Sećanje na stare Smederevce-harmonikaš Jovica Petković

Jovica Petković, jedan od najboljih harmonikaša Smedereva, Srbije i Jugoslavije, rodio se 1. septembra 1927., a preminuo 14. septembra 2015. godine. Ove godine u septembru obeležiće se 5 godina od smrti jednog od naj znamenitijih ljudi grada Smedereva.

Jovica je svojim životom i umetničkim radom (harmonikaš, kompozitor i aranžer) mnogo doprineo visokim vrednostima našem, dva puta prestonog grada Srbije, Smederevu. Njegove pesme posvećene svom rodnom gradu postale su i ostale prepoznatljivo obeležje narodne muzike.

Jovica Petković Joca

„Smederevo, grade od starina,
lepo te je gradila Jerina,
sve su tvoje kule od kamena
sagradjene u stara vremena.

Večno Dunav kraj tebe šumi,
 srce moje milinama puni,
valovi te zapljuskuju stalno,
otiš’o sam, bilo je to davno.

Pun si voća, pun si vinograda,
k’o u jesen kad lišće opada,
i stara me majka sad spominje
vrati nam se, vrati, mili sine.

Čeznem, venem i u duši krijem,
sve kroz suze što ih sada lijem,
kad se setim i srce mi peva,
rodnog mesta, divnog Smedereva.“

 Autor ove melanholične priče nije imao nameru da napravi neku “novu“ priču, već je poželeo da od već napisanih priča o ovom velikanu Smedereva, Jovici Petkoviću Joci, u mesecu kada se navršava pet godina od njegove smrti, na ovaj način, kao stari Smederevac, oda veliko poštovanje.

U ranim posleratnim godinama u tadašnjoj Jugoslaviji i u njenom većem delu, uglavnom se pevala i slušala narodna muzika. Večina stanovništva bila je angažovana na obnovi zemlje; izgradnje fabrika, energetike, puteva, škola, bolnica i drugih javnih gradjevina. Rdilo se 6 dana u nedelji, a kulturno zabavni život (s)provodio se u bioskopima, kod kuće uz radio i u – kafanama. U tim godinama svoju muzičku karijeru, u kafanama, započeo je i naš najveći harmonikaš Jovan Petković. U čast petogodišnjice smrti tog muzičkog velikana i svakako znamenitog Smederevca posvećena je i naredna priča.

Jovica Petković, čuveni harmonikaš nedostižne tehnike, tekstopisac i aranžer, rodjen je 1.septembra 1927. godine u Smederevu. Taj virtuozni harmonikaš ostvario je biserne arije u fonoteci Radio Sarajeva. Nije bio učenik legendarnog Krnjevca već Drage Keca. Sreli su se u smederevskoj kafani “Kod Voje Petkovića“ (“Rujna zora“), za vreme gostovanja ovog takodje čuvenog harmonikaša. Tada je i tako postao njegov učenik.

Mnogima nije poznato da je Jovica, pre svoje muzičke karijere bio i dobar sportista, izvrstan bokser, čak prvak u velter kategoriji. Tek kasnije zasenila ga je čarobna harmonika uz koju je ostvario svoj muzički san. Taj izvanredni harmonikaš i kompozitor ostvario je mnoštvo delaa za sva vremena. Njegova životna kompozicija bila je “Da sam ptica“, a pesmama  “Smederevo, grade od starina“ i “Smederevska jesen dodje“ odužio se svom gradu. Jovica Petković je prvi harmonikaš koji je odsvirao “foršpil“ (uvod u pesmama;melodija kao uvertira pred dobro poznatu lavinu reči u strofi) na  harmonici kao improvizaciju koja je bacala često i pevača u zasenak. Prvu improvizaciju je odsvirao za potrebu pesme “Nazdravite drugovi“ u izvodjenju pevača Hašima Kučuka Hokija.

Prvi je harmonikaš koji je besprekorno vladao na istrumentu, kako desnom tako i levom rukom. Mnoge njegove sevdalinke danas se smatraju izvornim ( tradicionalnim-narodnim).

Najpoznatije njegove pesme su: “Sa Igmana pogledat je lijepo“,  “Neka moja duša vene“,  “Dani dugi, svaki ko godina“,  “Kada moja mladost prodje“, kolo “Carinčanka“…

Jovica Petković Joca

Mali orkestar

Jovica je svirao “tešku“ harmoniku – dugmetaru. Za vreme svoje karijere promenio je svega tri harmonike. Svirao je majstorski, lepo i osećajno. Poznavaoci njegove muzike znaju da se fantastično snalazio na njoj i da skoro nikada nije grešio. U svoje vreme važio je za harmonikaša sa nedostižnom tehnikom te su ga mnogi kopirali. Uspešno je saradjivao sa Nadom Mamulom, Zaimom Imamovićem, Safetom Isovićem, Bebom Selimović, Zehrom Deović, Azeminom Grbić, Zorom Dubljević, Slobodanom Lalićem i drugima. Treba navesti da je Joca Petković imao takodje i odličnu saradnju sa pevačkim divama Lepom Lukić i Silvanom Armenulić.

Jovica Petković, Lepa Lukić, Ismet Alajbegović Šerbo, Branko Pavlović

Silvana Armenulić i Jovica

Jovica je bio jedan od pionira estradne muzičke industrije Sarajeva, čiji nagli uspon počinje početkom 60-ih godina XX veka, sa masovnom pojavom gramofonskih ploča. Petković je zajedno sa Ismetom Alajbegovićem Šerbom učestvovao kao muzička pratnja, prilikom snimanja prve singl ploče u Sarajevu 1958. godine, na kojoj je Safet Isović pevao pesme “Sarajčice hajdemo“ i “Sjetuje me majka“ autora Joze Penave.

Karijera

Karijeru je počeo u Beogradu, svirajući po uglednim restoranima. Njegov uspeh i slava doveli su ga 1955. godine i do Sarajeva. Radio Sarajevo osnovano je 1945. godine. Muzika se izvodila uživo. Uglavnom su se pevale ratne, partizanske i narodne pesme. Sveukuoan broj pesama koje su se u tom vreme mogle čuti na Radio Sarajevu bio je više nego oskudan. Tražili su nove melodije, pevače i muzičare. Bilo je uobičajno da novi pevači i muzičari pišu a kasnije i interpretiraju vlastite pesme.

Komisija koja je bila zadužena za prijem muzičara, bila je zadovoljna Petkovićevim talentom ali mu je rečeno da mora naučiti note, pošto nije bio muzički školovan. Prvu saradnju započeo je sa Zaimom Imamovićem. U Sarajevu je proveo 35 godina. Nastupao je kao solista a kasnije i kao šef Narodnog orkestra RTV Sarajeva.

Osim šefa Nardonog orkestra RTV Sarajevo, bio je i jedan od osnivača Festivala narodne muzike Ilidža. Zajedno sa Ismetom Alajbegovićem Šerbom i Miloradom Todorovićem osnovao je Trio harmonikaša koji su proslavljali sevdalinku širom sveta. Bio je i autor mnogih sevdalinki, od kojih su najpoznatije “Kada noja mladost prodje“ i “Sa Igmana pogledat je lijepo“.

„Petković je bio neprevazidjeni majstor improvizacije, sklon magičnoj igri alteracija i disonanci, iznijansiranim i nepreglednim tonskim valerima karnevalskog poniranja u duh svedalinke; ostavio je dubok trag u istoriji njenog koncertnog izvodjenja. Iako Smederevac po rodjenju, Jovica Petković je imao punu savest o tome da  sevdalinka  nije samo puka folklorna činjenica jednog naroda ili naroda ( u množini), nego način života, egzistencijalni poriv, tamo gde se prostiru beskrajna polja od behara pod okriljem melanholije, ali ništa manje naglašenog lirskog patosa. Rečju, sevdalinka je pored ostalog muzičko-poetska predstava aluzivnog i asocijativnog, retko upriličena oda ljudskoj bliskosti, osoben trijumf emocija i strasti. Konačno, sevdalinka je retka apologija bunta i prkosa, uz treptaj duše nad zvezdanom tišinom kasabe.“ – napisao je jedan od muzićkih kritičara.

Majstori sevdaha

Doajeni sevdaha bili su: Ismet Alajbegović Šerbo-harmonika, Slobodan Stančić Purika-violina, Jovica Petković Joca-harmonika, Tomislav Papišta-bubnjevi, Milorad Petrović Miki-violina, Nedžad Imamović-bass gitara, Edhem Huseinbegović Sejo-akustična gitara, Spasoje Berak Spaso-klarinet i Dragan Kulis-klarinet.

Mnoge njegove pesme, dok je kompozitor još bio živ, ušle su u narod i bile prihvaćene kao narodne. Iako je po rodjenju bio Srbijanac, Šumadinac, Jovica Petković pripada redu najznačajnijih i najplodnosnijih autora pesama u duhu narodne muzike Bosne i Hercegovine. Ogroman broj njegovih pesama zasnovan je upravo na toj vrsti pesama i predstavlja njihovo vrlo uspešno oponašanje.

Nada i Jovica

Nada Mamula, Zaim i Jovica.

Jovica je pomagao muzičkom talentima

Treba navesti i jednu veoma važnu činjenicu, a to je, da je Jovica Petković imao puno razumevanja za mlade ljude, da ih je podržavao i da je talentovanim muzičarima pružao nesebičnu pomoć. Kada je, na početku 60-tih godina, sa Zaimom Imamović.  Formirao orkestar RTV Sarajevo, Jovica Petković odlučio je da pomogne mladim talentovanim muzičarima iz svog rodnog Smedereva, pa je po prirodi stvari prvo u Sarajevo doveo svog dosta mladjeg brata Ratomira Petkovića Ratu.

Ratomir Petković Rata

Ratomir Petković Rata (1941.-2015.god) živeo je i radio u Sarajevu od početka 60-tih godina XX veka, gde je došao na poziv svog brata Jovice Petkovića, tada već poznatog harmonikaša Radija Sarajeva. Tokom duge i plodne karijere, Rata je bio uvek rado vidjen muzičar u sarajevskim kafanama. Napisao je neke važne sevdalinke kao šsto je „Oj, sudbino, ja te pitam“, i druge, a uspešno je saradjivao sa Himzom Polovinom, Zaimom Imamović pa čak i sa Josipom Lisac. Pred rat u Bosni (1991.god) snimao je i sa Džonijem Štulićem.(18.05.2015.-Radiosarajevo.ba)

Milorad Petrović Miki

Milorad Petrović Miki (1943.-1998.god.) je bio violinista, kako kažu, najbolja duša za violinu ikada-bio je doajen sevdaha. Miki potiče iz smederevske muzičke porodice. Kao talentovanog violinistu u Sarajevo ga je doveo Jovica Petković. Njegovo sviranje je bilo vrlo prepoznatljivo na svim snimcima, na sevdalinkama, na pesmama Safeta Isovića, Zaima Imamovića, Vide Pavlović itd. Najveću slušanost i popularnost Miki je imao sa pesmom „Ostala je pesma moja“ Vide Pavlović, koju je 1984. godine komponovao Dragan Aleksandrić, u kojoj je on imao onaj čuveni, melanholični “foršpil“. (NORTVSA, youtube.ba.)

Aleksandar Sofrenović Sofra

Aleksandar Sofrenović Sofra (1983. god.) je sa svojih 16 godina bio pobednik na juniorskom takmičenju mladih harmonikaša Jugoslavije u Sokobanji 2000. godine. Dve godine kasnije, svirao je na istoj harmonici, kao najmladji u seniorskoj konkurenciji. Tada ga je primetio Jovica Petković, predsednik žirija, koji mu je uručio veliko priznanje i rekao njegovom ocu da mu kupi bolju harmoniku. Sofra danas ima svoj orkestar “Aleksandra Sofronijevića“, koji je pratio mnoge poznate pevače i stalni je učesnik kultne emisije “Nikad nije kasno“ na TVPrva. Ovaj orkestar Aleksandar je oformio pažljivo birajući svoje saradnike, prijatelje, pre svega dobre ljude koji predano rade i posvećeni su poslu.

Nakon Jovicine smrti, novinarka “Većernjih novosti“, naša Jelena Ilić, napisala je divan članak “Maestrov sevdah sa andjelima“, nakon što je obavila razgovor sa njegovim drugom iz ranog detinjstva sa Carine, Miomirom Milanovićem Mošom, kontrabasistom Radio Beograda, koji je  tom prilikom od svom prijatelju nadahnuto govorio:

„Tridesetih godina prošlog veka Jovici i meni prvi istrumenti su bili duvaljke od šaše i tikve, koje su nam roditelji pravili, te smo svirali po kućama, za kolače… Kasnije, u kafani “Rujna zora“, Jovičinog strica Voje, slušali smo čuvenog Dragoljuba Mišića poznatijeg kao Draga Kec. Jovica, koji je tada imao dvanaest godina, naprosto se lepio za njega, pa mu je stric kupio prvu harmoniku,  a Kec ga je naučio prve melodije.

Momir Moša Milanović

U ratno vreme Jovica je otišao u partizane a vratio se kao milicioner, u uniformi koju četiri godine nije skinuo. Svirao je u milicijskom orkestru. Žena i deca su bili u Smederevu, a služba je bila stroga. Kada je tražio dopust, uvek mu je bila baba Stevana “na samrti“.“ Moša je rekao kako je Jovica jednom u uniformi bio gost na svadbi njegove rodjake, gde su harmonike svirali najbolji učenici Mije Krge.

“Kada je Joca zasvirao, oni više armonike nisu uzimali u ruke do karaja svadbe. To su tek bili počeci velikog majstora. Jednostavno, Jovica je umeo “dugmetari“ da uzme dušu, a svoju dušu utkao je u kompozicije koje će se svirati decenijama nakon njegove smrti.“

Momir (levo) sa Jovicom Petkovićem

Jovica na vrhuncu

„Foršpili izmedju strofa bili su za Jovicu muzičko bojno polje gde je uvek pobedjivao, i kojim je izgradio jedinstveni stil. Niko nije svirao tako kao on. Prva kola koja je naučio od Drage Keca bila su vlaško-rumuska. To je bilo umetničko sviranje. Nije poznato da li iko može to da odsvira na dugmetari. Jovica je svirao mitraljeski i tehnički vrhunski. Nažalost, muzički urednici na tadašnjem Radio Beogradu nisu imali sluha za ovako specifično sviranje samoukog Jovice, te su mu na audiciji rekli da to sviranje nije za radio.

Nešto razočaran, Jovica se vratio kafani, dok ga u beogradskoj “Toplici“ nije čuo kapelnik iz Beograda, koji ga je, zadivljen njegovim bravurama i nervom za sviranje, pozvao u Sarajevo. Tamo su ga “otkrili“ Zaim Imamović i Nada Mamula. Iako mu je pravo ime bilo Jovan, mi smo ga zvali Joca. Medjutim, Nadama Mamula, njegova velika prijateljica ga je “prekrstila“ u Jovicu,“, rekao je na kraju Momor Milanović Moša, Jovičin drug od kratkih pantalona, prvi komšija iz rodnog Smedereva, prijatelj i kolega.

Tom istom prilikom je i Ljiljana Matić, Jovičina sinovica o svom stricu ispričala sledeće:

„Za mog strica Jocu usledole su decenije čudovišnog puta genijalnog umetnika. Prigovori da u bosansku oesmu unosi šumadijski melos, prestali su onog časa kada se na talasima Radio Sarajeva prvi put čuo Jovičin autorski prvenac “Sa Igmana pogledat je lijepo“. Sevdalinke je posvetio Bosni a kola svojoj familiji. Tako je nastalo “Brankovo kolo“ po sinu, a mazurku, kojom je raspametio sve na festivalu “Muzika na Jelisejskim poljima“ posvetio je majci Emiliji. Svirao je Titu i svim državnicima koju su dolazili u tadašnju Jugoslaviju, ali i engleskoj kraljici Elizabeti, Šarlu de Golu, Vinstonu Čerčilu. Italijanska firma “Dalape“, koja proizvodi harmonike, Jovici je poklonila unikatni model vredan 15.000 evra.“

Druga sinovica Saveta Novaković Petković je navela i naredno:

„U Sarajevu je bio ime, ali uoči rata u Bosni je Jovici postalo tesno, pa se poverio prijatelju Moši. Zbpg toga se preselio u Beč, gde je godinama držao privatne časove i podučavao decu na Politehničkoj školi. Od 2007. godine, kada se šlogirao pa do smrti, harmoniku više nije uzeo u ruke. Jovica je nekako bio svačiji i ničiji. U Bosni Srbin, U Srbiji Sarajlija, u Beču stranac. Iako cenjen po genijalnom nervu za harmoniku, poslednje godine proveo je gotovo zaboravljen u staračkom domu pokraj Beča. Imao je najbolje uslove ali su to bile godine samoće. Nemački jezik nikada nije želeo da nauči, sve je manje govorio, gasio se i nestajao..“

Grad Smederevo je i za života Jovice Petkovic Joce želeo da se na dostojan način oduži čoveku koji je ponosno nosio ime rodnog Smedereva. Organizovani su koncerti u Tvrđavi pod nazivom “Smederevo grade od starina“ upravo njemu u čast, a 2009. godine grad mu je dodelio najviše priznanje “Svetosavsku povelju“.

Ni smrt, kao ni život ovog virtuoza, nije prošla uobičajno, nije hteo da nas napusti dok nije čuo harmoniku poslednji put, tek tada se smirio i u miru izdahnuo.

“…Čeznem, venem i u duši krijem,
sve kroz suze što ih sada lijem,
kada se setim i srce mi peva,
rodnog mesta, divnog Smedereva…“

Prikupio i priredio

Nikola Tasić Cale / SDCafe.rs

Napomena: Za ovu priču su korišćene fotografije i delovi tekstova iz štampe, i sa interneta.