Uvažavanje, korektnost, poštovanje, fer – plej, kultura govora, skoro da su izumrli u političkom životu Smedereva. Na dnevno – političkom meniju preovlađuju uvrede, neumesne šale, bahatost, omalovažavanja, optužbe, teške reči, pa i govor mržnje. Nažalost.
Smederevci su navikli da za govornicom gradske skupštine čuju sve i svašta. Kodeks etičkog ponašanja davno je zaboravljena kategorija za ovaj dom koga odbornici u zanosu nazivaju „ zakonodavnim“. Pritom, oni prvi ne poštuju zakone, poslovnike i druge obavezujuće akte. Poslednje zasedanje očit je primer za ove tvrdnje. Salve uvreda pljuštale su iz minuta u minut, a teške reči zalivane su ponekim gutljajem vode, tek da bi se nastavilo dalje. I šta smo dobili ?
Ništa. Đaci su udaljeni sa nepriličnog političkog časa uz poruku da zaborave to što su čuli, a politički „učitelji“ su ostali uskraćeni lekcije života. Sve ono što je trebalo da zvuči duhovito i smešno, zaličilo je na satiru. Odbornici su sami razobličavali sopstvene nedostatke, političke strasti, nepromišljenost i podsmehnuli se svojim manama. Gimnazijalci su lekciju naučili „ post festum“. A građani ? Njih su svi ti zalud potrošeni sati na međusobna prepucavanja, ako i uvek, skupo koštali.
Šta da očekujemo ?
Ali, šta drugo očekivati na lokalnoj političkoj sceni u kojoj caruju principi takozvane „ burazerske politike“ ? Zakon „ jačeg“ zavladao je kao nikada pre, a bahatost je postala svakodnevnica. Šta očekivati u situaciji kada je izborna volja građana prekrojena bez pardona, kada se „preletači“ ustoličavaju kao „retke ptice“, kada se partnerima uzimaju odbornici , kada vlada „ strahovlada“, kada dostojanstvo ima cenu poput radnog mesta , kada se za posao konkuriše po kabinetima, kada ni ne znamo ko nam je vlast, kada „mali“ ucenjuju „velike“, kada gori od nas žare i pale, kada se baš sve trpi zarad sitnih ustupaka, kada pamet igra najmanju ulogu, kada … Šta da očekujemo ?
Opet ništa. Sve je dospelo skoro do apsurda. Jer, ako je jedna stranka u vlasti dovedena do toga da novi koalicioni sporazum uslovi „ većim stepenom poštovanja prema svojim kadrovima, od strane gradonačelnice“, e, onda se s pravom pitamo da li je ovo nečija šala ? Takođe na tešku šalu liči priča o članovima druge stranke koja izlazi iz vlasti, ali neke svoje funkcionere „ ni metlom“ ne može da istera iz fotelja . Čak ni po cenu isključenja iz partije. Možda još apsurdnije zvuči to što se ta stranka tek nakon „ govora“ gradonačelnice, za koji je sama rekla “ nije lepo pričati ovako javno“, setila da progovori o političkoj nekorektnosti koalicionog partnera. Do tada su ,kaže dr Ivan Stevanović (DS), inače zagovarač političkog bontona , bili fini zbog investitora.
Kodeks, šta to beše?
Ova „ kalimerovska“ politika po kojoj nepravda postoji „ pa to ti je“, ali ćemo mi ipak ćutati zarad 40- ak fotelja, koštala je mnogo Demokratsku stranku . Kada je „ Pandorina kutija“ otvorena, onda ni reči nisu birane da se svi „ biseri“ vlasti iznesu pred narod.
Na drugoj strani, u skupštinskoj „ bre“ atmosferi, u međusobnom obraćanju kao na ulici, praznik za uši bila je rečenica novoimenovanog „ mlađanog odbornika“ Andreje Pavlovića koji je na optužbe gradonačelnice upućene njegovoj stranci, a njenim partnerima, rekao da „mu lepo vaspitanje ne dozvoljava da drugačije odgovori“. Doduše, izneo je i Pavlović malo „ prljavog veša“, ali za one koji su priželjkivali koju lepu reč u atmosferi „ linča“, ova rečenica se izdvojila. Oni čija se čula bude na „ pljuvanja“, etiketiranja i govor mržnje, nisu to ni čuli.
I gde je tu taj čuveni Kodeks etičkog ponašanja, jedini dokument za koji je svojevremeno glasalo svih 70 odbornika? Na tom papiru stoji da se funkcioneri učtivo, s poštovanjem, bez diskriminacije, odnose prema kolegama i ne degradiraju jedni druge. Srećom po odbornike da ne predviđa sankcije, jer bi u tom slučaju, dobar deo njih ostao bez dnevnica.
I vratimo se opet dr Ivanu Stevanoviću koji kaže da ga neki novinari ismevaju zbog tvrdnje da politički bonton ipak postoji u politici. Istina je na sredini – politički bonton nije Stevanovićeva umotvorina, on postoji, ali uglavnom na papiru ili kada je to nekome viši interes. U političkoj praksi, pogotovo lokalnoj, retki su takvi primeri koje pamtimo .
I koja je poruka za kraj ?
Možda bi najbolje bilo da već 12. decembra vratimo one gimnazijalce u skupštinske klupe da oni održe politički čas našoj političkoj „eliti“. Uostalom, ne verujem da bismo mnogo pogrešili kada bismo im dali i da odlučuju umesto njih. Možda bismo tada znali šta da očekujemo i čemu da se nadamo ? Ovako, ne znamo.
Izvor: Naše novine