Na nedavno održanoj 26. Evropskoj smotri srpskog folklora dijaspore, KSD „Bambi“ iz Beča, učestvovao je tačkom „Bilo jednom u Osipaonici“. I briljirali su, učinivši sve nas iz ovog kraja posebno ponosnim.
Naime, oni su, za nastup inspirisan svadbenim običajima, igrama i pesmama iz ovog kraja, dobili Nagradu za koreografiju najbližu izvornom stvaralaštvu kao i Zlatnu plaketu. Time su bili među najuspešnim od 40 ansambala učesnika.
Sve to, zahvaljujući koreografiji Vladana Radojkovića iz Osipaonice i uz podršku mnogih, najvećim delom „lokalnih snaga“ iz raznih umetničkih oblasti.
Ali, pođimo redom. Kulturno sportsko društvo „Bambi“ je osnovano pre pola veka, 1973. u Beču. Ima šest ansambala: folklorno zabavište, školu folklora, pionirski, omladinski, izvođački ansambl i Bambi plus – rekreativnu grupu veterana.
Aktivnih igrača ima čak oko 300. Folklor je našima u dijaspori posebno važan jer predstavlja vezu sa zemljom iz koje potiču. Probe su tri puta nedeljno, uveče i najmanje po dva sata traju. Ali svi vremena da redovno dolaze
Svakodnevni život je brz, svi naravno imamo mnogo obaveza, ali kada se okupimo, međusobno smo bliži. Lakše je kad smo zajedno da u nekoj drugoj zemlji živimo i funkcionišemo – priča za SDCafe.rs umetnički direktor i koreograf „Bambija“, Vladan Radojković.
On se tim poslom bavio i u rodnoj Osipaonici. Pre 14 godina, na poziv braće Pantić koja su se preselila u Beč, (a pre toga su kod Radojkovića igrali u KUD-u „Vuk Karadžić“) Vladan je otišao da pomogne jer je „Bambi“ bio u problemima.
I tamo je ostao, zasnovao porodicu. Unapredio je rad folklora, trudio se da ga organizuje po uzoru na velika društva u Srbij. Da se radi ozbiljno, a ne „radi reda“.
Sve to, rezultiralo je zapaženim rezultatima. Najnoviji je uspeh nastup na Evropskoj smotri srpskog folklora gde su bili najbolji ansambli iz Švajcarske, Nemačke, Austrije, Francuske, Slovenije, Hrvatske, Rumunije i Mađarske.
Pošto je tu mnogo kvalitetnih društava, bude više zlatnih plaketa. Ove godine dodeljeno je šest ili sedam. Mi smo dobili četvrtu, sa visokih 98, 44 boda što je odlično, kao i specijalnu Nagradu za koreografiju najbližu izvornom stvaralaštvu.
To je meni jako drago jer je to priča iz mog kraja, mesta gde sam se rodio – dodaje Radojković.
Naravno, takva koreografija ne nastaje preko noći. Vladan je pre toga istraživao dve godine. Razgovarao je sa starijim meštanima, zapisivao šta kazivači znaju i pamte sa svadbi na kojima su nekada bili.
Pomogao mi je profesor Dragan Janjić iz Vranova, on je nekadašnji koreograf i umetnički rukovodilac Gradskog ansambla Smederevo iz Sartida i Jedinstva Split iz stare Jugoslavije. Dosta sam toga od njega zapisao, od njegove porodice iz Vranova.
Takođe, mnogo sam saznao u Lugavčini, u Osipaonici. Neke stvari sam dobio od dr Miloša Rašića sa Etnografskog instituta SANU.
Reč je o audio zapisima iz sedamdesetih godina sa zabeleženim nastupima pevačkih grupa iz Radinca i još nekih sela koje su se takmičile u izvornom stvaralaštvu. Sreća pa su neke pesme snimljene. Našli smo ih, obnovili.
Neke su iz knjige Tihomira Đorđevića iz 1931. godine iz predratne Srbije. Pesma „Ne krij se devojko“ je iz Lugavčine, a „Evo idu kićeni svatovi“ je zapisana u Osipaonici. Sada je oživljena i rekonstruisana – posle mnogo vremena je otpevana ponovo.
Profesor Vladimir Miličević iz Kraljeva je uradio odličan aranžman u našem, posebnom stilu koji ima specifičan zvuk zbog violina. One su kod nas nekad bile glavni instrument. Što se tiče etnomuzikologije i pevanja, to je uradila profesorka Jelena Simić. Dramaturgiju je radio samnom Dušan Vulić iz PATOS-a.
Što se tiče nošnje, veliku pomoć sam imao od Dušana Marjanovića, umetničkog rukovodioca iz Osipaonice. Pomogla je mnogo i Nevena Stevanović. Imao sam baš veliki tim, podršku svog sela i mnogih ljudi.
Svi ti kazivači, čije sam reči zapisivao, bili su nesebični, međusobno su komuninicirali, viđali se i pripremali materijale. Jer ja nisam tu pa nisam mogao sve sam – priča Radojković.
Radilo se mnogo na nošnji, nakitu, detaljima, kako bi sve bilo autentično. Rekonstruisane su čarape, kecelje, ono što je tipično za ovaj kraj. Radojković je nastojao da čuje izvorne priče starosedelaca. Smederevski kraj često je i mnogo naseljavan. Time su izvorni običaji vremenom menjani.
Nisam razgovarao sa doseljenicima, ja sve te ljude poštujem, ali za ovo mi je bila potrebna izvorna građa. Zanimao me je naš kraj, a ne požarevački, leskovački, niški, kosovski ili metohijski…
Jer u našem kraju ima mnogo ljudi iz drugih sredina, pa su se vezovi mešali, kao i nošnje, obeležja na košulji i svemu. Bio je ogroman posao da se sve to razdvoji, da se stavi na jednu stranu, da se zna šta je naše.
Nama, laicima, koji u folkloru uživamo samo sa druge strane scene, u gledalištu, često se čini da je naš kraj zapostavljen. Naša društva igraju kosovske, vlaške ili igre južne Srbije koje su odavno prepoznatljive.
Ali nikada nismo imali prilike da ansamble vidimo kako izvode neke smederevske, podunavske ili pomoravske igre, a sigurno ih je bilo. Neretko se foklor sa ovog podneblja podvodi pod „šumadijski“, što je pogrešno, sa čime se slaže i naš sagovornik:
Mi smo vrlo specifični. Kroz ceo ovaj istraživački rad jasno je da mi nismo Šumadinci, nismo ni Centralna Srbija, mi smo Moravci. Taj naš kraj je drugačiji. Mnogo je žustriji u igri, brži je stil.
Što se nošnje tiče, bliži je Beogradu nego Šumadiji. Ne po detaljima, koliko po bogatstvu koje je oslikavano na nošnji i nakitu. Bili smo napredni, da tako kažem. Do nas je pre stizalo sve što je novo. Za razliku od brdovite Šumadije koja nije bila na tako otvorenom, pritupačnom mestu kao mi.
Možda smo i zbog toga uzgubili sve to. Carigradskim putem su prolazile razne vojske i narodi. Kako su dolazili novi materijali, tako su se stari gubili.
Ali tako je, naš kraj nije istražen, kao da smo neka praznina u tom smislu, i bili smo. Ja sam dao sve od sebe da tu prazninu i nepoznanice zatvorimo na najbolji mogući način.
Na pitanje po čemu se razlikuju svadbeni običaji nekadašnje Osipaonice i čitavog smederevskog Pomoravlja u odnosu na današnje, i kako je osmislio taj deo koreografije, Vladan Radojković objašnjava da se opredelio za period između dva svetska rata.
To je, kako dodaje, „romantičan“ period. Zemlja je počela da živi posle Velikog rata. „Sipaničke“ svadbe, veselja i krštenja već je uveliko beležio fotograf. I baš fotografom Žikom koji se priprema da ovekoveči još jedno venčanje u selu i počinje koreografija „Bilo jednom u Osipaonici“.
Što se običaja tiče, oni se jako razliku od mnogih u Srbiji. Ima sličnosti, ali postoje i bitne razlike. Na primer, mi smo imali klepetušu kao glavnu stvar na početku koreografije. To je bila keleptuša koju su nosili mladoženjski ili jedan od njih.
Kod nas, ranije, barajktar nije bio glavni, a zastava je došla kasnije i doneta je od doseljenika sa prostora jugoistočne i južne Srbije, to jest Kosova i Metohije, Leskovca, Niša…
Na našim svadbama je bilo dosta običaja iz nekih drevnih vremena, pre hrišćanstva. Imali smo obrede koji štite od zlih sila i duhova. Između ostalog i na klepetuši su bili beli luk, paprika, češljana vuna, ono što se smatralo da tera zle sile.
Ovu koreografiju, „Bambi“ će igrati u narednom periodu u Beču. Radojković je trenutno postavlja i u KUD „Vuk Karadžić“ u Osipaonici gde će se igrati od sledeće godine.
U planu je i manja turneja, kao i da „Bambi“ sa ANIP-om Smederevo igra u Centru za kulturu.Tako da će svi moći uživo da pogledaju šta je to jednom bilo u Osipaonici…
Inače, Radojković je sakupio još dosta materijala koji su u vezi sa drugim običajima, poput dodolskih pesama ili onih koje se pevaju za Trojicu.
Zapisivao je sve do čega je došao, a što se odnosi na naš kraj. Svadba mu je u ovom trenutku bila najzanimljivija, osetio je potrebu da te običaje, koreografijom zauvek sačuva od zaborava.
Ali planira i da objavi knjigu u kojoj će objediniti sav prikupljeni materijal. To će, za upoznavanje tradicije i narodne kulture smederevskog kraja biti dragoceno.
Inače, Kulturno – sportsko društvo „Bambi“ iz Beča, osim folkloraca okuplja i članove kluba malog fudbala koji igra bečku ligu, a takođe ima ribolovačku i pikado sekciju.
Foto: KSD Bambi