Ovog meseca obeležava se 160 godina od rođenja jednog od najvećih srpskih komediografa ikada. Nije u Smederevu rođen ali je upravo ovde odrastao, formirao poglede na svet i život, upoznao prve pozorišne trupe koje će ga zauvek povesti ka sceni, onome čemu je do kraja života bio odan.
Branislav Nušić (Alkibijad Nuša) rođen je 20. oktobra 1864. godine u Beogradu (tadašnja kneževina Srbija), u cincarskoj porodici Đorđa i Ljubice Nuše.
Njegov otac Georgije Nuša, rodom iz Makedonije, inače žitarski trgovac i špediter, posle bankrotiranja iz Beograda se preselio u Smederevo. Kupio je kuću u dunavskom kraju varoši gde se danas nalazi ulica Branislava Nušića.
Nušić je detinjstvo proveo u Smederevu. Tu je završio osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu, započeo studije prva u Gracu i diplomirao prava na beogradskoj Velikoj školi.
Postavši punoletan, zvanično je promenio ime u Branislav Nušić. U devetnaestoj godini napisao je prvu komediju „Narodni poslanik“ koja će zbog političke nepodobnosti biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije.
Slične sudbine bilo je i „Sumnjivo lice“, druga komedija, koja će na izvođenje čekati više od tri decenije.
Radio je kao novinar, diplomata, a najpoznatiji nam je kao pisac komedija, drama, priča, eseja. Ujedno je bio i začetnik retorike u Srbiji.
U bogatom književnom opusu, Branislav Nušić nije posebno pisao o Smederevu i o Smederevcima, iako je prve životne utiske nosio baš iz tog grada i od ljudi.
U svom delu „Autobiografija“ on pominje Smederevo na nekoliko mesta, pa navodi u svom stilu: „Kod mog rođenja nije samo datum sporan, već i samo mesto. Jedni biografi beležili su Beograd kao mesto rođenja, a drugi Smederevo“.
Alkibijades, bar u prvim godinama, nije bio baš vanredan đak, pa je još u početku njegova prva ljubav sa Smederevkom Persidom, bila osuđena na propast. Naime, on je kod Persidinog oca, koji im je predavao računicu, bio slab đak, pa ga je ona zbog toga korila.
Dr Leontije Pavlović je prvi otkrio podatke u vezi sa tim Nušićevim ljubavnim doživljajem. Konstatovao je da to i nije bilo baš tako, ali je došao i do saznanja da su se ljudi sklanjali od njega „da ih ne bi stavio u komediju“.
Inače, Nušić je u poznijim godinama, a i ranije, odlazio u društvo i tako prikupljao materijale kao građu za svoja dela. Prve pozorišne doživljaje imao je u Smederevu, gde je došao u vezu sa pozorišnom družinom Mihaila Dimića.
Ta putujuća družina kostimirala se u kući njegovog oca Georgija, a predstave je davala u obližnjoj gostionici „Zeleni venac“. Nušić je imao samo 13 godina kada je započeo svoje stvaralaštvo, pa je već tada napisao priču „Boj na Ljubiću“, a nešto kasnije i šaljivu igru „Riđa brada“.
U farsi „Svetski rat“ Nušić se priseća Smedereva i pominje smederevsko vino, mada je u životu, prema sećanju njegovih savremenika, vinu pretpostavljao pivo.
Profesorka Radmila Andrejević, došla je 1936. godine u Smederevo da radi u Gimnaziji. Ona je svedočila da je njena svekrva Anastasija govorila kako je Nušić motiv za svoju komediju „Gospođa ministarka“ našao baš u Smederevu, u staroj porodici Božanović. Nušić je dolazio u Smederevo i kod svoje sestre od tetke Mice.
Građanska sredina u Smederevu bila je puna dinamike, borbi i rivalstava, pa je uticala na stvaranje Nušićeve duhovne fizionomije i istančanog smisla za humor.
Pod ranijim uticajem učitelja Nikole Musulina, Branislav je postao vatreni Srbin. Zato je u svojoj četrnaestoj godini, 1878. godine, kada je vođen srpsko-turski rat, pobegao od kuće da bi se upisao u dobrovoljce i ratovao protiv Turaka. Vlasti su ga kao maloletnog, uhapsile i vratile roditeljima.
To je bilo u ono vreme kada je Jovan Jovanović Zmaj napisao pesmu: „Cincari mladi, Cincari stari’“, koja se odnosila na veliko rodoljublje smederevskih Cincara.
Takođe, svaki naš đak će, kroz lektiru i čuvene „Hajduke“ naučiti da je radnja ovog romana smeštena u smederevski kraj. Doduše, Nušić ne pominje konkretno baš Smederevo, ali na samom početku govori o tome da se dečačka družina sastaje kod jednog stabla hrasta koje je nanela voda, „tamo iza poslednjih kuća, na širokoj poljani, a otprilike na dvesta metara od dunavske obale…“ Istovremeno, nama Smederevcima nije teško da zamislimo ni prizore s kraja ove priče o tome kako grupu odbeglih dečaka „sprovode“ kroz varoš.
Prve vesti o njegovom književnom stvaranju u Smederevu su iz 1880. kada je u listu „Golub“ štampao pesme: „Sunčev zrak“, „Mali Joca“. Članak pod nazivom “Novost u Smederevu“, objavio je 1882. godine. Prvo veće i značajnije delo koje je napisao u Smederevu bilo je “Narodni poslanik“.
Nušićeva štamparija i redakcija lista koji je pokrenuo u Smederevu 1883. nalazile su se u ulici Despota Đurđa na Pristaništu. U „Smederevskom glasniku“ Nušić je oslikavao prilike i ljude ove varoši, šibajući moralne bolesti svog doba.
Kada je 1900. postao upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, njegov odnos sa dvorom je bio dobar. U to vreme kraljica Draga je htela da se populariše kao veliki ljubitelj umetnosti, pa je Branislav Nušić u dogovoru sa njom, dovodio u letnjikovac Obrenovića u Smederevu ondašnje najveće srpske književnike i umetnike.
Foto naslona: Muzej pozorišne umetnosti
Foto ostalo: SDCafe.rs
Priredio: Nikola Tasić Cale