu ali svetlu smo okrenuli leđa, odavno. Jedni pokušavaju da kopaju ka nekom drugom izlazu koji se ne nazire, a po svemu sudeći neće se ni nazreti, a drugi zatrpavaju ono malo što ovi nesrećnici iskopaju vrpoljeći se i smišljajući opravdanja. Politika kod nas je postala totalno urban i moderan način zarađivanja. To više nije ni političarenje, politikanstvo, ili tako nešto…to je jad i beda. To je postao novi vid marketinškog delanja, verovatno će na nekom od mnogobrojnih mega-giga i ostalim trendovima uvesti, ako već nisu, i tako neki smer, za buduće, premijere, predsednike, ambasadore, gradonačelnike, a za ove sa malo slabijim prosekom i naravno po manjoj ceni školarine smer političkih ulizica, dupelizaca, članova upravih odbora, stranačkih pulena, direktorčića. Verovatno će Majka Ceca doktorirati dok bude bila opravdano odsutna i moći da predaje stajling na tim smerovima, jer je on Bože moj, bitniji i od toga šta se govori. Što je ona gora od Bekvalčeve. Ljudi su postali totalno nezainteresovani, utučeni, bolni… Opšta letargija. Gledam ovog nesrećnog što hoće da se isuši k'o sunđer jer mu dupe zinulo da zameni ulickanog, sa još nesrećnijim mu saveznicima. A ljudi koji su stvarno gladni neka po’mru. Ako On štrajkuje svime i svačim, šta treba da rade nesrećni Želvozovci, a ljudi iz Milan Blagojevića? A ostali? Da l da svi krenemo u štrajk? Ili da mu se Boris pridruži pa da vidimo, ko duže izdrži- neka bude predsednik i ajd zdravo! “Ne seksa lep, nego uporan.” I ovako naša evolucija ide unazad. Vratimo se lepo u plemensku zajednicu pa ko je najjači neka bude vođa čopora. Nismo daleko od toga. A Smederevo? Uf. To je tek teška priča. Kao i svaka palanka. Da nije smešno bilo bi tužno, ali patologiija jeste definitivno. Da li možeš da uradiš nešto u gradu, za grad, a da ne budeš deo ovog ili onog klana? Ili da vas neko ne pita “Koji je moj deo?” Nisam siguran. Paranoja na svakom koraku, teorije zavere, oni nisu za nas, ne mogu oni to da rade, oni su protiv te naše ideje (koje vaše, vi ideje nemate!), oni su ovo oni su ono…. Dosije X. Ima li nekog ko razmišlja svojom glavom? Juhuu? Ja sam? Ima li koga? Palanački duh licemerja, ego tripa i paranoidnih razmišljanja ubiše svaki pokušaj da Smederevo bude grad. Makar gradić, lep mali uredan- normalan! Dok se na pojavi alternativa, ali ne u ljudima nego u stavu i razmišlljanju. Samo malo da gledate unapred ne mnogo. Malo. Nada još ne umire. “Moj epitaf će biti, da se ja nikada, bilo doslovno, bilo metaforički, nisam prodao. Zaštitio sam se od ikakve dileme da moram da se prodam nemajući šta da prodam!” Tony Wilson.
Autor: Z