Ovih dana, tačnije 3. juna, navršilo se tačno 50 godina od studentskog bunta (studentske demonstracije, studentski protest, studentski pokret – kako je još nazivan) iz 1968. godine u Jugoslaviji. Mnogi ljudi su različito doživeli, govorili i pisali o tim studentskim demonstracijama, tu su bile prisutne subjektivne i objektivne opservacije tog prvog bunta u posleratnoj Jugoslaviji. Najsubjektivniji su bili, naravno, oni mladi ljudi – studenti, koji su bili direktni učesnici tih demonstracija, ali i drugi ljudi ; profesori, policija i naravno obični građani.
Međutim, bilo je i studenata koji su bili stanari Studentskog grada i sudenata u samom Beogradu, a da nisu neposredno išli na demonstracije, ali su davali svesrdnu podršku studentima u „prvim borbenim redovima“. U to vreme u Studentskom gradu bilo i nešto redovnih studenata iz Smedereva od kojih ću ja navesti meni najpoznatijih: Olivera Grba, Slavko Pešić Buca, Slobodan Buljak Mikica, Nikola Marinković Žaki i naravno ja, pisac ovih redova.
Nikola Tasić i Zdenko Knežević Nikola Tasić i Slobodan Buljak
Tada sam stanovao u bloku 3, u „F“ krilu, u sobi 1371 i nisam bio na mestu direktnog sukoba studenata i narodne milicije (tako se zvala) – na čuvenom Podvožnjaku (kretali su se automobili, kamioni i autobusi) Nadvožnjaku (kretali su se vozovi), kojom su prilikom i stradala 4 studenta. U cilju odavnja počasti tim mladim ljudima i delimičnog osvetljavanja tih događaja, kao iznošenja rezultata postignutih srudentskim demonstracijama, ovde se iznose neka gledišta na osnovu priča studenata i profesora – direktnih učesnika bunta.
Studentski Bunt 1968. godine na istoku i na zapadu nije bio izazvan istim razlozima i nije imao iste posledice. U Jugoslaviji, pored toga, razlozi i posledice nisu bili isti ni u svim sredinama.
Te godine, pored protesta studenata širom zapadnog sveta, došlo je do invazije na Čehoslovačku, a u Jugoslaviji su izbile prve značajnije demonstracije na Kosovu i, kasnije, u Makedoniji.
Mada se protesti iz 68. najviše vezuju za vanparlamentarnu opoziciju u Nemačkoj i za studentske demonstracije u Parizu, sve je, ipak, počelo u Sjedinjenim Državama, pre svega otporom ratu u Vijetnamu. Politički milje, ako je to prava reč, bili su građanski pokreti za jednaka prava i za ukidanje segregacije na rasnoj osnovi.
Najvažniji uzrok masovnih demonstracija na Zapadu Evrope bila je podeljenost Evrope.Na Istoku Evrope, uzroci reformi u Čehoslovačkoj i intervencija snaga Varšavskog pakta nisu se razlikovali od onih koji su periodično dovodili do gušenja reformi i pobuna u socijalističkom svetu.
U Jugoslaviji, pak, socijalni i nacionalistički razlozi su bili u osnovi političkih sukoba, i na ulicama i unutar vladajuće partije. Posledice svih tih događaja su bile u skladu sa njihovom motivacijom, te se može reći da su svi njihovi ciljevi, na jedan ili drugi način, ostvareni.
Povod
Po završetku Drugog svetskog rata u Jugoslaviji dolazi do brzog ekonomskog napretka i krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina ekonomski rast se kretao oko 10% godišnje. Početkom šezdesetih godina Jugoslavija je imala sve više proizvoda koje je htela da ponudi svetskom tržištu, ali se ispostavilo da su ti proizvodi, u određenoj meri nedovoljno kvalitetni i pre svega skupi zbog neefikasne privrede. Izgradnjom mnogih političkih fabrika, vulgarizovanjem radničkog samoupravljanja, brzim razvojem birokratije, Jugoslavija se našla na prekretnici upravljanje „čvrstom rukom“ ili dalje liberalizacije u privredi“.
Prvi efeketi privredne reforme 1965. godine bila su nagli porast cena i nezaposlenosti jer su mnoge firme zbog neefikasnog poslovanja propadale. Mnogi, iako zaposleni, mesecima nisu primali platu. Kao jedan od efekata rastuće nezaposlenosti veliki broj radnika je potražio posao u inostranstvu. Njihove odrednice su bile Nemačka, Francuska, Belgija, Holandija… Na zapadu je vladala konjuktura i jugoslovenska radna snaga se dobro plasirala i zarađivala. No u zemlji su ekonomske tenzije rasle.
Socijalna i nacionalna pravda
Ono što se događalo u Jugoslaviji nije imalo mnogo uzročne povezanosti, a ni sličnosti, sa protestima na zapadu i sa reformama na istoku. Kao što je to bio slučaj i u drugim zemljama, domaća, u ovom slučaju, jugoslovenska politika je bila od ključnog značaja. Stoga i događaji u Beogradu, Zagrebu ili u Prištini nisu imali isti karakter.
U Beogradu je protest bio prevashodno socijalno motivisan. Često se kaže da su studentski protesti označili kraj privredne reforme, što je samo delimično tačno. Ona nije odgovarala ni pokretima koji su bili prevashodno nacionalistički, kako u Zagrebu tako i u Prištini. No, kada je reč samo o Beogradu, nema sumnje da je središnja motivacija protesta bilo široko rasprostranjeno mišljenje da se značajno povećavaju socijalne razlike.
U Zagrebu je situacija bila sasvim različita. Tamo je mnogo jači bio pokret nacionalista, i to posebno među studentima. U samim demonstracijama 1968, levo orijentisani studenti su imali određeni uspeh, ali to je trajalo kratko.
Verovatno je najvažnija opomena došla iz Prištine. Tamo, i kasnije u Makedoniji, došlo je do studentskih demonstracija koje su označene kao kontrarevolucionarne i ugušene su, ne naročito velikom ali ipak, silom.
Uzroci i posledice
Šta su u suštini bile studentske demonstracije, te 1968. godine? Realno, ni posle 50 godine se ne zna. Verzija uzroka pobune, odnosno motiva, njenog toka, kraja i početka ima previše, svega nešto manje od broja aktera tih dramatičnih događaja i izjava državno-partijskih, odnosno studentskih lidera.
Revolucija, kontrarevolucija, pokušaj kopiranja protesta u Evropi ili autentični Bunt, kanalisan ili stihijski ventil za izduvavanje kumulisanog nezadovoljstva ili nešto deveto ? Ko je posle takvog jednog provetravanja izvukao korist, napravio karijeru? Kakve su bile posledice za sve?
Gde je sve počelo – Studentski grad (Studentski dom)- Novi Beograd
Izgradnja Studentskog grada datira još od pedesetih godina dvadesetog veka (1949-1955.godine.) Napravljen je tada dosta daleko od centra grada, tako da je bio jedini kompleks zgrada u okolini. Jedna od prvih završenih zgrada bila je Palata Federacije, onda su usledile zanačajnije i poznatije zgarde: Opština Novi Beograd, „šest kaplara“ (Blok 21), restoran Fontana, bioskop Fontana i dr, a do njih se uvek moglo stizati autobusima br. 16. Izgradnja Bloka 34 u naselju Studentski grad krenula je sredinom šezdesetih godina dvadesetog veka.
Studentski grad se nalazi u ulici Tošin bunar. Čine ga četiri bloka i u njemu je u drugoj polovini 60-tih godina bilo smešteno oko 8 hiljada studenata. Za mesta u domu konkurisali su studenti sa svih fakulteta. Dom ima četiri bloka, svaki blok ima dva, „G“ krila sa sa šest, i „F“ krila sa sedam spratova. Blok 1 bio je nešto bolje opremljen od ostala tri Bloka, naročito „G“ krilo, jer su u njimu bili smešteni strani studenti iz tek formirane Organizacije Nesvrstanih Zemalja, tzv. trećeg bloka država. Blok 2 i 3 bili su opredeljEni za smeštaj muških studenata, dok je Blok 4 bio je određen za smeštaj devojaka – studenata.
Sobe u Studentskom domu bile su 5-to krevetne, 3-tro krevetne i 1-dno krevetne ; u 5-to krevetnim sobama obično su se nalazili brucoši, u 3-tro krevetnim sobama bili su stariji studenti, dok su 1-dno krevetne sobe bile opredeljene za apsolvente.
U okviru Studentskog grada nalazili su se i : Biblioteka i Čitaonice, TV sala, Restoran „Studentski grad“, Zdravstvena stanica, Pošta, AKUD „Španac“, Više sportskih terena, Radio klub, Foto klub i dr.
U neposrednoj blizini se nalazio se Radnički univerzitet Novi Beograd , kao i fudbalsko ingralište FK „Radnički“. Okolina je obilovala čumama i livadama (Bežanijska kosa).
Kako je sve počelo
Demonstracije su počele noću, 2. juna u novobeogradskom Studentskom gradu, a završene su 9. juna. Povod – bezazlen, banalan, drugačije rečeno.
„Večernje novosti“ su organizovale „Karavan prijateljstva“, pa je proba priredbe sa sve tada poznatim pevačima, voditeljima i glumcima, trebalo da se održi u Studentskom gradu. Tada je italo-jugoslovenski šou majstor Anton Marti odlučio (zbog opasnosti od kiše) da predstava bude u sali Radničkog univerziteta „Novi Beograd“.
Salu su zauzeli brigadiri ORA, koji su uređivali Novi Beograd, pa je usledio sukob sa studentima. U sve se umešala milicija i počeo je opšti metež. Studenti su se povukli prema „studenjaku“, pre toga je demoliran Radnički univerzitet, a usledila je „razmena“ kamenim kockama. Nastupa milicija pod šlemovima, vatrogasna kola šmrkom pokušavaju da rasteraju studente.
Pronela se vest da je jedan student ubijen, oko 3.000 studenata je nekontrolisano i gnevno krenulo na miliciju, koja je bila prinuđena da uzmakne. Studenti „osvajaju“ i vatrogasna kola (koja su kasnije zapalili). Pre toga se na ovom vozilu smenjuju govornici, ukazuju na brutalnost „narodne“ milicije. Ali, odmah počinje „ukazivanje“ na socijalnu bedu u društvu, nizak standard studenata, nezaposlenost, bujanje birokratskog aparata…
Slede događaji kod već opevanog novobeogradskog Podvožnjaka, blizu sadašnje opštine Novi Beograd. Tu studente dočekuje kordon milicije „spreman da postupi po naređenju“. Novi Beograd, veliko gradilište, cigli i kamenja onoliko. Studenti gađaju ciglama, milicija, za početak, kamenjem sa železničke pruge (tada je tu prolazila železnica). Onda se čuju i pucnji. Jedan od studenata je ranjen. Stiže naređenje. Udri ! Bez milosti milicija pendreči sve pred sobom i masa studenata bezglavo beži.
Repriza istog dana na istom mestu ! Zvanično saopštenje milicije : za sve su krivi studenti. Partijske vođe, na čelu sa Josipom Brozom, su pre svega opterećene opasnošću da pobuna ne dobije šire razmere. A, parole studenata su: „Dole ubice!“,“Ua, batinaši!“, „Hoćemo posao“,“Radnici-studenti !“ Zbog tog „radnici-studenti“ u „radne kolektive“ stižu naređenja da se ne dozvoli kontakt sa pobunjenim studentima. Tu su i lične drame zaposlenih roditelja čija deca studiraju. Studenti hoće u centar Beograda, da sa Trga Marksa i Engelsa pošalju zahteve Skupštini. Parole: „Mi smo sinovi radnog naroda“, „Dole socijalistička buržoazija“. Akcioni odbor studenata proglašava sedmodnevni štrajk.
Političari ne dopuštaju studentima prelaz mosta preko Save, barikade su i dalje i kod Podvožnjaka. Konačno, eto i Veljka Vlahovića, španskog borca. Parola: „Veljko, vodi nas!“ Vlahović traži od studenata da artikulišu zahteve. Miloš Minić, tada predsednik Skupštine upozorava studente da njihovo nezadovoljstvo „može da iskoristi – neprijatelj“.
Veljko Vlahović govori studnetima
Koji neprijatelj ? Koji prijatelj, drugačije rečeno? Vlahović razgovara sa studentima, zatalasala se masa studenata, ponovo komanda milicije: „Udri po njima!“ Ispaljuje se suzavac. Sevaju pendreci, mnogi padaju. Veljko Vlahović sa grupom funkcionera ćutke napušta bojište. Miloš Minić širi ruke, viče: „Ljudi, stanite!“ Ispred pendreka profesor Radojica Kljajić: „Ne tucite decu, tucite mene!“ I, milicija ga je prebila, postupila po profesorovoj želji.
Pregovori su potrajali neko vreme, a onda je došlo do incidenta koji se pretvorio u policijski juriš na studente. Policija pod šlemovima je upotrebila vatreno oružje bilo je mnogo ranjenih a broj poginulih je zataškan, ali se kretao do četiri poginula. Studenti su zapalili vatrogasnu cisternu koja se tu zatekla i gurnuli je u Podvožnjak da ometu saobraćaj. Studenti su se pred žestokim naletom policije povukli u neredu. Na ulici su ostali delovi odeće i cipele studenata.
Studenti su prešli most, zauzeli fakultete. Jedan od zahteva bio je da se Beogradski univerzitet nazove „Karl Marks“, ali to nije bilo sve od ultralevih zahteva i opredeljenja studentskih vođa.
Studentske demonstracije na Novom Beogradu kod podvo-
znjaka.Jutro
03.06.1968.
foto:Stevan Kragujevic
Epicentar studentskog nezadovoljstva postaje Kapetan Mišino zdanje. U dvorištu projekcija „Krstarice Potemkin“ i srodnih, revolucionarnih filmova. Operativac je i Dragoljub Mićunović koji formuliše zahteve, pojavljuje se Vuk Drašković, akteri su Dobrica Ćosić, Mihajlo Marković, Ljuba Tadić, Nebojša Popov… U stalnom zasedanju Studentski parlament.
Podršku studentima daju i filmski i pozorišni ljudi. Kada se pronela vest da bi Kapetan Mišino zdanje moglo biti napadnuto tenkovima (!), Dragoljub Mićunović je rekao:
– Ja nisam nikakav heroj, ako dođu tenkovi, ja ću reći studentima : Deco, bežimo! Ali, najpre hoću da vidim taj tenk kako razara Kapetan Mišino zdanje. Jer, to bi bio trenutak nezabeležen u kulturnoj istoriji bilo kog naroda. I Dušan Radović se obratio studentima:
– Nemci su u ovoj zemlji postavili, jednog dana, jedan rekord u ubijanju đaka. Ako je nekome stalo da taj rekord premaši, večeras mu je prilika, jer ovde ima više od pet hiljada đaka.
Parole studenata: „Proterajmo kljusinu istorije!“ „Leva, leva, leva!“ Miroljub Todorović daje reči, a Vuk Stambolić komponuje muziku koračnice „Crvenog univerziteta“.
Punih osam dana se Josip Broz nije oglašavao povodom studentskih nemira. A, ustali su i studenti Sarajeva, Zagreba, Novog Sada, Niša, Ljubljane… Sve više se osećala uznemirenost u fabrikama, među radnicima. Broz je tog osmog dana, posle višečasovnog većanja sa najvišim rukovodiocima na temu kako da se stanje normalizuje, naredio da se naprave zaključci „u duhu rasprave“. Napustio je skup. Do neko doba noći su ti rukovodioci raspravljali o „duhu“. Broz je, međutim, ne obaveštavajući učesnike dotadašnje rasprave kojima je dao „domaći zadatak“, otišao u Televiziju Beograd i obratio se javnosti.
09.03.1991.
„Revolt kod mladih ljudi došao je spontano, ali je posle došlo do izvesnog infiltriranja raznih nama tuđih elemenata, koji su hteli to da iskoriste u svoje ciljeve“, govorio je Broz. I, nastavio:“Međutim, ja sam došao do uverenja da je ogroman deo, mogu da kažem 90 odsto studenata, poštena omladina o kojoj nismo vodili računa, i koju smo videli samo kao učenike, za koje još nije vreme da se uključe u društveni život. Tu grešku moramo da ispravimo. Mislim da su događaji do kojih je došlo na Novom Beogradu mnoge od nas udarili po glavi.“
Tito je rekao da studentske demonstracije u Jugoslaviji nisu odraz onoga što se događalo u Francuskoj, Nemačkoj, Čehoslovačkoj… „To nije uticaj izvana“ – naglasio je Broz. „Studentske demonstracije su odraz naših slabosti koje su se nagomilale i koje moramo otkloniti…“
Titove reči studenti su dočekali kao potvrdu ispravnosti svojih protesta i oduševljeno. Izašli su iz svojih aula i uhvatili se u Kozaračko kolo. Parole: „Mi smo Titovi, Tito je naš!“ Pesma: „Druže Tito, ljubičice plava…“
Sutradan, 10. juna 1968. godine, najznačajniji svetski listovi su na prvim stranicama objavili da je Tito jedini državnik na svetu koji je dao za pravo pobunjenoj omladini.
Šta su o studentski demonstracijama 1968.g. kazali :
Dragoljub Mićunović:
-Studentske demonstracije 1968.g. bile su prva ozbiljna, velika društvena pobuna u našoj državi, kaže predsednik Političkog saveta DS Dragoljub Mićunović, koji je imao jednu od najznačajnih uloga u organizaciji tih istorijskih studentskih protesta. Mićunović, koji je u to vreme bio profesor na Filozofskom fakultetu. dalje je kazao :
– To je bio liberalan pokušaj borbe protiv nasilja, batinanja, laži… sa osnovnim zahtevom – bolje društvo, bez obzira na to što su totalitarni režim i svemoćni vođa to hteli da uguše. Za Mićunovića to je bio prvi akt u borbi za demokratiju, slobodu govora, štampe… protest protiv represije i brutalnosti tadašnjeg autoritarnog Titovog režima.
– Iako su neki Titovo priznanje da su studenti bili u pravu i nuđenje ostavke pripisali njegovom lukavstvu, Tito je platio veliku cenu i to je bio njegov prvi poraz – kazao je Mićunović. On ne krije da ga danas pogađaju različiti komentari i sporenja analitičara o karakteru tih studentskih protesta.
– Jednostavno, te 1968. bili smo u društvu sa istorijom, jer su u celom svetu bile pobune u borbi za socijalnu pravdu i bolji život. To se prelilo i u našu državu – kazao je Mićunović, istovremeno odbacujući kritike da je to bila kontrarevolucija.
– Ta pobuna je bila bez ikakve ideološke podloge, prisvajanja i anatemisanja i zaslužuje značajno mesto u našoj istoriji.
Mihajlo Marković :
Ponosan sam na 1968.godinu – kazao je akademik Mihajlo Marković, jedan od ključnih učesnika studentskih protesta 1968. godine.
– To je bio pošten, hrabar postupak – potez dobre nade za sve ljude u državi. Tražili smo demokratizaciju zemlje, ukidanje birokratskih prava, rešavanje problema nezaposlenosti, reformu Univerziteta. Bila je to prava studentska pobuna, na talasu istih pobuna u celom svetu, posebno u Parizu te 1968, koje su paralisale Francusku, a Šarl de Gol čak razmišljao o ostavci. Marković je naglasio kako je studentska pobuna trajala celu nedelju, a onda je Tito odlučio da se sve završi lepo.
– Tito je iznenada izjavio da se slaže sa većinom studenata, da je zajedno sa studentima i da će, ako ne bude rezultata, dati ostavku. Marković je dalje kazao :
– Svi fakulteti su prekinuli štrajk, osim Filozofskog fakulteta. Osmoro profesora sa tog fakulteta kasnije su bili otpušteni sa posla, i da su ostali zajedno do početka devedesetih, a onda su krenuli različitim političkim putevima – u SPS ili DS.
Ciljevi
Da li su ciljevi bunta – protesta u svetu ostvareni ? Odgovor je pozitivan. Tih godina su postignuti veliki napreci u povećanju jednakosti u pravima i mada rasizam u Americi nije iskorenjen, nema sumnje da od tada ništa više nije isto u odnosu između Vlasti i opozicije.
Da li su ciljevi u Jugoslaviji ispunjeni ? Odgovor je pozitivan. Prvi studentski zahtevi, pročitani sa balkona Studentskog doma na Novom Beogradu prvoga dana protesta, imali su uglavnom demokratski karakter. Zahtevi koji su kasnije uobličeni u duži i definitivan dokument, uglavnom su socijalne prirode i zasnivali su se na kritici birokratizacije partije.
Danas neki od učesnika tih događaja teže da negiraju tu saglasnost između zahteva studenata i politike koju je kasnije vodilo partijsko rukovodstvo. Može se raspravljati o tome da li su zahtevi, tako kako su konačno formulisani, zaista bili u skladu sa onima koji su činili prvobitnu motivaciju protesta.
Studenti su brzo shvatili da ipak neće sve ostati kako je bilo i da je ovo maksimum koji je mogao da se dobije. Uvedena je kategorija „minimalni lični dohodak“, a oštre ekonomske reforme su izgubile dah.
Nikola Tasić Cale
SDCafe.rs