Dan posle

… I bi takmičenje za pesmu evrovizije. I taman kada pomislim da kao narod ne možemo da potonemo dublje, desi se nešto što me na surov način uveri da donja granica za nas više ne postoji. Jedan od dokaza za to je upravo završeno takmičenje za pesmu evrovizije. Pri tom ne mislim na kvalitet numera i glasovne performanse izvođača. Da se time bave, ostavljam onima koji su za to kvalifikovani. Ovde nastupam  kao vernik, Hrišćanin, pravoslavac i na prvom mestu kao otac maloletnog deteta i pobornik za tradicionalne porodične vrednosti. O čemu se zapravo radi? Bio sam šokiran – blago rečeno! Onolikim brojem  feminiziranih muškaraca pod punom šminkom i u ženskim toaletama na jednom mestu ne mogu da se pohvale sve zemlje evropske unije zajedno. Na trenutak sam pomislio da naš medijski servis prenosi direktan prenos gej parade. Bilo ih je toliko da bi trebali da tužimo medijski servis zato što nije objavljeno upozorenje da se program ne preporučuje licima mlađim od 18 godina.  Jer, ako oni imaju pravo da budu takvi kakvi jesu i da se kao takvi javno deklarišu namećući svima nama „novu normalnost“ – onda i ja i meni slični (a iskreno se nadam da smo još uvek u većini) imamo prava da zaštitimo našu decu i naše viđenje normalnosti. Iako će, siguran sam,  neki „borci“ za ljudska prava i zagovornici gej lobija ovo okarakterisati kao govor mržnje, odmah se ograđujem da to nema veze sa istinom. Istina je da me nije briga ko je kakvog seksualnog opredeljenja. Neka svako radi sa svojim životom šta želi, sve do onog trenutka dok njegovo ponašanje ne ugrožava moju porodicu.

Siguran sam da su se mnogi ovoj pojavi slatko nasmejali ali sve ovo je, po meni, odavno prestalo da bude smešno. Podsetiću vas na masovnu pojavu raznih dečjih emisija i crtanih filmova u kojima se promoviše homoseksualizam. Razmišljajte o tome uvek dok je vaše dete na internetu bez vaše kontrole. Što je još gore, i kada je pod kontrolom i ubeđeni ste da je ono što gleda bezazleno. Ne budite sigurni u to. Pre samo par nedelja se u našim bioskopima prikazivao dugometražni crtani film, gle simboličkog naslova „Čudesni svet“. A u tom svetu se dečak zaljubljuje u drugog dečaka. Roditelji koji su sa decom došli da provedu vreme gledajući film su masovno napuštali projekcije pa je o tome pisala i štampa. Džaba! Šteta je već naneta. Voleo bih da čujem kako su ti roditelji objasnili deci razlog napuštanja projekcije a pogotovo tu vrstu zaljubljivanja. A da može biti i crnje govori i to da se homoseksualizam od skoro promoviše (ili je u pripremi-moram da se ogradim jer sam nisam video) i kroz školske udžbenike(doduše diskretno i biranim rečima) uz blagoslov ministarstva prosvete što je opet izazvalo burne reakcije javnosti. I možda će neko reći da sam sklon da verujem u teorije zavere ali ja sam apsolutno siguran da se sve ovo radi sistematski uz prećutnu saglasnost naše države jer je to samo još jedan u nizu uslova koji ova naša napaćena zemlja mora da ispuni da bi jednog dana postala članica Evropske unije.

U iščekivanju članstva, nadali smo se visokom standardu, putovanjima bez granica, upoznavanju drugih kultura, školovanju na prestižnim univerzitetima… Za sada smo dobili homoseksualizam, pedofiliju, blud, razvrat i izopačenost svake vrste. Mislim da je krajnje vreme da se zapitamo zašto kod nas sve ide naopako? I što je još bitnije koliko smo sami krivi zbog svega što nam se dešava. Nekako smo olako prihvatili svu tu zapadnjačku trulež pri tom zapostavljajući porodicu, moralne vrednosti, obrazovanje, domaće vaspitanje, kulturu… Sve ono što je nekada krasilo divan srpski narod.

Dobra tema za razmišljanje pre nego što krivicu svalimo na nekog drugog (čemu smo sve više skloni). Razmislimo dobro šta u svom dvorištu treba promeniti  pre nego što upremo prstom u nekog drugog.  Možda je baš tu  ključ rešenja svih naših problema.

Ivica Cvetković