Odakle priča o Vuku kao izdajniku, zbog čega nije na mestu i zašto se ovaj velikaš smatra najvećom žrtvom mita i legende, to su neke od tema kojima se ovoga puta bavimo.
U prethodnoj priči o rodoslovu Brankovića, bilo je reči o potomcima sevastokratora Branka Mladenovića – Nikoli Radonji, Grguru i Teodori. Sada nastavljamo o njegovom najmlađem sinu, Vuku Brankoviću. Kraj 14. veka je period u kome Brankovići, ugledu koji su već imali, dodaju i mnogo bolji status. Za uspon Vuka kao velikaša, tri su okolnosti bile veoma važne. Najpre, propast Mrnjavčevića koji su se prvi našli na udaru Osmanlija, zatim slom Altomanovića kao i savezništvo sa Lazarom Hrebeljanovićem, učvršćeno brakom između njegove ćerke Mare i Vuka Brankovića koji je svakako morao biti rezultat procene samog Lazara. Taj savez, kako beleže izvori, nikada, ničim nije bio pomućen.
Porazom Nikole Altomanovića, Vuk je postao vladar najvećeg dela Kosova, a teritorije je kasnije proširio pridodajući im Prizren koji je preoteo od Balšića. To znači da je pod upravom Brankovića bio središnji deo nekadašnje Nemanjićke države. Najmoćniji vladar bio je Lazar Hrebeljanović koji nikada nije ostvario više od titule kneza, jer je njegov dalji uspon prekinuo dolazak Turaka. To nije bilo iznađenje. Drugi srpski velikaši već su prethodno eliminisani na taj način, a sledeće na redu u turskom prodoru bile su zemlje Vuka Brankovića. Trebalo je tu sprečiti dalje prodiranje osvajača ka Moravskoj Srbiji, ali posle ishoda Kosovske bitke to je postalo nemoguće.
Marko Mrnjavčević (Kraljević Marko u narodnoj tradiciji) i braća Dragaš koji su već postali turski vazali, nisu pritekli u pomoć (moguće je, ali nije potvrđeno da su učestvovali na suprotnoj strani) kao ni drugi zet kneza Lazara, Đurađ Stracimirović, vladar Zete. Boj je doneo smrt predvodnicima obe vojske i bio povod za stvaranje mita o Vuku kao izdajniku, koji će vekovima opstajati uprkos nauci i istorijskim činjenicama.
Turke je put vodio prvo do Vukovih oblasti i sasvim je logično da je on sam najviše imao razloga da im se suprotstavi jer očigledno, nije izabrao vazalstvo kao Mrnjavčevići ili Dragaši. Izabrao je teži put, a to je značilo oružani sukob. Zato je sa Lazarom, na oružje u Srbiji „digao sve što se moglo u tom trenutku dići“. O njegovom učešću u bici, pošto naših izvora nema, ponešto se može saznati iz turskih izvora. Dr Željko Fajfarić u izdanju „Despotovina“ objašnjava da je podelu i strategije koje poznajemo, iz tri pravca, opisao Nešri. On navodi da je centrom srpske vojske zapovedao Lazar, levim krilom bosanski kralj (misli na vojvodu Vlatka Vukovića), a desnim Vuk Brankoić uz koga je bio i jedan od njegovih sinova.
Vukov deo vojske je izgleda bio dosta jak i sastojao se od oklopnika koji su u samom početku bitke odmah razbili levu tursku stranu kojom je komandovao Jakub, stariji sin sultana Murata. Međutim, zbog toga što srpska sredina nije izdržala turski pritisak (nakon sultanove smrti turski centar je preuzeo Bajazit), nakon hvatanja i likvidacije kneza Lazara, Vuk se povlači. Još uvek nema pomena ne samo o Vukovoj izdaji, već ni o izdaju bilo kog srpskog velmože iz okruženja kneza Lazara – navodi Fajfarić.
Prvi pomen izdaje nastaje čak dva veka kasnije – u rukopisu Mavra Orbina „Kraljevstvo Slovena“ koji je čitav taj slučaj sveo na puku raspravu, nadmetanje i sujetu dveju sestara i njihovih muževa, pri čemu govori o tome da je Mara udata za Vuka, a druga Lazareva ćerka Vukosava za Miloša Kobilića. On se, kao što znamo, smatra legendarnom, ne stvarnom istorijskom ličnošću, jer nikada nije dokazano da je zaista postojao, niti se Lazarova ćerka sa tim imenom pominje (imao je ćerke Maru, Jelenu, Draganu, Teodoru i Oliveru). Ali, činjenica da Orbin detaljno iznosi nastavak te priče o kneževoj večeri, tome kako je Miloš ubio Murata i sve ono što je, uključujući „Vukovu izdaju“ postalo kod nas opšteprihvaćena teza, onda postaje jasno odakle u našem kasnijem narativu svi ti navodi. I mada i sam Orbin, Vukovu izdaju pominje uz ogradu „kako neku kažu“, to je bilo i više nego dovoljno da se u svakom narednom spisu taj motiv iznova pojavljuje i uvećava. Kada je o našim izvorima reč, najstariji srpski letopis koji spominje izdaju je tek iz 17. veka.
Svi zapisi koji se odnose na bitku, a pisani su neposredno nakon nje, uopšte ne spominju bilo kakvu izdaju, a ponajmanje Vukovu. Sama izdaja koja bi došla s njegove strane ne bi imala nikakve logike jer on za tako nešto nije imao bilo kakvog razloga, a to će se naročito videti iz kasnijeg razvoja događaja, kada je Vuk bio skoro jedini koji nije hteo da prizna poraz na Kosovu i stoga se i dalje oružano odupirao Turcima. Čini se da je jedini greh Vukov bio u tome što nije i on poginuo na Kosovu – piše Fajfarić.
Bajazit je posle bitke morao da požuri u Jedrene da učvrsti svoj novi položaj. Postavilo se pitanje Lazarevog naslednika. Sinovi Stefan i Vuk bili su maloletni, a bilo je neuobičajeno da Milica vrši vlast do njihovog punoletstva. Očekivano bi bilo da vladar postane najmoćniji velikaš – Vuk Branković. Tako je smatrao i ugarski kralj. Međutim, knjeginja je mislila drugačije, a u svojim namerama je bila vrlo spretna. Osetivši da bi Vuk, uz podršku Ugara, mogao da preuzme vlast, ona je sa Turcima sklopila dogovor i time Lazarevićima obezbedila vlast.
Vuk je pak smatrao da Turcima treba pružiti svaki mogući otpor, nije pristajao na pregovore i sve do 1392. tu svoju politiku je dosledno sprovodio kada je pred njihovim napadima, morao da popusti i prihvati vazalni položaj. Pa ipak, otpor je nastavio da pokazuje i nakon tog poteza koji mu je možda, samo kupio malo vremena. Iste stavove ima i 1396. kada se saznalo za to da ugarski kralj Žigmund, priprema krstašku vojsku za napad na Turke. Krstaši su poraženi, u turskoj vojsci kod Nikopolja se posebno istakao Stefan Lazarević koji je preokrenuo tok bitke u korist Turaka, a Bajazit se posle toga odlučio na obračun sa neposlušnim Vukom Brankovićem. On je bačen u tamnicu u kojoj je, naredne godine u oktobru i umro. „Isuviše ponosan da se pred Turcima savija, radije je izabrao smrt nego poniženje“ – piše Fajfarić i dodaje da, ako je nacionalna istorija prema ikome bila nepravedna, onda je to Vuk, te da je on, iako patriotski nastrojen, proglašen izdajnikom dok su mnogo pomirljiviji Lazarevići zauzeli mesto u istoriji koje je njemu trebalo da pripadne. Pravac otpora koji je zastupao možda jeste bio nerealan, ali pošten i on mu je bio odan do kraja. Lazareviće je više zanimalo kako da vlast zadrže u svojoj kući pa su pristali na saradnju sa Bajazitom. U borbi za prevlast nema emocija ni među najbližima i ta slika svakako ruši naše, davno sklopljene ideale o pojedinim ličnostima. Deca Vuka Brankovića bila su unuci knjeginje Milice, rodila ih je njena ćerka Mara. Bila su i unuci kneza Lzara. Pa ipak, obuzeta namerom da vladaju njeni sinovi koji su se i međusobno sukobljavali, a potom svet napustili bez potomaka koji bi vladali, nije znala ono što za života nije znao ni sam Vuk – Srbijom će ipak vladati Brankovići. Đurađ, sin Vuka Brankovića postaće despot. U Smederevu će podići svoju novu prestonicu.
Inače, najveći deo zemalja Brankovića, nakon Vukovog zarobljavanja, dobila je porodica Lazarević, zbog izuzetnih zasluga Stefana Lazarevića u službi sultana Bajazita. Bez poseda, Brankovići su bili potpuno zavisni od Turaka i Lazarevića. Ali, nisu se predavali. Našli su načina da opstanu, pa čak i da uzvrate udarac. O tome – više narednog puta.
Rodoslov Brankovića: Sevastokrator Branko imao je tri sina i ćerku