Nekada su bile obavezno okupljanje mladih: Kako su izgledale igranke u Smederevu?

Ples nikada nije bio samo razonoda. Naprotiv, oduvek ima znatno širi društveni značaj, svuda pa i na našem podneblju. Bez obzira na to da je je reč o kolu nasred sela ili igranci u centru grada, i kroz istoriju Smedereva moguće je pratiti kako su se nekada mladi, baš kao i danas, okupljali uz muziku i igru. Naravno, kontekst je drugačiji, mesta na koje se odlazi, vreme u koje zabave počinju, ali je činjenica da je svako doba imalo neki svoj ritam. Upravo o tome, piše nam u nastavku Nikola Tasić koji je, kako se seća, već kao dečak išao na plesne večeri, u doba kada se podrazumevalo da je ples obavezan deo odrastanja, stvar vaspitavanja i neizostavni deo lične kulture. Evo šta o tome ima da nam kaže Cale…

Kad su igranke uz živu muziku u Smederevu u pitanju, oslanjam se na neka svoja „pisanija“ i fotografije iz tih vremena, ali i dobra sećanja iz tog naprednog doba. Sa mojim starijima (sestra Danica 1934. i brat Ilija 1936.) odlazio sam na igranke na kojima je za plesanje (igranje) svirala „živa muzika“. Muzičari su bili tada popularni smederevski mladići i devojke. Iako dečak sa 10 -13 godina, „morao“ sam po odluci majke i oca, da stalno budem u pratnji starije sestre na igrankama, na kojima je u tom periodu bilo nešto više devojaka nego mladića. U mnogim slučajevima i ja sam bio u prilici da plešem sa starijim devojkama, drugaricama moje sestre, koje te večeri nisu imale partnera za ples. Na taj način i ja sam, em zavoleo zabavnu muziku, em sam naučio i da igram takozvane „okretne igre“, što je u to vreme za mene bili veliko iskustvo i doživljaj.

Igranke u Smederevu uz živu muziku, 50-ih i 60-ih godina XX veka

Igranke uz živu muziku u Smederevu, u to doba održavane su u Bašti kod ATD Dispanzera, srušenoj zgradi i ulici Miloša Velikog, prizemlju zgrade „Kifla“, ulici Dine Mančića (danas „Novi Dom“, a tada je na spratu bila prva Muzička škola „Kosta Manojlović“), srušenoj zgradi nekadašnjeg Vatrogasnog doma,  DTV Partizan, u blizini škole „Dimitrije Davidović“ (srušena zgrada takođe), na Slaviji u ulici 16. Oktobar, tamo gde je danas prostor MZ i u objektu „Crveni petao“ u Sterijinoj ulici na Carini.

Počinjale su u večernjim satima, od sedam, pola osam i trajale su do deset, pola jedanaest. Za odlazak i boravak na te igranke postojala su neka nepisana pravila, ali su devojke i momci morali da budu malo „uštogljeni“ – ozbiljnije i formalnije odeveni. Devojke su morale da budu u haljini ili u kombinaciji suknja–bluza, a na nogama su obavezne bile plitke ili cipele sa štiklom. Istovremeno, mladići su morali da imaju na sebi košulju i odelo ili kombinaciju sako–pantalone. Kravate nisu bile obavezne. Evo jednog kultnog mesta za igranke 50-tih godina prošlog veka – prizemlje zgrade zvane „Kifla“:

Igranke u Smederevu uz živu muziku, 60-ih,70-ih i 80-ih godina XX veka

U malo kasnijem periodu, od 60-ih do 80-ih godina i nešto opuštenijeg i otvorenijeg ponašanja mladih ljudi, igranke u Smederevu održavane su na Košarkaškom stadionu u ulici Stevana Nemanje (srušeno), Staklencu kod Veslačkog kluba (srušeno), Domu JNA (pre rata hotel „Avala“) u ulici Dine Mančića, prvom Domu omladine (pre rata Šojkin hotel „Takovo“), salama Gimnazije i Tehničke škole. Igranke su počinjale oko osam sati uveče i trajale su do jedanaest sat ili pola sata duže. Muzičari koji su svirali živu miziku za ples, bili su u duhu tog vremena, tj. oni su bili neke kombinacije onih starih orkestara i sada novih tzv. „električara“. Ti naši novi „električari“ su bili momci koji su, nalik inostranim muzičkim sastavima, formirali VIS-ove (Vokalno instrumentalni sastav) ili bendove (manji orkestar za izvođenje muzike za igru). Jedno od najatraktivnijih mesta za igranje uz živu muziku 60-tih godina prošlog veka: Staklenac kod Veslačkog kluba. Više godina to je bio Centar za rekreaciju Železare.

Na počecima sviranja zabavne muzike u Smederevu, nisu postojali baš stalni (striktni) orkestri za „živu muziku“ za igru. Orkestri su se formirali od igranke do igranke, mesta do mesta, raspoloživih muzičara i u zavisnosti od naredne potrebe.

Do poboljšanja standarda stanovništva došlo je 60-ih pa se putovalo na godišnje odmore na more, banje, jezera. Mogli su da kupe bicikl, radio, bolju garderobu i iz uvoza, sa Zapada. To je bilo vreme pojave rokenrola, bit muzike, a predvodnici te nove muzike su bili: Šedouzi, Enimalsi, Bitlsi, Rolingstonsi, Bič Bojsi, Abba, Bob Dilan, Tom Džons…

Najveće informacije i saznanja o nastaloj rokenrol muzici dobio sam (kao i moji vršnjci) slušajući tada, za nas u SFR Jugoslaviji, neprikosnoveni radio Luksemburg, koji je stalno emitovao tu modernu muziku. Mi đaci Tehničke škole „morali“smo redovno da slušamo tu rokenrol muziku na radiju preko legendarne radio stanice, a razlog (uzrok, ali i prilika) tome je bio vrlo jednostavan: Iz stručnih predmeta imali mnogo tzv. grafičkih radova, te smo jedino po noći mogli lepo da ih crtamo i tuširamo. Baš to su bile jedinstvene prilike da slušamo tu novu i modernu rokenrol muziku. Često smo se ujutru u školi utrkivali u tome ko će neku pesmu bolje da odzviždi!

Dakle, četiri decenije su se igranke uz živu muziku u Smederevu održavale petkom i subotom. Onda je počelo neko novo vreme. Nekadašnje igranke su zamenili drugačiji načini zabavljanja, a o prošlosti su ostale da svedoče uspomene i fotografije.

Autor:                                                                                                          

Nikola Tasić Cale