Detelina sa četiri fitilja

U kafani u koju deset godina isti likovi navraćaju, pa i moja malenkost, gde je vladala tako reći jedna fina kolotečina, jednog sparnog popodneva za susednim stolom sedeo je novajlija. Smeđokos, pravilnih crta lica, na prvi pogled čovek mu ne bi mogao odrediti baš tačno godine, ali odavao je utisak nekoga potpuno zaokupljenog radom na lap topu, i tek povremeno se laćao čaše vina. U svakom slučaju, koliko god je bio izgledom neupadljiv, meni je to odmah privuklo pažnju, i nekako me je zaintrigirao od samog početka. Kada je iskapio čašu, konobarica mu donese sledeću flašicu vina, na šta on, opipavši staklo, coknu i reče: „Da, holodno…“ To ga je odalo,  i primetivši da sam nadomak rešenja zagonetke ko je on iz ugla lokalca, smesta podiže čašu i nazdravi sa mnom. Graja je ispunjavala svaki kutak prostora kafane, te on zaklopi lap top, i da se ne bi dovikivali, pozva me za njegov sto. Volođa, rekao je, stisnuvši mi ruku, drago mi je. Ubrzo sam shvatio da mu je ono holodno izletelo, jer je srpskim jezikom vladao gotovo savršeno. Iz priče sam zaključio da je već godinu dana proboravio u Beogradu, kao IT specijalista. Došavši iz Sankt Peterburga u našu prestonicu, put ga je doveo poslovno i do Smedereva. A ova kafana mu je posebno legla. Tu je našao mir i potrebnu privatnost da spoji lepo i korisno tj. kao radoholičar da može kao i kod kuće tako i u nekom sebi prijašnom ambijentu da ugodi. Tad mi je razbio sve stereotipe za Rusende, barem kad su holističke navike u pitanju. Nije trebalo mnogo, ubrzo se spišasmo, i razgovor je potekao kao da se znamo godinama. Na piću se nije štedelo, ne ide zaboga miloga, tura je sledila turu, a priča se odmotavala. Sankt Peterburg, kako da ne, bio sam tamo dve hiljade i neke, rekoh. U Piteru, zaista, zaigra mu srce, pa, to je moj grad, i postavi neumitno pitanje, kako sam se proveo. Severna Venecija, rekoh, koga bi ostavila ravnodušnim, nego mi osta neispunjena želja, za šta sam sam kriv. Koja?, upita. Ne obiđoh Ermitaž. Stanka u razgovoru, uz neprimetni uzdah potraja ko večnost. Da nisi alergičan na mačke, upita, pola ozbiljan, a pola u šali. Kakva crna alergija, kad evo tu se motaju po kafani odvajkada, i nikada nisam ni obratio pažnju na njih, odgovorih. Isto ti je, reče Volođa, i u Ermitažu i u ovoj kafani, koliko sam primetio. Onda se malo primakao, diskretno mi šapnuvši, da su mačke sve samo ne slučajno i tamo i ovde. Naime, one ne moraju da jurcaju, love, rastržu miševe i pacove, jer sam njihov miris predatora odbija i rasteruje te uljeze… No, svejedno, ja mu do tančina opisah svoje pustolovine po Piteru, i da sam Ermitaž zapravo propustio jer sam se preopustio čarima carskog grada (restorani, burdelji, itd.), a velelepni muzej ostavio za kraj, kad beše neradni dan, malerozan ja, i tako ostah možda i bez najvećeg dragulja na proputovanju. Šteta, reče, ali, vreme je pred tobom, a Piter neće potonuti…

Volođa, popivši gutljaj, reče, Beograd je mogao da bude moj grad. Al, za malo. Video si Piter, Moskvu, a i šire, i reci mi, u čemu je najveća razlika?Evo ja, nikada nisam doživeo toliki saobraćajni kolaps, košmarniji nego u Mumbaju i Kalkuti, nego u Beogradu. Kod nas sve je ko pod konac (lupnu prstom o sto), a ovde kod tebe u Smederevu, atmosfera života „мени равитсе“. „А на оборот“, ono što mi se ne sviđa ovde su sponzoruše, koje samo glume finoću, nedodirljive kao počasna kasta engleskog isturenog odeljenja u Indiji, ko da sam slep i ne razbiram koja je sa gazdom kafane, koja sa kelnerima, a koja sa groteskama koje ih kupuju za siću. Tu dvoličnost nisam doživeo ni u Skandinaviji…

Elem, naletali smo tako jedan na drugoga u istoj kafani, on svojim poslom a ja svojim. Vremenom, kao da je sticao sve veće poverenje u mene, i tokom razgovora, otvarala mu se duša. Tek, jednom prilikom, kao da ga je nešto stezalo oko vrata, ili, možda, zato što nam se rastanak primicao, po običaju nalegosmo po vinu holodnome, i njemu se odreši jezik:

Beše to, veli Volođa, na Kalemegdanu, gde je inače običavao predveče, u slobodno vreme da šeće, kada je ugledao: Naslonjen na kandelabr, stajao je Mihail Bulgakov! Mora da haluciniram, pomislio sam u prvi mah. Privučen tim mističnim sjajem crnih zenica, odlučih, a šta drugo, nego da mu priđem. Ljudi prolaze, niko ga ne zarezuje, osim mene. Kada sam mu se primakao dovoljno blizu,  ja ga upitah: Jesi li to ti Mihail?Ili sam lud?

A, Bulgakov: Ti nikad nisi bio lud мој малчик. Za to prvo treba biti normalan. Ti, koji si običan kaštigovani nomad, depilirani vukodlak… ja te čekam i  stojim i blejim, i čekam, samo tebe. Mihail nastavlja: Vidi! Sem tebe niko me ne primećuje…

A, po čemu ja…?, Volođa se osvrće.

Bulgakov ne odstupa: Zašto?, pitaš se, da samo ti me prepoznaješ?

A ja upitah, ali, šta si ti? šta ću ti ja?

Bulgakov na to veli: Ja sam duša koja luta, i traži nekog ko može mene jedino da prepozna, srodnu dušu, da bih mogao konačno uspokojiti se tamo gde mi je suđeno. Jer, duša ne doživljava spoljni svet čulima, ali ona pomaže u spoznaji. 

U vihoru njegovog uznemirenog duha, Volođa se uspinje kao novorođenče, ružičasti bljesak njegovog životnog ciklusa lapi… Posrnuo umom, stradalnik ovostranog, emotivna lešina. Bajaco u šetnji, vikar mrtvih pesnika, pobegulja od misaone suše, priželjkuje smrt, i samoubistvom se zanoseći smeje…

Beše to poslednji put kada smo mitingovali (što bi rekli prizemni Smederevci), jer je otišao dalje putem Zapada i unosnijih ponuda. Međutim, nikad neću zaboraviti taj naš razgovor, i rastanak koga se do u detalja sećam. Prethodno, Volođa ili Vsevolod, ko će ga više znati, pitam se kako je on u meni prepoznao srodnu dušu, i uopšte, poverio mi, verovatno tad i više nikad, tu ispovest. Jedino znam, da sam se te noći nekako dovukao do svoje zgrade. Crnim mačkama prečio sam put. A, sve pitajući se da li je sve to bilo samo halucinacija ili posledica dobrane opijenosti. I, taman, kada sam se mašio za ključ, nekim perifernim vidom primetih tu da nedaleko preko puta na trotoaru, nonšalantno naslonjen o kandelabr, stajaše glavom i bradom Rade Drainac. Cigareta, žuti prsti, umašćen sav, ali dostojanstven stav, šeretski osmeh, i kao u stari poznanik iz besanih noći po mehanama, a i šire, kada smo zore dočekivali neshvaćeni, onako skrozirani, još pre konferencije dživdžana za jutarnju štampu, a  poj slavuja, koji ne znaju za početak noći, a kamoli za kraj, piljeći u mene, reče: „Vidimo se?“, a ja: „U redu. A, gde?“ I, taman, kada sam udenuo ključ u bravu, okrenuh se ka njemu, kad tamo… Samo kandelabr, mračna senka zatitra, i snop svetlosti kao tračak nade…

Branislav Jevtić