Jerina Kantakuzina je bila supruga Đurđa Brankovića, poslednjeg vladajućeg despota Srbije. Dok su njene prethodnice iz Carigrada dolazile u državu u usponu, ona je bila vladarka države koja se gasila.
Kruna tog saveza bila su dva poslednja carigradska vladara, braća Jovan i Konstantin, po ocu Grci, a po majci Srbi. Početkom 15. veka balkanski hrišćani, a prevashodno Srbi i Vizantinci, konačno su se dozvali pameti pred najezdom Osmanlija i napravili istinski savez.
Nedugo posle Kosovskog boja, Stefan Lazarević, sin kneza Lazara Hrebeljanovića, dobio je 1402. godine titulu despota, po važnosti prvu posle carske. Pre no što je četvrt veka kasnije umro, za naslednika je odredio sestrića Đurđa.
Ovaj sin Vuka Brankovića, koga je narodna pesma nepravedno proglasila izdajnikom, već je imao jedan brak za sobom, a zbog prestola je morao ponovo da se oženi. Izabrao je petnaestogodišnju Irinu koja je u Srbiji nazvana Jerina.
Ona je bila ćerka Teodora Kantakuzina i praunuka vizantijskog cara Jovana Šestog. Sa njom se 36-godišnji srpski despot upoznao u Solunu. Brak je ugovoren brzo, 1413. a svadba održana naredne godine. Nikome, pa ni samoj nevesti, razlika u godinama nije smetala, jer su svi znali da će ona postati vladarka Srbije.
Kako je Jerina postala Prokleta?
Da bi Srbija što pre dobila novu prestonicu, Smederevo, narod je doveden na prinudni rad. To važno gradilište mnogima je postalo grobnica. Uvedena je čvrsta disciplina koju je trebalo da održavaju srpski vojnici.
Kako su domaći vitezovi imali razumevanja za muku sebara, bili su preterano popustljivi. Zato je, u najtežim slučajevima, Đurađ naređivao grčkim najamnicima, koji su se u Srbiji sklanjali od Turaka, da zavode red.
Osim toga, glavni arhitekta Smedereva je bio Georgije Kantakuzin, Jerinin brat. Za težak kuluk i nevolje narod nije mogao da krivi jedinog koji je mogao biti odgovoran, svog gospodara Đurđa, pa je svu krivicu svalio na strankinju, vizantijsku despoticu Irinu i njene Grke. Ubrzo je ona prozvana Prokleta Jerina, i taj nadimak joj je, zahvaljujući narodnim pričama i pesmama, ostao do danas.
Istina je da je krvavi rad podanika bio jedini način da despotovina opstane još nekoliko decenija, a to nije mogla da bude Jerinina odluka.
Sa druge strane, despot Đurađ nije žalio blaga kada je od Turaka trebalo otkupljivati hrišćansko roblje, što već nije moglo da prođe bez njenog znanja i saglasnosti.
Svi izvori pokazuju da je despotica Jerina imala značajnu ulogu u životu zvanične despotovine, ali samo kao razložni savetnik muža, koji je u nju imao veliko poverenje. Život ove vladarke na srpskom dvoru bio je teži nego ijedne njene prethodnice.
Izvor: Vesti online