U predvečerje izbora koje mnogi nazivaju istorijskim i posle kojih sigurno ništa neće biti isto, bez obzira ko pobedi na njima, mnogi se bave ulogom partije i liste čiji je slogan „faktor stabilnosti“.
Tu svoju krilaticu oni brane tvrdnjama da su, valjda presudno, uticali na mir i stabilnost u državi od dvehiljadite, naovamo. Pošto su „nezaboravnih“ devedesetih bili faktor nestabilnosti (mada su i tada imali slogan istovetan današnjem), svidelo im se da od dve`iljadite do danas opet budu neki bitan faktor i to, u poslednje vreme vrlo često, sa jednocifrenim procentom podrške na izborima.
Mnogi njih više ne shvataju ozbiljno, jer su izgubili i ideologiju i ideju, ne zna se da li su komunisti ili najveći vernici, da li su za krst ili za petokraku, da li su za kapitalizam ili za socijalizam, da li su za Kim Džong Una ili za vaseljenskog patrijarha… Kako neko lepo onomad reče „oni su na vlasti od Karađorđevića do danas“. Deluje kao pošalica, ali je tvrdnja sasvim tačna, jer su nastali fuzijom Saveza komunista Srbije i Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije. Dakle, direktni su naslednici Brozovih i srpskih komunista.
Kažu da samo tri godine nisu bili na vlasti, međutim i to nije do kraja tačno jer je čovek iz SPS-a bio predsednik Srbije do decembra 2002. godine (Milan Milutinović).
Kada zatreba (obično pred izbore), oni se ofarbaju skroz u „crveno“, iznesu crvene zastave, petokrake i karanfile, ogrnu pionirske marame, na glavu stave „titovke“, naravno i srp i čekić iz buđelara izvade i zapevaju „Po šumama i gorama naše zemlje ponosne“… „Naše zemlje ponosne“ kojoj se po Ustavu znaju granice, ali u realnosti su svi ti drugovi uticali da se one uistinu ne znaju. Tako da kada i to pevaju, treba ih pitati za tumačenje. Ili, ako im je bliže – za „autentično tumačenje“, pošto se ono više koristi u poslednje vreme. Uvek pred izbore, sete se oni i Slobe, i SKJ, i Tita i Jovanke, i Marksa i Engelsa…
Sete se i seljaka, radnika, penzionera, sete se solidarnosti, društva jednakih šansi, besplatanog i jednakog pristupa kvalitetnom obrazovanju, socijalne pravde, smanjenja socijalnih razlika i jaza između siromašnih i bogatih… Koliko tu svoju „ideologiju“ i program sprovode u delo dokaz je izjava potpredsednika te partije da ima mesečna primanja nešto veća od 37 hiljada evra. Toliko o smanjenju jaza između bogatih i siromašnih. Dokaz je, takođe, i da školarci u Beogradu (predsednik gradske skupštine je kadar SPS-a) imaju besplatne udžbenike, a da, recimo, u Smederevu to nemaju. Toliko i o besplatnom i jednakom pristupu obrazovanju.
Opet, sa druge strane, kada im zatreba, pominju i Boga i Sina Božijeg, krste se, mole i „ljube ruke“ i kome treba i kome ne treba. Lider te liste kada je imao zdravstvenih problema (neka je živ i zdrav), reče da je on, za razliku od drugih, bio na „božjem sudu“ i da ga je on prošao… Od „po šumama i gorama“ očas posla pojedini od njih zalutaju „na planini, na Jelici“. Divljenje Politbirou Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza lagano se zameni divljenjem Centralnoj otadžbinskoj upravi i svim četničkim vojvodama u njoj. Od koalicije sa JUL-om i radikalima, pa sa „neobaveštenim“ Koštunicom, zatim „istorijskog pomirenja“ sa Tadićem, preko noći ponovo shvatiše da su oni ipak „žuti ološi“ i padoše u gvozdeni naprednjački zagrljaj.
Koliko su bile tačne njihove garancije da „tuđinska čizma neće kročiti na Kosovo i Metohiju“, kao i priče o velikoj pobedi nad NATO paktom 1999. godine, najbolje svedoči podatak da bivši predsednik Srbije poslednjih punih osam godina nije kročio na tlo južne srpske pokrajine. Dok je tuđinska čizma nemilice gazi…
Od saradnje sa „dosmanlijama“ i skupštinske podrške ekonomskim zakonima za nastavak privatizacije, do kasnijih tvrdnji o „lopovskoj privatizaciji“. Kakva je ta privatizacija bila – i znamo i ne znamo, ali sigurno znamo ko je podržao donošenje zakona o njoj.
Od junačenja da „Drina nikada neće biti granica“, stigli su do toga da su sami uspostavili blokadu na Drini i ostavili na cedilu „bosanske Srbe“ kako su ih tada nazivali. Bogu hvala, danas su to „naša braća iz Republike Srpske“.
Od izručenja Mladića Haškom tribunalu za vreme Vlade čiji je ministar unutrašnjih poslova bio čovek koga, sem „Miljacke“, prepoznaju i po aferi „koferče“, kao i izjave Slavice Đukić Dejanović da je „hapšenje Mladića dokaz da država poštuje svoje zakone“, do mudrog ćutanja povodom generalove smrti i revidiranih izjava o „anticivilizacijskom ponašanju Haškog suda“. Gle čuda, ministar unutrašnjih poslova je bila ista osoba i u vreme izručenja i u vreme smrti komandanta Vojske Republike Srpske. Imate pravo samo jednom da pogađate o kome je reč… Drugovi, ako ste zaista bili protiv izručenja Mladića, pa što tada ne oboriste Vladu, ili što bar ne izađoste iz iste? Ali, avaj, sve može, samo iz vlasti da se izađe – ne može. Vlast je jedina stvar koje se nikako neće odreći.
Sada su nekako u nebranom grožđu – nisu sigurni kojem će se carstvu privoleti. Pa jednu ruku namerno ostavljaju u gvozdenom zagrljaju SNS-a, a drugom, „zlu ne trebalo“, mašu i šalju poljubac i ostalima u izbornoj trci. Slali bi oni sigurno i tri poljupca, ali ih ne vide u vremenu i prostoru oni kojima bi bili namenjeni. Istovremeno se bore, kako kažu, i da sačuvaju izgubljen „identitet“, ma šta on značio u njihovom slučaju. Možda ga ponovo pronađu oni koji su izbačeni, ili su napustili tu stranku poslednjih meseci.
Znamo mi da „kada je Srbija na ivici, sve padne na Ivicu“, kako voli da kaže, nesporno, duhoviti lider SPS-a. Ne mora to da ponavlja, vrlo dobro svi to znamo. Ipak, iskreno se nadamo da posle ovih izbora Srbija više neće biti na ivici. A, i ako, kojim slučajem, bude na ivici, da ovoga puta taj teret neće pasti na Ivicu. Krajnje je vreme da odmori čovek.
Ako je za vajdu – dosta je!
Piše: Publicus Justus
