„Razumem te“ – rekla je – „ali mislim da ti ta potpuna izolacija nije dobra.“ Osluškivala sam svoje disanje, imalo je oštar ton zbog zapušenog nosa. Nos mi se zapušio od plakanja. Drugi put tog dana. Počela sam da upražnjavam plakanje k’o jači antibiotik, na 12 sati. Razgovarala je sa mnom oprezno, kao da odmerava svaku reč i štimuje glas. Pridigla sam glavu na jastuk, da bih mogla lakše da govorim iako nisam želela više ništa da kažem. Već sam previše rekla. I plakala sam. Poslednjih dana, čim počnem nekome nešto da govorim, rasplačem se. To kad govorim nešto o sebi, jer osoba sa kojom razgovaram zaista želi da sazna nešto o mojim osećanjima. O drugima ne govorim, osim ako moram da ih pomenem kada govorim o sebi. Rekla sam joj da ne znam. Nisam znala šta ne znam, ali sam shvatila da u poslednje vreme često ne znam. Na pitanje poznanika raznih, kako sam, odgovaram da ne znam. I zaista ne znam. Ali, plaši me to što ne znam kako sam. Jer, ako ne znam, onda može značiti da nisam dobro, a ne smem to sebi da priznam, pa sam sad u fazi neznanja. Čovek ne može da ne zna da li je dobro ili ne. Mi uvek znamo sve, samo je pitanje koliko se plašimo.
I to što mi je rekla da sam se mnogo izolovala me je uplašilo. Pobesnela sam. Pa dobro, da li ću da živim kao poljski miš? Razmišljala sam da li da je pozovem da izađemo. Nisam je pozvala. Ustala sam i, kao, malo počela da se preslišavam: da li sam se mnogo udaljila od svih, da neće to da me odvede na stranputicu, da li ću zbog toga ostati sama, da li će… da li ću… da li? Trgla sam se i prestala sa tom slatkom i divnom igrom, posle koje sam se osećala bezbedno kažnjeno. Pozvala sam je u šetnju i na piće.
Ovo se dogodilo pre nekoliko nedelja. Ponekad mi je žao što nikada nisam pisala dnevnik. Baš je zanimljivo kad čovek ostavi pisani trag o nekom trenutku koji ni po čemu ne bi ostao zapamćen, pa se posle priseti. U stvari, ne znam da li je zanimljivo. Onome što treba da ostane zapamćeno, nije potrebno zapisivanje. Nedavno sam razmišljala o fotografijama i koliko je sve izgubilo pravu težinu zbog mogućnosti da ga učinimo večitim. Ništa u ovim našim dimenzijama nije večito. Ne treba ni da bude. Večnost me plaši. Suviše je duga. A mi se stalno trudimo da sve u vezi sa nama ostane, nekako, negde. Zapamćeno. Zašto, pobogu? Ta težnja nas samo opterećuje. Oduzima smisao. Malopre sam napisala kako zbog mogućnosti sve gubi pravu težinu. Zapravo, mislim da gubi lakoću. Evo, opet se hvatam u vrzino kolo.
Za tih nekoliko nedelja, koliko je prošlo od pisanja prva dva pasusa ovog teksta do sada… sada… sada… – smešna je igra sa „sada“. Još je smešnija prošlost ili budućnost. Pa, to uopšte ne postoji. Evo, ja sad čitam gornji deo teksta i znam da sam to ja napisala. Sećam se i večeri koju sam opisala: doba dana, svetlosti u sobi, položaja svog tela u odnosu na ostala tela oko mene; sećam se i suza, grčenja u grlu dok sam razgovarala telefonom, zapušenog nosa, osećaja težine u kapcima. A ipak, ništa od toga sada ne osećam. Za nekoliko nedelja koje su prošle, svašta se događalo. Prošlo je više od dva a možda i tri miliona sekundi. Dogodilo se nekoliko važnih stvari. Svaka od njih dovela je do nekih promena: saznanja, promena, približavanja, udaljavanja, sagledavanja… Ništa nije isto kao te večeri čiji sam detalj opisala. Mogla bih da dramim u vezi sa razlozima zbog kojih sam tog dana plakala. Nesumnjivo je da sam se zbog nečeg uznemirila, nema sumnje da mi nije bilo lako. Neko ili nekoliko osoba su uradile nešto što, prema mom mišljenju, nije bilo ispravno, nešto što je duboko taklo moje biće na način koji je za mene bio neprihvatljiv. Tada. Šta bih sada osetila kada bi se ponovile iste situacije? Ne znam. Možda me ništa od toga ne bi interesovalo, možda bi sve prošlo pored mene i ne bi izazvalo nikakvu emotivnu reakciju. Sasvim je moguće. Za ovih nekoliko nedelja preživela sam momente koje ću sasvim izvesno zaboraviti, ali oni su me promenili.
Moj sin je bio bolestan. Bilo mu je vrlo teško, bio je slab, vodila sam ga na preglede, u laboratorije, nekoliko noći nisam spavala, mnogo sam se plašila. Ne znajući da će se to događati, započela sam postupak dobijanja novih pasoša za nas petoro. I pre nego što sam uletela u vanredno stanje „bolest u kući“, imala sam tremu zbog velikog posla kog sam se latila, jer je predaja dokumentacije za pasoš opasno komplikovana rabota u današnje vreme.
Istovremeno, tih dana, dešavao se prijemni ispit za upis u srednje škole, a moj sin je jedan od svršenih osnovaca. Dok je mesecima unazad vežbao i pripremao se za taj prijemni, nisam slutila da bi se moglo dogoditi da ga polaže sa povišenom temperaturom i bolovima. Imala sam neke razgovore, dogovore i koješta čemu sam u tim trenucima i danima pridavala veoma veliki značaj. Nisam sigurna da se svega sećam, iako se radi o periodu od samo nekoliko nedelja.
Nekoliko puta je žestoko grmelo, a ja se plašim oluje i grmljavine. To u ovom momentu mogu samo da konstatujem, jer je napolju mirno i sada ne osećam nikakav strah od toga. Sve je to prošlo, bar ona faza koja je bila vrlo tegobna, napeta i naporna. Još se ništa nije potpuno završilo da bih mogla sasvim da ga zaboravim, ali što bi rek’o narod: prošlo je najgore. A šta je to najgore? Procena jednog momenta, par dana ili sati, a na osnovu moje trenutne izdržljivosti i koječega.
Postoji jedna dimenzija koju nikako ne možemo da iskažemo. Ona je neuhvatljiva, ono što se u njoj dešava nemoguće je iskazati. Može samo da se nagovesti i da neko ko je tog trenutka zainteresovan, kome je do toga stalo, a mislim najpre kome je baš tada potrebno, da taj neko shvati o čemu drugi neko pokušava da se izrazi. To je ono najvažnije u pojavama, ono što zovemo bit. U toj dimenziji meni se u proteklom periodu dogodilo mnogo više od svega što sam napisala, mnogo više i kada čitate između redova, neuporedivo mnogo više čak i kada mislite da ste uhvatili moju misao, da ste osetili šta pokušavam da dočaram.
To mnogo više me podseća na osećaj koji ponekad imam kad razmišljam o smrti. Možda mi uvek razmišljamo samo u smrti. Nisam sigurna pa neću da tvrdim, ali vrtim se tu negde, oko tog zaključka. Kad razmišljam o smrti – svojoj smrti – ako je to uopšte moguće nazvati razmišljanjem, imam osećaj da će mi smrt doneti buđenje, ako smrt išta donosi. Imam osećaj da ću se probuditi, da će mi odjednom sve biti jasno, da ću se osećati kao kad pucnem prstima i pomislim „pa da, to je to“ i osmehnem se jer sam sve vreme znala. Jednostavno sam znala, samo nisam nikako mogla da se setim. E, to je ta dimenzija.
Juče ujutro, sipala sam sebi čaj ispred prozora u kome živi komšijska trešnja, kad je nešto udarilo u staklo. Sve se dešavalo neverovatnom brzinom (kakvo smo mi čudo, naš mozak, iskustva, duša, misli, sve zajedno!): udarac za koji sam odmah znala da ga je izazvala ptica, perce koje sam na tren videla ne znam ni ja kojim okom, pokret u saksiji koji nemam pojma kako sam shvatila i rastumačila s obzirom da zapravo ništa nisam videla. Za tih desetak sekundi, znala sam šta se dogodilo. Sa jezom sam otvorila prozor i pogledala u saksiju i pored nje. Ptica nije bila tu. Sa još većom jezom od neke treme šta ću videti, kao da sam mogla da vidim ne znam ni ja šta (ključno za jezu je „ne znam“), izašla sam napolje i pogledala beton ispod prozora. Naravno da sam znala da na betonu leži mrtva ptičica. Jedino nisam bila potpuno sigurna da je mrtva. Pomislila sam da se možda onesvestila i da će se probuditi i odleteti. Polako sam je podigla. Bila je mrtva.
Dok sam spuštala njeno telašce na vlažnu travu (možda je mokra trava osvesti), poželela sam da na takav način živim i umrem – da bude sasvim nevažno da li sam se izolovala, da li i o čemu sam razmišljala, da li se plašim, da li je neko rekao nešto što me je uvredilo ili povredilo, da li imam pasoš, koju će školu dete upisati…
Autor: Gordana