Pre samo par dana, objavljena je peta knjiga Ivice Cvetkovića. Po prvi put, pred čitaoce ne stavlja roman već zbirku od 13 priča koje je objavila IK „Ključ“. To je i bio povod ovog razgovora sa autorom.
SDCafe.rs: Pred nama je nov naslov, kakva je knjiga „Laku noć, Džoni“, kako bismo mogli da je opišemo čitaocima?
To je zbirka priča, ja inače ređe radim kraću formu, više mi leži pisanje romana. Ovo je zanimljiva zbirka priča iz svakodnevnog života, to je ono što je karakteristično. Te priče su po formi više nego realne. Mogu se svrstati i preslikati na bilo čiji život, to je nešto što je naša realnost.
Može nam se dopasti ili ne, ali to je ono što nas okružuje i od čega, koliko god se trudili, ne možemo pobeći. One su fragmenti različitih života i sudbina utkanih u formu opšte poznatog i opipljivog u svima u nama.
SDCafe.rs: Kada kažete da je to naša realnost, na šta mislite? Šta možemo o tim temama da kažemo, a da ne otkrijemo sadržaj knjige?
Kada kažem da je reč o onome što nas okružuje, pretpostavljam da većina ljudi najpre pomisli da je to nešto loše. U ovoj zbirci nije sve loše, ima veoma pozitivnih priča, ljubavnih, nostalgičnih, šaljivih…
To je ono što je bio cilj, da prikažem život onakav kakav baš jeste, da u životu nije sve crno, a nije ni belo i da ako hoćemo da nam bude onako kako želimo, onda za to moramo mnogo da se potrudimo. Da radimo na tome. Ne da sve prepustimo i mislimo da će se stvari same od sebe desiti. Neće. Koliko ćemo uspeti ne zavisi uvek od nas ali je činjenica da prosto moramo da radimo na tome. E, to je ono o čemu ja u ovoj zbirci pišem kroz razne događaje i likove, trudim se da prikažem život kakav jeste.
SDCafe.rs: Pomenuli ste da je za vas kraća forma bila „izlaženje iz okvira“, da li je bilo još nekih „izleta“, prilika da promenite nešto u pristupu, načinu izražavanja, stilu? Da li u tom smislu, ovu knjigu nešto izdvaja u odnosu na prošle?
Izdvaja je, da. Moji romani uglavnom imaju žicu koja je odraz mog duševnog stanja ili nostalgije, ima dosta mistike i imaginarnih događaja koji su veoma čudni čitaocima na prvi utisak.
Međutim, kada se zađe dublje u tematiku tih romana, sve dobije neki smisao i postaje logično, kao da je to jedini mogući sled stvari.
Ovde toga nema, nikakvih mističnih događaja, ovde je život takav kakv jeste i nema fantaziranja, snova, mistke, po tome je ova zbirka različita, pa je i sam stil pisanja drugačiji.
SDCafe.rs: Koja je sada namera, gde će knjiga prvo zaživeti? Verovatno Sajam knjiga pa promocija u Smederevu…?
Naravno, kao i uvek, prva promocija posle Sajma će biti u Smederevu. Cilj jeste bio, s obzirom na to da je prošle godine objavljen roman „Vetrograd na kraju sveta“ da do ovog Sajma ponovo nešto objavim.
Ja sam mislio da će godinu dana biti dovoljno da taj roman pronađe put do svih čitalaca. Međutim, ta procena je bila loša. Tek sada se bukvalno zahuktava sve što je u vezi sa životom te knjige, kritike koje se objavljuju su takve da nema loših.
Naravno, moguće je da nekim čitaocima taj stil pisanja i to o čemu ja pišem ne odgovara, pa su odustali posle nekoliko pročitanih strana i nisu ni želeli da se time bave više. Ali svi koji su komentarisali, komentarisali su pozitivno.
Tako da ima dosta kritika na društvenim mrežama i portalima koji se bave književnošću. Pre par dana je objavljena jedna u kojoj se išlo toliko daleko da je „Vetrograd na kraju sveta“ svrstan u najbolja ostvarenja iz prošle godine. Ja se ne bih usudio da o tome razmišljam na taj način…
SDCafe: To je razumljivo, ali kako Vama, kao autoru te knjige takva ocena zvuči? Kakav je osećaj kada čujete tako nešto?
Meni je to daje podstrek. Naravno, svakom piscu najlepše što može da čuje je tako nešto. E sad, mnogi jure nagrade, neka društvena priznanja, meni to nije nikada bio cilj. Niti sam se trudio da učestvujem. Osim sa jednom pričom koja se baš nalazi u ovoj zbirci, a koja je na konkursu sa oko 450 priča, bila na četvrtom mestu. To je zavidan uspeh, ali je meni pre svega bio test. Nisam hteo ništa više od toga ni da postignem.
Ono što je meni bitno je da, svi koji moje knjige čitaju, oni ih tumače na neki svoj način. Nekad se veoma iznenadim kad vidim neko je shvatio knjigu. Jer, to nije knjiga koja je to što tu piše, ne. Uvek ima nešto između redova i može da se zaključi na ovaj ili onaj način.
Ali ono što svi kažu je da, kada uzmu moj roman u ruke, ne mogu da ga ispuste dok ga ne završe. To je moj cilj, da održim taj nivo pisanja i da mojim čitaocima uvek bude zanimljivo to što pišem. I da na kraju kažu da nisu mogli da ostave roman dok ga nisu završili.
SDCafe.rs: Da, to je ono po čemu se i razlikuju dobra dela od ostalih, zar ne, to i jeste suština?
Jeste, ali danas imamo more izdavača i autora, svi nešto pišu. Imate književnike sa besprekornim stilom za koji bukvalno imate utisak da čitate Andrića ili Lalića, ali ne možete da zadržite pažnju na onome što pišu. Mislim da je to pogrešan pristup pisanju u današnje vreme.
SDCafe.rs: Znači, nije uvek do nas, čitalaca, ponekad se stvarno dešava da ono što se nama laicima, na prvi pogled učini kao „nečitljivo iz neobjašnjivih razloga“, zaista i nije za čitanje?
Ja imam utisak da je tako. Možda sam postao previše kritičan, možda sam ja mnogo toga pročitao… Ali dešava se da uzmem „ozbiljnog“, već proslavljenog autora, koji je toliko toga napisao i dam mu šansu od prvih 50 strana.
To je neko moje pravilo – ako me do tada ne zadrži, džabe čitam i neću da gubim vreme jer ima toliko drugih knjiga koje čekaju da budu pročitane, a među kojima sigurno ima fantastičnih priča i autora.
Besmisleno je to raditi. Koliko god da je ime autora zvučno. Bitno je da li me priča drži ili ne, a da li je to poznat pisac ili anonimus, uopšte nije važno.
SDCafe.rs: Pomenuli ste da još uvek radite na jednom romanu, mi ćemo u međuvremenu čitati ovu zbirku priča, ali kako napreduje to što ste započeli? Dokle ste stigli?
Prethodni roman sam radio dve i po godine. Mislim da je to ozbiljan rad. Ali ima pisaca koji to rade i mnogo duže, bez osam ili deset godina, rekao bi neko, to nije ništa.
Ko ima kompletnu sliku u glavi, ako se zaista posveti tome i živi taj roman, on može da završi za manje vremena.
Ja sam na jednoj promociji rekao da sam pišući „Vilinsku reku“ supruzi kazao da jedva čekam da ustanem narednog dana i vidim šta će se dogoditi. Ona me je pitala šta to čitam, misleći da je reč o tuđoj knjizi. Ja sam odgovorio da pričam o svojoj knjizi koju pišem. To je poneta priče.
Ja u glavi imam kostur koji me vodi, znam o čemu hoću da pišem i kako će se završiti. Ali to nikad ne bude tako. Priča se nadograđuje, širi, neverovatne ideje dolaze. To je poseban život.
Čovek uživa u tome ako je stvarno zaljubljenik u literaturu i stvaralaštvo. Dakle, više od godinu dana radim na romanu, ali sam tek na nekih 80 strana. Trudim se da odmerim svaku rečenicu. Svaki dan kad sednem da iznova pišem, ja pre toga prvo sve pročitam još jednom obavezno. Tek ako mi se to dopadne, nastavljam dalje.
Biće to, kako verujem, najzanimljiviji roman do sada. Mislim i da to treba da bude cilj svakog pisca, da svaka sledeća knjiga bude bolja od prethodne. Ili ne mora. Neka bude podjednako dobar i zanimljiv.
Radnja se dešava u jednom hotelu u kome zaposleni i žive. Roman se bavi njihovim životima i sudbinama od rane mladosti do zrelog doba. Prepliću se veoma zanimljive priče koje bliže dočaravaju te likove, a svako ima svoje tajne.
To su situacije koje se po pravilu u mojim romanima, graniče sa realnošću. I ono što će čitaocima biti zanimljivo jeste da će ih mistika koja obavija likove odvesti u neke sasvim druge svetove. U koje bi svi u nekom trenutku voleli da se sklonimo od onoga što nas trenutno okružuje.
Ivica Cvetković objavio novi roman „Vetrograd na kraju sveta“