Pred predizbornu ćutnju, osvrnućemo se i na kampanju koju je vodila Srpska napredna stranka. Možda je bolje reći član te stranke Aleksandar Vučić, pošto su se ostali, izuzev Malog i Ane Brnabić u televizijskim debatama, retko videli i u spotovima, a vrlo retko su i izjave davali. Zbog čega je to tako, zbog čega su svi sklonjeni u „šesnaesti“ plan, najbolje zna nosilac njihove liste. Očigledno je da je bio mišljenja da narod, izuzev njega, nikoga drugog ne voli od naprednjaka. Možda je bio uveren da njemu niko ne treba od stranačkih kolega i da mogu samo da mu smetaju. Bili smo prinuđeni da dan i noć gledamo i slušamo spotove nosioca liste koja će se nalaziti na prvom mestu na glasačkom listiću.
Manje-više, sve je ranije već viđeno – putevi, infrastruktura, nikad veće plate, nikad veće penzije, ekonomski „tigar“, zlatno doba Srbije, mir i stabilnost, „ako mi odemo, biće otpušteno stotine hiljada radnika, biće smanjene penzije, biće opšta katastrofa u Srbiji“…
Teško je razumeti da neko svašta daje sebi za pravo, a da su svi drugi „pogani izdajnici“, strani plaćenici, teroristi i slično.
Sve sami autogolovi, rekli bismo. Jedan od njih je i beskonačno ponavljanje mantre „samo mi volimo i čuvamo Srbiju“, a ovi drugi su „ustaše, srbomrsci, Piculići“, šta već…
Ništa neočekivano, ali normalnom čoveku nerazumljivo. Još je fudbaler Savo Milošević pre dve decenije u nekom duelu sa nosiocem ove liste, objasnio da je ljubav prema svojoj zemlji iskonska, da ne postoji čovek koji ne voli svoju otadžbinu, da se čovek rodi sa ljubavlju prema svojoj državi, isto kao što se vole roditelji. Lepo je tada fudbaler objasnio, u to vreme mlađanom radikalu, da svako voli svoje roditelje, ali da niko ne izlazi na Terazije i na televiziju i ne viče „ja najviše volim moju majku i oca“, ili „ja više volim majku i oca nego što ih ti voliš“ i slično.
Od koga je dobijeno ekskluzivno pravo da samo neki pojedinac, neka grupacija ljudi voli Srbiju, a da više od polovine građana ne voli svoju zemlju!? Neverovatan bezobrazluk! Stariji su i navikli na te epitete, ali sada su prevršili svaku meru prozivajući nečiju decu da ne vole svoju zemlju, da su izdajnici, teroristi, ustaše!? Decu od 18, 20, 25 godina..!? Decu čiji su preci stradali od ustaškog noža..? To izdajnici? Odakle vam hrabrost za to? Pa ko će vam sutra ići u vojsku, ako tu budućnost Srbije nazivate ustašama!? Aman, ljudi!? Za koga će vam se sinovi i ćerke sutra ženiti i udavati? Za teroriste, za izdajnike zemlje? Odakle vam ideja za to? Da li je normalno da toliko stotina hiljada građana države nazivate takvim imenima!? A lista im se zove „Ujedinjena Srbija“!? Srpska napredna stranka se ne sme nigde i ni po koju cenu pomenuti. Nema više ni zastava SNS-a. U čemu je problem, dragi naši? Pozivaju licemerno na mir, stabilnost i jedinstvo, a u startu dele ljude, dele zemlju na pola! Čemu to vodi?
Još mnogo toga smo mogli da čujemo i vidimo. Organizovani haos. Organizovana ludnica. Bukvalno. I ne vređamo ovom rečju pacijente koji se leče u psihijatrijskim zdravstvenim ustanovama. To su pacijenti kao i svi drugi. A ludnica je izraz koji se sasvim adekvatno može upotrebiti upravo u ovakvim situacijama.
Slike čoveka po svim medijima iz urgentnog centra!? U normalnim zemljama istog trenutka bi se oduzela licenca doktorima i zdravstvenim radnicima koji su učestvovali u takvoj sramoti za zdravstvo! Da li treba ubuduće da se plašimo da odemo i u bolnicu? Da razmišljamo da li će nekom umobolniku pasti na pamet da nas fotografiše i da pušta naše slike iz bolnice u javnost!?
Bivši predsednik je čuo na pijaci (!?) u Smederevu da ovde ima nekih problema sa bolnicom. Da, dobro ste čuli. Na pijaci! Valjda su zbog toga ti naši mučeni zdravstveni radnici morali da idu na razne strane kako bi pružili podršku vlasti… Ne može se zameriti tim ljudima, čuvaju posao, neke ponižavajuće plate, mere pritisak ljudima ispred bolnice, a rade u nehumanim uslovima. I ne samo to. Prinuđeni su da trpe neke „nove“ osobe koji su morale da se „uhlebe“, a ne znaju ni injekciju da daju pacijentima, ne znaju neke osnovne stvari. Jedini savet „pravim“ zdravstvenim radnicima je – da više ne trpe. Nisu dužni nikome ništa!
Imali smo izjavu jedne studentkinje da je pretrpela stravično nasilje u garaži zgrade Vlade Republike Srbije od strane visokopozicioniranog policajca prilikom hapšenja, da je bila udarana, da joj je cepana odeća, da joj je razbijen telefon, da joj je prećeno silovanjem. Jednom detetu? Svaka čast, silo! Bravo, junaci!
Imali smo i ubistvo u prestoničkom restoranu u prisustvu vlasti. Čak je i tadašnji premijer svojim izjavama nagovestio da je bio u tom restoranu dan nakon ubistva. Izjavio je da bi „direktan odgovor na to pitanje mogao da utiče na rad nadležnih državnih organa i da ugrozi istragu“. Ma, je li? Dobar dan, Kolumbo! Od kada vi to dozvoljavate institucijama da same rade svoj posao?
Nedavno smo imali i napad na ženu u Beogradu od strane gradonačelnika tog grada, prilikom kojeg je (postoje lekarski nalazi za to), ona pretrpela tešku telesnu povredu. Ne ulazeći u krivicu bivšeg najboljeg svetskog vaterpoliste (kamo sreće da je ostao u sportu), ono što je najodvratnije u celom tom događaju jeste da se on izvinio nosiocu liste broj jedan za to!? Umesto da se izvini ženi koju je povredio, on se izvinjava Vučiću!? Nisi razbio nos Vučiću, nego ženi, nasilniče! A stalno slušamo odvratno dodvoravanje naprednjaka damama u cilju sakupljanja jeftinih političkih poena. Ali, to je sasvim normalno – kao što jedino oni vole Srbiju, tako jedino oni vole svoje majke, sestre, supruge, bake… Samo oni imaju tapiju na to.
Čuli smo, takođe, od nosioca liste da je formiranje Ćacilenda (čuveno šatorsko naselje u centru Beograda koje je poznato pod tim nazivom…) spasilo Srbiju. Nećemo ovom prilikom da li „jeste“ ili „nije“ (ostavljamo čitaocu da proceni). Nego se od priče da su „građani sami rešili da odbrane svoju zemlju“ i „spontanog“ postavljanja šatora, stiglo do priznanja da je to divlje naselje vlast organizovala i formirala. Sam nosilac „prve“ liste je izjavio „da nije formiran Ćacilend, dogodio bi nam se Majdan“. Majdan koji je iznedrio Zelenskog sa kojim se bogzna kako ljubi i voli.
Nećemo ni o tome „od koga je taj Ćacilend spasio Srbiju“. Vlast i njeni predstavnici uvek imaju neizdrživu potrebu da se poistovećuju sa državom. I da menjaju uloge. Kada treba spasiti nekog pojedinca iz vlasti, onda se „spašava država“. A kada se penzionerima deli naš novac iz budžeta, onda se to ne kaže, nego se kaže „daje Vučić“. Ne. Dragi penzioneri, vi ste svoje penzije zaradili mukotrpnim radom! Nema ko šta vama da daje i poklanja, vi ste to zaradili!
Imamo i taj slogan „Srbija pobeđuje“… Što je opet zamena teza. Koga pobeđuje – ustaše, blokadere, svoju decu, svoje unuke..? Ako je tako, pa ko je tu pobednik!? Ako se mi borimo protiv svoje dece, pa kako to Srbija pobeđuje? Kako pobeđuje Srbija koja se bori protiv svoje budućnosti?
Naravno da se i u ovoj situaciji ne misli na državu, nego na vlast. A Srbija će svakako pobediti…
Kada se pretuče neki novinar koji nije po volji vlasti, onda se ne kaže to, nego se na državnim medijima napravi neka konstrukcija „u vezi sa incidentom u kojem je učestvovao, itd.“… Kako vas nije sramota, ljudi?
Kada smo već kod novinara, imali smo i slučaj da je naša Smederevka, vrsna novinarka Olivera Milošević, posle skoro dve decenije provedene u „Politici“ dobila otkaz. Zbog čega – svima je jasno. Ali, ništa ne iznenađuje kada su u stanju da zabrane emitovanje serije na RTS-u zbog toga što je glavni glumac Tihomir Stanić. O čemu dalje pričati. Ima mesta i prostora samo „za nas“ i „naše“.
Mi imamo vlasnika i glavnog i odgovornog urednika na jednoj nakaradnoj, bašibozluk televiziji koji svako malo pominje „nanu naninu“ onima koji mu nisu po volji!? Koji samo što nije rekao da je u Areni bilo 100 hiljada ljudi, a da je ispred ostalo 70 hiljada… Dokle to ide!? I njoj se dive i na njoj stalno gostuju i bivši predsednik države, i predsednik skupštine, svi državni visoki zvaničnici. Onda ti, nazovi novinari, danima i noćima naklapaju, vređaju, kunu, bogoradaju, psuju… To bi, naravno, trebalo da bude normalno.
Jedna od nezaobilaznih tema bila je i EXPO koji se predstavlja, još malo, pa kao Kosovska bitka. Čuli smo već da posle EXPA ništa više neće biti isto, da će Srbija uzleteti do neslućenih visina, da je to posao veka. Doduše, pretpostavljamo da za neke jeste.
Čuli smo da ćemo dobiti i velelepan Nacionalni stadion, međutim čuli smo i da će građane ove zemlje koštati naverovatnih 18 hiljada evra po jednoj stolici!? S obzirom da je cena novog stadiona u Kataru iznosila 6.500 evra po sedištu, a sjajna „Puškaš arena“ u Mađarskoj 4.500 evra, pitaju se ljudi s pravom da li će sedišta biti tapacirana i presvučena zlatnom oplatom.
Čuli smo, takođe, u kampanji od AV i da će biti promenjeno 60-70 odsto rukovodećih ljudi u lokalnim samoupravama u Srbiji. Naravno da nije „vrhovna vlast“ ništa kriva, nego su krivi „mangupi u našim redovima“. Ako treba „promenićemo i ceo narod“, samo da „Srbija pobedi“.
Ima tu samo jedan problem… Ako već treba da se promeni toliki procenat ljudi po opštinama i gradovima, pa zar nije onda mnogo lakše promeniti vlast? Što je i logično ako sami kažu da je 60-70 odsto ljudi katastrofalno radilo svoj posao. Samo nas interesuje koga bi, eventualno, stavili umesto toliko ljudi, jer su i ovo što imaju – jedva našli.
Imali smo i pravi požar u tvrđavi u Nišu, kada su pristalice naprednjaka upaljenim bakljama bukvalno zapalile tvrđavu, a onda nam je bivši predsednik države objasnio da je reč o „veštačkoj inteligenciji“, da to nije bilo baš tako. Imali smo u Smederevu suđenje ljudima zbog pet upaljenih baklji i „remećenja javnog reda i mira“, a kada je upaljeno „105“ baklji i kada je izazvan požar – nikom ništa.
Poslednjih dana videli smo i demonstracije srednjoškolaca u Francuskoj. Ponovo smo čuli priče kako reaguju „evropske policije“, kao se obračunavaju sa demonstrantima… Valjda bi deca u Srbiji trebalo da budu srećna što imaju tako „divan“ odnos vlasti prema njima. Samo što su u Francuskoj deca palila škole, klupe, stolice… Ko je u Srbiji od studenata i učenika zapalio jednu stolicu? To u Francuskoj jesu nasilne demonstracije. Ali, 15 ili 16 minuta tišine i mirnog odavanja pošte ispred smederevske Gimnazije, ili bilo gde drugde, to sasvim sigurno nisu! Tako da nemojte da upoređujete babe i žabe. Razlika je i u tome što Makron ni u jednom trenutku nije rekao da su ta deca teroristi, fašisti, šta već… Nijedan čovek neće tako nazivati „svoje“ dete, ma šta da radi i ma šta da pogreši.
Imali smo i paljenja automobila nosiocima pravosudnih funkcija, imali smo i dvostruko unakažavanje auta Uni Branković u našem gradu, privođenje Tanje Đorđević Hamidović zbog lepljenja nalepnice (!?), imali smo i medijski linč predsednika Osnovnog suda u Smederevu…
Sve ovo što smo naveli je jedan promil od svega šta smo videli i čemu smo bili svedoci. Mogli bismo nabrajati godinu dana.
Imali smo i spot u kojem „glavni glumac“ savetuje i miri neke košarkaše, a pre samo neku godinu iskidao se živ kako bi „lupio bananu“ detetu od deset godina!? Šta čoveka natera na to? Po potrebi, glavni lik je mator, po drugoj potrebi „još uvek je mlad i oran“, onda smo videli da može da bude i bolestan, ali i zabrinut i umoran, ljut i razočaran, može da bude i vozač, konobar, autostoper, perač automobila, može da popije i pivo u kafani u Bačincu, da kupuje rotkvice na pijaci, da jede parizer sa majonezom, sve super. Znamo već da će plate rasti, da će penzije rasti, da će se put napraviti kada on stigne u neko selo, da će se škola napraviti. Jeste da će ga malo zaboleti glava zbog toga, ali će on za nas uvek sve uraditi. Čuli smo i koliko već godina (možda i decenija) nije bio na odmoru, na moru, čuli smo i da zove telefonom ljude i budi ih u pet sati ujutro, a onda „začuđeno“ kaže da mu se niko nije javio!? Pa, ko će ti se javiti u pet ujutro!? Ako je nekome nejasno, ajde setite se vi sami da li vas je neko u životu zvao u pet ujutro telefonom!? Ali, naravno, „svi spavaju“, „sve baš briga“, „jedino ja u ovoj zemlji radim“. Ja, ja, ja, ja, ja, ja…
I to 15-20 sati dnevno, koliko već… „Mogu i da sedim isto toliko sati u skupštini da ne idem u toalet, a vi svi idete po pet puta“. Klimoglavci oko njega sigurno se nisu mogli čudom načuditi, verujemo da su svi oni došli posle i oduševljeno klicali „svaka čast na bešici, svaka čast na prostati“…
Ali, poštovani čitaoče ovih redova, znaš li u čemu je problem? Problem je u tome što svemu dođe kraj. Baš svemu. Čak i dobroj bešici i prostati. Dođe kraj umnom i bilo kojem drugom silovanju, dođe kraj bahatom, nevaspitanom, grozomornom i bednom ponašanju onih koji ga okružuju! Jer, kada ti se ne laje, moraš da nađeš dobre kerove oko sebe…
Vrlo dobro su svesni svega. Dođe kraj svemu i svima. Nikada niko u Srbiji decu ove države nije izlagao takvoj torturi. Niko nikada! Očigledno da je ovoj državi, kao što bi rekli klinci, potreban potpun „reset“! Deca su pokazala put, deca su pokazala dostojanstvo, istrajnost, pokazala su ljubav i stala su u ravan sa najvećim velikanima koje je iznedrila Srbija. Ušli su jedinstveno u borbu i rešili da ne odustanu. Da ne odustanu zbog sebe i svoje, još, nerođene dece. Ni po koju cenu. Jer znaju da „iza“ njih stvarno nema nikoga i ničega. To je poslednji njihov zavet otadžbini.
A Ti, poštovani čitaoče koji su u dilemi – razmisli i proceni. I u nedelju ranom zorom izađi na glasanje. Kada može bivši predsednik svaki dan, možeš i ti jednom da ustaneš u pet ujutro, nisi ni Ti baš toliko lenj. Lagano popiješ kaficu, a zatim probudiš sina, ćerku, unučad, majku, oca… Prozboriš koju reč sa njima… I razmisliš o svemu. Obuci se svečano, nabaci osmeh na lice i uzmi sudbinu u svoje ruke. Ako te mrzi, onda sledeće četiri godine ćuti. Umukni. Nemoj slučajno da se požališ na bilo šta. Nećeš imati pravo.
Ali, zapamti. Ako nećeš da, narednih godina i decenija, ranom zorom ideš da čekaš svoju decu i unučiće na aerodromu, ako ih nećeš da ih sa suzama u očima gledaš preko društvenih mreža i viđaš jedanput ili dva puta godišnje – a ti onda porani u nedelju. Ulog je veliki. A izbor je isključivo na tebi.
Toliko dugujemo svojoj deci.
Publicus Justus
foto: ilustracija AI
