Završio se i taj 25. oktobar. Još jedan datum za istoriju.
Epilog znamo svi. I deca u vrtiću i vaspitačice, i njihovi nadređeni i nadređeni nadređenih. Znaju i vozači autobusa, i taksisti, i medicinske sestre, i privrednici, i svi šalterski službenici… Zna čitav svet, čitav region, cela Srbija, ali i svi u ovom našem malom, a tako velikom gradu. U gradu u kome svi sve znaju i gde je teško, gotovo nemoguće sakriti svoje tragove i dugogodišnje repove koji se vuku po smederevskim ulicama i javnim preduzećima, ostavljajući vonj i smrad svega što je svako od repatih uradio.
Nakon zatvaranja biračkih mesta i brzog priznanja poraza prvog na listi vladajuće koalicije, koji će se pamtiti u istoriji, građani su spontano izašli na ulice i u euforičnoj atmosferi slavili pobedu Studentske liste. O tome smo već pisali i izveštavali.
Sinoć se opet slavilo. Skup je bio u organizaciji studentskog pokreta i zborova širom Srbije, pa se tako slavilo i kod nas, simbolično ispred Centra za kulturu, mesta gde su pojedini sugrađani sate i sate provodili boreći se za ovaj dan, gubeći vreme, zdravlje, život…
Ono što se moglo primetiti na ovim proslavama jeste činjenica da je tu bilo velikog šarenila i papazjanije, što bi moja pokojna baba rekla. Pored velikog broja ozarenih mladih lica, iskrenih u svojoj borbi, kao i (meni) poznatih ljudi aktivnih na protestima poslednjih godina, mogli smo primetiti i popriličan broj onih koji su sve vreme ovih protesta bili „neutralni“, onih koje politika ne zanima, onih koji nisu imali 16 minuta vremena da zastanu, koji nikada javno nisu imali svoje mišljenje. Ali puf, eto ih za čas posla iz udobnosti i komfora tople neutralnosti, bez obzira na hladno vreme, da uz pesmu i kolo udare koji selfi kako bi imali potvrdu da su na vreme kupili kartu za novi voz.
Pored „neutralnih“ bilo je tu i onih koji su do pre samo 72 sata bili aktivni članovi bivše vladajuće stranke, sa članskim kartama koje su dva prsta virile kako bi se posao u opštini ili javnom preduzeću sačuvao. Koji su sakupljali kapilarne glasove, punili autobuse i u slast gutali jeftini parizer iz sendviča. Kažem vam, ima tu svega i svačega.
Bilo je tu i nekih „novanara“ koji pokušavaju da uhvate toplotni talas promena i zadrže poziciju sisanja državne sise i budžetskih sredstava, čvrsto se držeći sa nju u stilu krpelja, koji ne popušta bez obzira na cenu. A cena je mala, ne pišemo više o ovima sad hvalimo ove. One bivše nikad nismo voleli. I tako….
Nećemo o imenima, nije vreme. Ali valjda ste shvatili da vreme dolazi. A znamo se. A i sudovi će početi da rade. Kuc – kuc.
Da budem realan, ne mogu da krivim nekoga što voli da bude na pobedničkoj strani. Sasvim je u redu da ljudi greše, prave omaške, loše procene, zaljube se u pogrešnu osobu, sludе se, osladi im se laka lova… ispadnu glupi. Sve je to u redu. Ali je u redu i da se izviniš, da kažeš „pogrešio sam“, da se ispovediš i priznaš grehe. Nije potrebno okačiti čestitke za slobodu na Facebook ili staviti na story neku od pesama, pa da svi zaborave šta je bilo pre. Nije potrebno mrzeti ruzmarin sa kojim si se do juče kitio. Nije on kriv. Ti si. Što si dozvolio da budeš neutralan ili kupljen. Kriv si što si dozvolio da ti uzmu ono što je najvrednije: moć razmišljanja, rasuđivanja i govora. Kriv si jer si prodao empatiju i altruizam, brigu za bližnjeg zarad prividne ovozemaljske moći i materijalne koristi koju će crvi pojesti.
Nije strašno priznati grešku, mnogo je strašnije biti licemer.
Što pre to shvatite biće svima lakše.
I da završim.
Znamo se, i znamo sve.
Ž.
