Dragoljub Manić Dragan još u ranoj mladosti iskazivao je jake i pozitivne karakterne osobne.Već tada je pokazao liderske, mobilzatorske i organizatorske sposobnosti. Zbog toga je potrebno da se i navede objašnjenje za ono „Direktor“ uz njegovo ime. Maltene od početka svog rada i angažovanja, on se nalazio na rukovodećim radnim mestima, kasnije položajima direktora, počev od ranih 60-tih godina u Kumanovu, pa do zarvršetka radnog veka u Železari i u Opštini. Inače, po zanimanju Dragoljub Manić Dragan je diplomirani inženjer organizacije rada ! U daljem tekstu on će biti samo Dragan, jer su ga skoro svi tako poznavali i zvali.
Dragoljub Manić Dragan rođen je 1934. godine u Smederevu od oca Rajka i majke Desanke. Rajko Manić je bio poznati smederevski obućar, ali se bavio voćarstvom i pčelarstvom, dok mu je supruga Desanka bila domaćica. Pored Dragana njegovi roditelji malii su i ćerku Olgu. Praktično, Dragan je drugo koleno smederevaca, ali je iza sebe ostavio još tri kolena.
Dragan (sa kapom, prvi red) na „Karađorđevom brdu“-maj 1945.godine / Dragan-dečak 1938.godine
Pošto je rođen u predratnoj Kraljevini Jugoslaviji, svoje školovanje Dragan je morao da započne u periodu tek nastalog II Svetskog rata. Osnovnu školu započeo je u tadašnjoj školi „Majdan“, a završio je kao učenik novoimenovane škole „Dimitrije Davidović“, u kojoj je bio jedan od navrednijih i boljih učenika. Još u tom dečačkom uzrastu isticao se bogomdanim osobinama – pametan, vredan, pronicljiv,posvećen i jak.
Devastirano Smederevo velikom eksplozijom municije 5.juna 1941.god., dugim ratom sa nemačkim i drugim okupatorima, kao i Savezničkim bombardovanjem, zahtevalo je obnovu, popravkom oštećenih objekata, puteva, fabrika i izgradnju novih objekata. Za takve zadatke i poslove bilo je potrebno obezbediti kadrove sa znanjem i entuzijazmom. U tom cilju nove vlasti u tek oslobođenoj zemlji, pa sledstveno tome i u Smederevu, dali su se na školovanje i obrazovanje novih i mladih ljudi, počev od opismenjavanja, pa do školovanja stručnih kadarova.
Dragan-đak 1949.god.
Porodice Manić i Cvetković, 1955.god.; Sede: Rajko i Desanka Stoje:Dragan, Ana, Olga i Bora; Deca: Zlatko, Marica i Branko
Tako je i Dragan nakon završene Osnovne škole otišao u Železničku Industijsku Školu (ŽIŠ), u kojoj je završio električarski zanat. Međutim, želja za većim znanjem i stručnim usavrašavanjem, Dragana je odvela u Srednju tehničku školu, koja se tih posleratnih godina tek otvarala. Kuriozitet je u tome što je on sa svojim drugarima bio Prva generacija Tehničke škole u Smederevu, koja se upisala školske 1951/52.godine, a zaršila je školske1954/55.godine. Njima se tada kvalitena nastava izvodila u popodnevnim časovima, u učionicama Gimnazije.
Na donjoj, istorijskoj fotogarafiji ispred Gimnazije, pored Dragana vide se i ostali Maturanti, između kojih su i Borivoje Šarenac Šeki, Momčilo Šajković Moma, Sava Obradović Besni, Stevan Jakovljević, Petar Vuković, Dušan Cvetković…Tek 10 godina kasnije napravljena je, u neposrednoj blizini, nova zgrada u kojoj je smeštena današnja Tehnička škola.
Prva generacija Tehničke škole u Smederevu,Maturanti ispred Gimnazije 1955.god.
Profesor Mile Andrejević i đaci Dragan i Šeki
Potrebe posla, nedostatak visoko obrazovanonih kadrova i razni izazovi u izgradnji fabrike Železare, u kojoj je radio, taražili su nova znanja, pa je tako dolazilo da doškolovanja postojećih ljudi; neki su išli na studije direktno iz radnog odnosa i prekidali ga, a neki su uz rad vanredno studirali. I jednima i drugima fabrika je benificirala (plaćala) to školovanje i davala određene povlastice. Ovim drugima omogućavala (davala) je plaćena odsustava za učenje i/ili polaganje ispita. Tako je i Dragan upisao Višu tehničku škola u Nišu i uspešno je završio, i tako postao inženjer. Ambicije za usavršavanjem i napredovanjem u službi nisu kod Dragana prestajale, pa je tako upisao i završio Fakultet organizacionih nauka na Univerzitetu u Beogradu, čime je postao diplomirani inženjer organizacije rada.
Nakon završetka Tehničke škole Dragan se zaposlio u Železari koja se tada zvala Rudnici i Železara Smederevo (kasnije Stara Železara). Posao je dobio u velikom i kadrovski jakom Konstukcionom birou, u kome je proveo preko 5 godina. Sticanjem Više stručne spreme i sa novim znanjima prešao je u Novu Železaru, da bi se latio izgradnje novih pogona i postrojenja. U Službi za kapitalnu izgradnju (Kapitalna), kojom je rukovodio Nikola Jovanović Kolja, Dragan je radio kao nadzorni organ nad izgradnjom objekata.
Nakon izgradnje i puštanjem u rad većeg broja pogona (70-tih godina); Aglomeracija,Visoka peć, Energana, Konvertorska čeličana, Hladna i Topla valjaonica, stvorile su se potrebe za popravkama i održavanjem tih pogona. Tih godina došlo je organizovanja fabrike u dva funcionalana dela; Proizvodnja i Održavanje, razume se, uz sve potrebne pomoćne pogone, Sektore i Službe.
Shodno tadašnjem Zakonu o udruženom radu iz 1974.god. Metalurški Kombinat Smederevo (Nova Železara kao Radna organizacija – RO) bio je organizovan na Osnovne organizacije udruženog rada (OOUR), na Jedinice udruženog rada (JUR) i na Radne timove (RT). Tada je došlo do osnivanja Zajednice radnih jedinica – Održavanje Kombinata (ZRJ-OK), čiji je prvi direktor bio Jovan Lucić Luca. U takvoj podeli organizovanja rada, formirana je i JUR Održavanje dizalica, a na mesto Rukovodioca postavljen je Dragan Manić.
Jedno vreme proizvodni pogoni u Staroj Železari bili su zapušteni, nešto zbog prelaska kadrova (radnika) o Novu Železaru, a nešto i zbog zastarelosti pogona i gubitka tržišta. A onda su se pametni i vredni smederevski stručnjaci dosetili rekonstrukcija i modernizacija, te su stare pogone doveli u isplativu proizvodnju (SM Čeličana, Livnica, Prerada lima, SPIN,…). To je naravno zahtevalo neke nove ljude za proizvodnju, ali i za održavanje svih mašina i uređaja u tim pogonima. I tada je (1978. god.) formiran OUR Tehničke usluge u koji je za direktora bio postavljen, sada već osvedočeni stručnjak i organizator, Dragan Manić.
To je bio retko inteligentan i sugestivan čovek, pun samopuzdanja, čovek spreman za razgovor i razumevanje problema, i čovek koji je spreman da svakom pomogne. U svoje radne celine zaprimao je mlade, obrazovane i stručne kadrove, zavisno od potrebe posla, tako da je zapošljavao veliki broj inženjera, ekonomista, pravnika i majstora svih zanata. Vodio je računa da to budu ljudi iz porodica slabije ekonomske moći, deca radnika Železare, ali je odlučujuće bilo to da su stručni, vredni i odgovorni.
Da bi proverio sebe i u potrazi za većom zaradom, a na poziv svog prijatelja, Dragan se dao u izvesnu „pečalbu“, pa se tako u periodu od 1961. do 1964. godine sa porodicom našao u Makedoniji, u gradu Kumanovo. Tu je on bio postavljen na mesto direktora za proizvodnju u Fabrici šavnih cevi „11 Oktombri“ u Kumanovu, kada je i pokazao svoje stručne i organizatorske sposobnosti
Autor ovih redova imao je priliku i zadovoljstvo da u jesen 1964. godine direktno, ali neobično, upozna Dragana. Prilika je bila ta, što su se učenici završne godine Tehničke škole u Smederevu (XI generacija) nalazili na Maturskoj ekskurziji, obilazeći južnu Srbiju i Makedoniju. Ekskuziju su predvodili profesori Rudolf Batušić Bubi i Milorad Grujičić Gedža, koji su nas po planu i programu doveli i u obilazak Fabrike šavnih cevi u Kumanovu. I tako u šetnji kroz pogone fabrike, tehnologiju i proces prizvodnje objašnjavao nam je direktor, naš smederevac Dragan. Kroz to obilaženje i priču, Draganu je profesor Bubi predstavljao neke od nas đaka, pa je jednom rekao : „Ovo je Nikola, sin Dragoslava Tasić Drage Caliona, …znaš onog našeg poznatog alasa iz Dunav kafane“, našta je Dragan odgovorio : „Drago mi je Nikola, baš se radujem što će i Calionov biti inženjer!“ Naravno, nešto kasnije – to se i obistinilo! I u ovom slučaju pokazalo se koliko je on bio posebna ličnost, pronicljiv, savetnik u životu i čovek sa velikim osećajem za anticipaciju.
O visokim moralnim, liderskim i organizatorskim sposobnostima, govori i činjenica da je Draganu bilo određeno da ide i Školu rezervnih vojnih oficira. Školu rezervnih vojnih oficira – Oklopno mehanizovane jedinice učio je u Banjaluci, a kao vodnik stažista služio je vojsku u Pančevu. Kasnije su usledila unapređenja od poručnika do pukovnika u rezervi.
Dragan potporučnik JNA 1958.god. Dragan viši vatrogasni oficir na Seminaru vatrogasaca
Čim su u JNA uvedena nova pravila za unapređenje rezervnih vojnih oficira, Dragan je među prvima unapređen u čin rezervnog majora, a zatim je bio prvi među rezervnim vojnim oficirama koji je unapređen u čin pukovnika. Evidentirano mu je da je na vojnim vežbama i kriznim situacijama proveo više od godinu dana. U jednom mandatu obavljao je dužnost podpredsednika Republičkog odbora Saveza rezervnih vojnih starešina Srbije.
Vatrogasno društvo, koje je okupljalo dobrovoljce, plemenite ljude različitih zanimanja, koji su spremni da se uhvate ukoštac, ne samo sa požarima, već i sa poplavama i svim ostalim nepogodama koje izaziva prioroda, ali i ljudska nepažnja, postoji u Smederevu još od 1920.god. Draganov otac, Rajko Manić, godinama je bio član dobrovoljnog vatrogasnog društva u Smederevu. Dragan je, kao društveno odgovoran čovek, i verovatno po ugledu na svog oca, i sam pristupio tom društvu u kome je ispoljio, ne samo učešće u vatrogasnim akcijama, već je ušao dublje u organzaciju. Adekvatnim školovanjem, radom i raznim akcijama postao je i viši vatrogasni oficir.
Pošto je Dragan bio odgovoran, vredan i posvećen čovek, on je zbog toga bio jedinstven i u svakom pogledu cenjen i poštovan Smederevac. To svakako potvrđuju i naredne činjenice, jer je u izvesnim vremenskim periodima zauzimao vrlo važne društvene funkcije i/ili položaje u Smederevu; bio je Predsednik Vatrogasnog saveza Opštine Smederevo, Predsednik Aero – kluba Smederevo, Predsednik Ronilačkog kluba Smederevo i Predsednik Veća narodne tehnike Smederevo.
U najvećem delu svog postojanja i rada Železara je imala veliki uticaj i davala je veliku i nesebičnu materijalnu, ali svaku drugu pomoć Opštini, odnosno gradu Smederevo. Veliki broj stambenih i poslovnih zgrada, infrasrukturnih i sportskih objekata izgrađen je sredstvima u raznim pre – i posleratnim periodima, a to su činili Sartid, RIŽS, MKS, Sartid 1913, Sartid a.d. i USS –već kako se smederevska Železara sve nazivala.
Po ranijem društveno politićkom uređenju zemlje, „politički podobni“, a naročito stručni, odgovrni i posvećeni kadrovi, iz značajnijih preduzeća (radnih organizacija) postavljani su na čela pojedinih Službi (Komitet. Odbor, Odelenje,…) u Opštinama. U jednom periodu i Opština Smederevo, po preporuci SK i/ili SSRN, donela je odluku da se iskazani privrednik i organizaciono sposoban Dragan Manić, 1985. godine postavi na mesto: Generalni direktor JKP Komunalac (Vodovod, Grejanje, Zelenilo, Ćistoća..).
Dragan sa saradnicima na proslavi jednog od jubileja u Opštini 1984.godine
Kada je tu došao Dragan, zatekao je stanje na nivou zanatske firme, koja kadrovski, tehnički i organizaciono nije bila pripremnljena za izazove koji su se postavljali pred ovo preduzeće, a to su bili snabdevanje i održavanje grada, koji je neverovatno brzo demografski i urbanistički rastao.
Preduzeće je odmah podigao na nivo dobre organizovane kompanije, opremio ga novom tehnikom i voznim parkom, a i kadrovski ga ojačao, pošto je iz MKS-a doveo nekolicinu dobrih inženjera i ekonomista. Preduzeće je ojačao i tako što je svoje iskustvo i sistem rada u MKS-u preneo i ugradio u njega. Uvek se oslanjao na svoje znanje, skustvo, ali je forsirao timski rad.
Zbog ostvarenih dobrih rezultata, Dragan je početkom 1989.godine poslat u Opštinu za predsednika Komiteta za komunalno-stambene poslove, urbanizam i građevinarstvo, da bi 1993.god. postao Savetnik predsednika Opštine za razvoj grada. Godine 1994. Dragan je prešao u AD JAS Holding – Kolari za direktora, a onda je iz ove kompanije otišao u više nego zasluženu penziju.
Još dok je učio zanat u ŽIŠ-u, i kasnije kada je pohađao Tehničku školu, njega su kao naprednog omladinca iz radničke porodice predložili za pristup u KP. Pošto je Dragan bio partijski vrlo aktivan član, brzo je napredovao u hijerarhiji partijske oranizacije. U posleratnom periodu obnove i izgradnje Smedereva bilo je vrlo potrebno i važno imati lidere, mobilizatore i organizatore, a takve je sposobnosti imao Dragan. On ih je vrlo odvažno i ispoljavao.
D.Manić daje intevju novinaru RTV D.Manić sa omladinom na otvaranju SORA-MKS, 1984.g.
Beograd Nikoli Obrštareviću, 1979.g.
U Smederevu je krajem 60-tih i početkom 70-tih godina bila započeta izgradnja novih većih industrijskih i prerađivačkih pogona i postrojenja, što je zahtevalo novu i školovanu radnu snagu. Potičući iz gradske radničke porodice Dragan je imao je puno razumevanja za sve školovane mlade ljude, kada je zapošljavanje u pitanju. Veoma je vodio računa o načinu zapošljavanja, jer je u to vreme bio izražen veliki priliv ljudi u Smederevo, pa se on naročito posvetio zapošljavanju ženske radne snage i omladine.
Dragan je bio porodičan čovek; oženio se 1954. godine kao jako mlad čovek sa devojkom iz Smedereva, još mlađom Nemicom, g-đicom Anom Kampf, sa kojom je izrodio dvojicu sinova, Branka i Aleksandra. Bio je čovek veome lepih i istančanih manira; uvek elegantan, šarmantan, elokventan, senzibilan, a uz to voleo je dobru muziku i lep provod – jednostavno voleo je život.
Mladi i zaljubljeni: Ana i Dragan Srećni deka Dragan sa svojim unukama
Mnogo je voleo svoju porodicu, a onda i Železaru. Tim redom. Sve ostalo je bilo manje važno. Sve vreme ispoljavao je veliku ljubav i poštovanje prema supruzi Ani. Svoje sinove jako je voleo i ponosio sa njima, a posebno sa pristiglim unukama. Železara, u kojoj je proveo najveći broj godina svog radnog veka, bila mu je druga ljubav; i kad je po zadatku, ili poslom, odlazio u druga preduzeća i/ili kompanije, on je gotovo uvek govorio da je prevashodno železarac.
Srećan i dugovečan brak : Ana i Dragan
Sva deca imaju isti odnosa sa svojim roditeljima – vole se i poštuju međusobno ! Međutim, uvek postoji ono stereotipno „ali“… Tako je između mlađeg sina Aleksandra i Dragana postojala neka, reklo bi se „senzibilnija veza“, te je on svom ocu nakon smrti, posvetio nekoliko tekstova u vidu nekrologa. Evo jednog od najupečatljivijih.
Nedelja, Februar
„Nedelja je uvek bio moj omiljen dan. To je dan kada se posvećujemo porodici, svojim najmilijima i ponekada nađemo malo vremena za sebe. Ta nedelja, sad već daleke 1969. godine bila je prohladna i uhvatila je kao i ova juče, mali predah od zime početkom februara. Skočio sam iz kreveta presrećan znajući da ću sa ocem u šetnju. Činilo mi se da je ceo svet naš. Moj otac je bio elegantno obučen, svečano, kako priliči, za nedelju. Odelo, crni mantil i obavezno tanka i elegentna kravata boje crvenog vina. Posmatrao sam ga ne skidajući pogled i pravio se važan. Pored mene je hodao moj zemaljski Bog. Ni danas ne znam čime bi uporedio radost koju sam osećao u tom trenutku. Stigli smo do pristaništa i otac je zamolio jednog prolaznika da nas slika.
Danas gledam tu sliku i vraćam se sećanjem u taj dan. Osećam svoju ruku u njegovoj, kao da je tu, tik uz mene. Vidim mu na licu osmeh i znam da je i on bio tog dana srećan. Radovali smo se druženju oca i sina i jednoj sasvim običnoj šetnji pored Dunava.
Nedelja 6. februar 2011. brat (Branko) steže slušalicu telefona i gleda u mene. Izgovara reči koji ne mogu da čujem. Neću. Znam. Tako je moralo da bude. Nedelja, februar, prohladan ali sunčan dan. Opet osećam svoju ruku u njegovoj. Pozdravljamo se. Odlazi i okreće se. Na licu osmeh…“
Nikola Tasić- Cale
SDCafe.rs
Izvor: SDCafe