Ponekad jedna slika može da ispriča više nego desetine stranica istorijskih izvora. Slike istorijskih događaja, iako rađene godinama ili vekovima nakon njihovog završetka, ostaju duboko urezane u kolektivnoj memoriji. Takva slika ne mora biti potpuno tačna da bi bila istinita u drugom smislu – kao svedočanstvo o tome kako su kasnije generacije razumele sopstvenu prošlost. Upravo takvo delo predstavlja litografija „Smederevska bitka (1476)“ (mađ. Szendrői ütközet, 1476) mađarskog slikara Balinta Kiša, nastala sredinom XIX veka.
Na prvi pogled, sve deluje kao prizor usred najžešćeg okršaja. Konji se propinju, koplja se ukrštaju, osmanski ratnici beže prema Dunavu, a u pozadini dim i vatra, sugerišući nam spaljeno podgrađe Smederevske tvrđave. Slika ostavlja utisak da posmatramo trenutak u kome je pobednik već odlučen. Ali istorija je, kao i obično, bila mnogo složenija.
Naime, srednjovekovno Smederevo nije bilo tek još jedan grad na Dunavu. Posle pada Srpske despotovine 1459. godine postalo je jedno od najvažnijih uporišta Osmanskog carstva na severnoj granici Balkana i sedište Smederevskog sandžaka. Iz njega su polazili vojni pohodi prema Ugarskoj, a njegovi bedemi predstavljali su jednu od najjačih prepreka svakom pokušaju da se osmansko napredovanje zaustavi. Zato nije slučajno što je ugarski kralj Matija Korvin, sin čuvenog Janjoša (Janka) Hunjadija, nastojao da grad ponovo osvoji. Posle uspeha kod Šapca početkom 1476. godine, pažnja ugarskog dvora ponovo je usmerena ka Smederevu. U jesen iste godine grad je opkoljen. U blizini smederevske tvrđave podignute su palisadne utvrde koje je trebalo da preseku sve komunikacije sa okolinom i postepeno primoraju osmansku posadu na predaju. Jedno od tri pomenuta palisadna utvrđenja u izvorima se pominje pod nazivom „Viteška trpeza“ (Vitežska Trapeza, Viteška Trьpeza, lat. Vitesz Trapesan), o čemu je bilo reči u prethodnom broju „Fenjera“. Opsada je, međutim, pokazala svu snagu smederevskih bedema. Osmanski branioci su spalili podgrađe ispred tvrđave, evakuisali stanovništvo i pripremili se za dugotrajnu odbranu. Dok su ugarske snage očekivale da će zima raditi u njihovu korist, sultan Mehmed II Osvajač pokrenuo je neuobičajeni i iznenadni zimski pohod. Osmanska vojska razbila je ugarska uporišta oko grada i primorala opsadnu vojsku na povlačenje. Smederevo je ostalo u osmanskim rukama. I upravo tu počinje zanimljiva priča o Kišovoj slici. Balint Kiš (Kiss Bálint, 1802-1864) svakako nije bio savremenik ovih događaja. Školovao se na Bečkoj akademiji, a najveći deo života proveo u Pešti, gde je radio kao slikar i kustos Mađarskog nacionalnog muzeja (Magyar Nemzeti Múzeum). Sredinom XIX veka, u doba snažnog nacionalnog romantizma, okreće se istorijskim temama. Poput mnogih evropskih umetnika tog vremena, u prošlosti je tražio uzore, heroje i velike pobede koje će podstaći nacionalno pamćenje.
Balint Kiš
Upravo iz tog ciklusa potiče i slika posvećena boju kod Smedereva. Primarno slikarsko ostvarenje u tehnici ulja na platnu, Szendrői ütközet, bilo je deo privatne kolekcije barona Lasla Karačonjija, dok su litografske reprodukcije dimenzije 58,2 x 79,7 cm. nastale 1859. godine u bečkoj radionici Stoufs Jos. Danas se ova litografija čuva u Mađarskom nacionalnom muzeju. Starija istoriografska literatura ovu sliku navodi pod deskriptivnim opisom „Matijašova vojska odnosi pobedu kod Smedereva, izrađeno 1859. godine“ (Mátyás serege Szendrönél győzelmet arat, 1859). Kompozicija je izuzetno dinamična. Središnju prostornu osu kompozicije okupiraju dva antagonistički postavljena konjanika, gde je ugarski vojni zapovednik, fizionomije prožete odlučnošću, prikazan u ofanzivnom manevru s kopljem usmerenim ka osmanskom akindžiji (lako opremljenom konjaniku), potisnutom do same linije dunavske obale. Aktuelni momenat konfrontacije evidentno favorizuje ugarskog ratnika, što je ekspresivno artikulisano kroz paničnu mimiku osmanskog ratnika. Svuda oko njih vode se pojedinačne borbe; neki ratnici padaju, drugi smelo jurišaju ili propinju lukove sa ubojitim strelama, treći pokušavaju da spas pronađu u čamcima na Dunavu. Sve je podređeno dramatičnosti i utisku velike pobede.
Međutim, upravo tu istorija počinje da se razilazi sa umetnošću. Ni kralj Matija Korvin ni sultan Mehmed II nisu lično učestvovali u borbama koje su se vodile pod zidinama Smedereva. Glavnu ulogu imali su njihovi zapovednici. Osmanskom odbranom rukovodio je glasoviti akindžijski komandant (uç beyi) Ali-beg Mihaljević (Mihaloğlu Ali-bey), dok su na ugarskoj strani važnu ulogu imali srpski velikaši u službi ugarskog kralja, pre svih despot Vuk Grgurević Branković, u narodnom predanju poznat kao Zmaj Ognjeni Vuk. Istoričari čak ni danas ne mogu sa sigurnošću da utvrde koga predstavlja glavni konjanik na Kišovoj slici. To, međutim, nije bio ni cilj umetnika. Za Balinta Kiša istorija nije predstavljala fotografsku rekonstrukciju prošlosti, već prostor za oblikovanje nacionalnog sećanja. U vreme kada je slika nastala, Mađarska je, posle čuvene revolucije 1848/49. godine, živela pod snažnim političkim ograničenjima nametnutim iz Beča. Upravo zato su srednjovekovne pobede nad Osmanlijama postale simbol otpora, nacionalnog dostojanstva i slavne prošlosti. Smederevo je u tom narativu dobilo ulogu jedne od ključnih tačaka odbrane hrišćanske Evrope. Zbog toga je Kiš svesno pojačao dramu. Njegovi ratnici nisu portreti stvarnih ljudi već simboli. Osmanski neprijatelji su prikazani kao poraženi i u povlačenju, dok su ugarski vitezovi predstavljeni kao nosioci pobede. Istorijske nijanse ustupile su mesto snažnoj vizuelnoj poruci, u čemu leži vrednost ove litografije. Ona nam danas ne govori samo o opsadi Smedereva 1476. godine, već i o XIX veku, o načinu na koji su narodi srednje Evrope gradili svoje nacionalne mitove i tumačili sopstvenu prošlost. Istovremeno je istorijski dokument, umetničko delo i svedočanstvo jednog vremena.
Za Smederevo ova slika ima još jedan značaj. Predstavlja jedan od retkih umetničkih prikaza borbi vođenih oko grada u XV veku. Iako nije naslikana u doba samih događaja, ona je doprinela da se uspomena na dramatičnu opsadu iz 1476. godine sačuva u kolektivnom pamćenju sve do danas. Kao i mnogo puta u istoriji, prošlost nije preživela samo u letopisima i poveljama. Eho istorijskih događaja nastavio je da živi na listu papira, odražavajući imaginaciju slikara koji je četiri veka kasnije pokušao da oživi jednu davno završenu bitku.
Autor: Miroslav P. Lazić, istoričar i muzejski savetnik Muzeja u Smederevu
