Sutra godišnjica petojunske eksplozije: Zašto više niko ne dolazi?

I na ovu, 83. godišnjicu od događaja koji je zauvek promenio Smederevo, biće priređeni uobičajeni skupovi ovim povodom.

Parastos žrtvama petojunske eksplozije biće služen od 12 sati, na istom mestu gde se odvija već duže od osam decenija – kraj Spomen kosturnice na Starom groblju, podignute u sećanje na poginule.

Od 14 sati i 14 minuta, simbolično, u vreme kada je došlo do eksplozije u tvrđavi i kada je u vazduh otišla čitava kompozicija voza punog putnika, a pola grada sravnjeno sa zemljom, počeće komemorativno okupljanje kod spomenika Peti jun.

Sve do nedavno, bilo je mnogo nepoznanica o ovom događaju, kako o uzrocima tako i o broju stradalih. Ali novija istraživanja pružaju nešto jasniji uvid u pozadinu i posledice događaja koji je bio i ostao najveće smederevsko stradanje stanovništva u jednom trenutku.

Broj poginulih najverovatnije nikada neće biti precizno utvrđen i kada se po strani ostave sve ranije, očigledno neutemeljene tvrdnje, toga dana nastradalo je najverovatnije oko 1200 ljudi iz našeg grada, ali i okoline i drugih mesta koji su različlitim povodima i poslovima, baš tog 5. juna došli u Smederevo… Povređenih je bilo nekoliko hiljada.

Oko 70% kuća je pretpelo štetu, objekti i građevine u gradu su ili potpuno srušeni ili teško oštećeni.

Jedino je stamena crkva Svetog Đorđa ostala da stoji okružena prahom i ruševinama.  Sve u svemu, najveća tragedija od nastanka viševekovnog grada.

Prošlost ne možemo da promenimo, ali najmanje što dugujemo tim našim sugrađanima svih generacija čiji su životi tada okončani, jeste da ih ne zaboravimo.

A upravo to se događa u poslednje vreme. Koliko god da postoji želja da se istorijske činjenice rasvetle i da se s tim u skladu, održi kultura sećanja, samo građanstvo danas kao da postaje ravnodušno.

Mnogo je vremena prošlo, preživeli koji su bili dovoljno stari da zapamte 5. jun 1941. danas su malobrojni, ako ih i ima mogu se pobrojati na prste.

Ali nema ni njihovih potomaka da na taj dan bar zapale sveću kod Spomen kosturnice. Izbrisane su čitave porodice, od njih nema ko da dođe, ali je zato to dug svih nas koji ovde živimo, da se makar na trenutak, jednom godišnje iz poštovanja setimo ovog stradanja.

I ne treba niko da vas zove, zna se, oduvek, parastos je u podne, 5. juna, ko oseća potrebu, voli ovaj grad i zna da ništa ne počinje i ne završava se sa nama danas, taj može i treba da dođe. Da ne pričamo da bi bar pola grada trebalo da prisustvuje…

Uzalud, poslednjih godina tu ne bude više od 20 duša, pri čemu većina iz dužnosti bilo da je reč o novinarima, predstavnicima lokalne samouprave ili sveštenstvu koje jedino i dalje istrajava u čuvanju ovog zaveta.

Dva sata kasnije kod spomenika, slika je nešto bolja u smislu broja okupljenih ali i to je opet iz dužnosti – tu su predstavnici javnih preduzeća, ustanova i institucija i sve je, takav je bar naš utisak, radi reda, pro forme, da se kaže da je bilo, da je “obeleženo”. Nema pravog osećaja, a ni osećanja, nema istinskog poštovanja, nema duše.

Zašto smo zaboravili Dan za nezaborav?