Home Naše selo naši ljudi LIPE – Naše selo, naši ljudi

LIPE – Naše selo, naši ljudi

by Redakcija

Selo Lipe, nalazi se jugoistočno od Smedereva u Godominskom polju, između nekadašnjih Jezavinih pritoka Badrike i Leskovače na 14 kilometara od grada. Selo je ranije bilo u Starim Lipama, bliže Jezavi, ali su se otuda, zbog poplava, preselili na današnje mesto.
Nema sigurnih podataka na osnovu kojih bi se moglo utvrditi kada je selo nastalo.

Prvi pisani podatak o naselju je iz 1718. godine, od kada se mesto obeležava današnjim imenom. Kao jedno od naselja u Smederevskom distriktu, Lipe se nalazi na Langerovoj karti Srbije pod Habzburškom upravom 1717 – 1739. U tekstu koji prethodi karti navodi se da je naselje tada imalo 38 kuća. Kasnije, u prvim desetinama 19. veka, spominje se Lipe u aračkim spiskovima. Godine 1818. godine selo je imalo 79 kuća a 1822. godine 103 kuće. Godine 1846. u Lipama je bilo 201 kuća, a po popisu iz 1921.  selo je imalo 489 kuća sa 2930 stanovnika.

Lipe

U naselju Lipe danas živi 2606 punoletnih stanovnika, a prosečna starost stanovništva iznosi 39,9 godina (38,4 kod muškaraca i 41,5 kod žena). U naselju ima 943 domaćinstva, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 3,54. U poslednja tri popisa, primećen je pad u broju stanovnika.

O nastanku imena sela postoji priča da je prvi stanovnik ovog mesta bio Paca Ciganin. On nije mogao da sagradi kuću, pa se naselio u šupljini velike lipe te je naselje dobilo ime Lipe. Današnji potomci njegovi su Miloševići. U stare porodice računaju se i Mijatovići, Štrbići, Trifunovići, Milojkovići.

Lipe je dobilo svoju školu, OŠ „Vuk Karadžić” jednu od najstarijih u Smederevskoj opštini, u prvoj polovini 19. veka. Školski letopisi, ukoliko ih je bilo, ratom su uništeni, a stari ljudi o školi mnogo ne pamte. U vreme osnivanja škole, ona je zajedno sa radinačkom školom imala svega tri učenika.

Prema podacima do kojih smo došli, jedan od učitelja u lipskoj školi bio je i Lazar Komarčić, novinar i književnik koji se smatra jednim od začetnika srpske naučne fantastike, a njegov roman „Jedna ugašena zvezda“ smatra se za temelj ovog žanra u srpskoj književnosti.

Za 179 godina postojanja u klupama škole je sedelo mnogo učenika. Bivši učenik Dobrivoje Stanojević doktorirao je književnost i danas je profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Nekadašnji učenik ove škole je i Milorad Jeftić , doktor medicinskih nauka zaposlen na Vojno medicinskoj akademiji u Beogradu. Kao i Zoran Budimić koji je doktorirao elektrotehniku i danas radi u Americi.

Na sajtu škole OŠ “Vuk Karadžić“ nalaze se podaci prema kojima danas nastavu pohađa 212 učenika u 12 odeljenja redovne nastave od I – VIII razreda. Škola zapošljava 31 nastavnika u redovnoj nastavi.

Crkva Rođenja presvete Bogorodice i OŠ „Vuk Karadžić“

Crkva Rođenja presvete Bogorodice u Lipama podignuta je 1884. godine. Izvedena je u duhu klasicizma uz delimičnu primenu elemenata baroka. Za vreme Prvog svetskog rata, naročito tokom ratnih dejstava 1915. godine, crkva je dosta stradala. Tada su skinuta zvona, spaljene knjige, odneti pokretni predmeti. Obnovljena je 1926. godine.

„Crkva u Lipama jedina je crkva u smederevskim selima koja je rušena tokom ratnih godina. Teško je oštećena pa su se meštani uz pomoć države organizovali i renovirali crkvu koja je novi život započela 1926. godine. Nedavno je urađena rekonstrukcija krova, a planiramo i neke nove radove u narednom periodu jer je crkva jedna od najvažnijih instituicja posebno na selu“, kaže za SDCafe.rs  Dragoslav Marković, član Crkvenog odbora.

Dragoslav Marković

Žitelji Lipa nekada su se uglalvnom bavili stočarstvom ali je danas primat preuzelo ratarstvo.
Ono po čemu je selo Lipe poznato široj javnosti jeste Lipska ovca – domaća autohtona sorta, koja pripada listi genetskih rezervi. Lipska pramenka je dobila ime po selu Lipe gde je izvorno gajena. Veoma je retka danas u Srbiji, pa čak i u Lipama .

„Tridesetih godina afirmisana je sorta lipske ovce. Doktor veterinarskih nauka Slobodan Pavlović je na Sorboni odbranio disertaciju na temu lispke ovce, i ona je značajan brend našeg sela. To je autohtona, visoko mlečna pramenka i spada u resurse za koje Ministarstvo poljoprivrede izdvaja značajna sredstva da bi se očuvala. Malo je ima u Srbiji, a u Lipama, zahvaljući entuzijazmu pojedinaca, možete je pronaći tek u dva domaćinstva. U cilju afrimacije lipske ovce nekada je organizovana manifestacija „Pastriski dani“ koja, nažalost, poslednjih godina ne postoji.“ -govori Marković za SDCafe.

 

NIkola, Daliborka, i Boban Pavlović

Mnogi su u Lipama u teškim vremenima odustali od stočarstva. Ne i porodica Pavlović koja uprkos svim nevoljama istrajava. Imaju farmu krava muzara i bikova sa oko 60 grla, i ugovorenu redovnu predaju mleka za velikog otkupljivača. Mesečno proizvedu od sedam do 9.000 litara mleka.
Glava porodice Boban Pavlović kaže da je odavno hteo da digne ruke od primarne proizvodnje u godinama koje su bile kobne po stočare, ali da je njegova supruga bila istrajna i najviše zaslužna što je porodična farma opstala.

„Nije bilo lako. Ni tada, ni sada. Cene, poplava, suša- sve je to doprinelo da se ugase brojne stočarske porodice, i da se ljudi zapošlajavju u fabrikama. Od pre dve godine kada je cena kukurza naglo skočila, ljudi su prodali to što su imali i otišli u fabriku“, govori za SDCafe.rs Daliborka Pavlović.

Ona napominje da cela porodica, suprug, ona i sin, koji se nedavno oženio, rade bez pauze kako bi održali farmu.
„Radimo bez slobodnog dana. Imam pet dana odmora godišnje, i to je sve. Radnici za nadnicu ne mogu nikako da se nađu, pa ste primorani da podižete kredite kako bi kupovali mašine koje će zameniti radnike“, napominje ova vredna žena.
Sin Nikola je, kaže, imao je prilike da živi u inostranstvu, ali je želeo da ostane na selu. Dok se roditelji više brinu o stoci, Nikola je glavni i odgvorni za uzgoj ratarskih kultura na oko 80 hekatara.

I dok sa jedne strane stiže ova priča o teško zarađenom hlebu od poljoprivrede, koju možete čuti u svakom srpskom selu, u Lipama smo zabeležili i priču koja i nije tako česta pojava u našim selima. Naime, bračni par rodom iz Lipa, posle decenija života u Danskoj, odlučio je da se vrati u svoje selo. I ne samo to. Otvorili su i u Lipama firmu, izgradili novi poslovni prostor, i nadaju se da će srećnije i udobnije živeti nego u tuđini.

„Ove godine doselili smo se iz Danske ovde u Lipe. Ja sam rođena u Danskoj, moji roditelji su odavde i oduvek sam želela da se vratim. Moj suprug i ja se bavimo uvozom i prodajom specijalne građevinske mase za unutrašnju dekoraciju zidova. Otvorili smo firmu i distributivni centar koji se nalazi na ulazu u selo Lipe.“– govori za SDCafe Megi Dabić.

„Želja za Srbijom i želja za rodnim karajem je prevagnula u odnosu na život u jednom uređenom društvenom sistemu kakav je Danska. Svi su naravno bili šokirani i nisu mogli da shvate da posle kompletnog života tamo, mi odlučimo da se sa malom decom vratimo u Srbiju i to u jedno selo. Na početku je bilo jako teško. Razlike u funkcionisanju sistema i društva su ogromne. Ljudi su ovde otvoreniji, srdačniji, emotivniji i veom prisniji. Tamo je sistemski drugačije, ljudi su hladniji i na distanci. Sa druge strane tamo je sistem uređen, sistematizovano je sve funkcioniše, elektronski sve završavate…nije bitno koga poznaješ i ne treba ti „veza“ za sve. Smeta mi to što je infrastruktura neuređena ali se nadam da će sve to biti bolje i da ćemo svi pomoći u tome“. – zaključuje Megi Dabić.

 

SDCafe.rs

* Projekat Naše selo-naši ljudi je sufinansiran iz budžeta Grada Smedereva.
Stavovi izneti u medijskom sadržaju ne izražavaju stavove sufinansijera.

Slične vesti

Leave a Comment

error: Sadržaj je zaštićen !!