Moje staro Smederevo

MOJE STARO SMEDEREVO
KAFANA I BIOSKOP ZELENI VENAC

Bioskopi izumiru i sele se u prošlost. I dok selidba traje, otimaju se vremenu, koprcaju, žele da požive, da opstanu, kao i uspomene.
Kafana i bioskop „Zeleni venac“ u Smederevu postojali su pre skoro jednog veka. Kafanski stolovi i stolice odavno su podignuti, pretvoreni u prašinu, a kauboji iz filmova prikazivanih u bioskopu „Zeleni venac“, u galopu odjahali su neznano kuda. Godine, ipak, ne čupaju korene, ne brišu poreklo. Ne mogu da ponište ljude, ni ljubav mojih pradede Milana i prabake Jelene, koja se baš u „Zelenom vencu“ začela, zbog koje sam i ja ovde, u današnjici.

U ime tog sećanja i te ljubavi, i ova priča…

U Smederevu je prvi putujući bioskop gostovao 1909.godine. Prvi stalni, moderni bioskop, otvoren je 1910. u hotelu “Laf”, kod kafedžije Lazara Nikolića – Ćurana. Filmovi su bili nemi uz učešće naratora. U Smederevu tada još nije bilo električne struje, ali je hotel “Laf” koristio lokomobilu vršalice u kojoj se, pomoću uglja i drva, stvarala para za pokretanje dinamo mašine.
Filmske projekcije imali su kafane i hoteli Srpski kralj, Nacional, Ninić, i Zeleni venac mog čukundede, kafedžije Neše Mandušića.

Deda Neša je, odmah posle oslobođenja 1918. godine, otvorio bioskop u svojoj kafani “Zeleni venac” koja je imala 120 mesta, u Ulici Ante Protića, kod škole „Dimitrije Davidović“, na imanju gde sam se i ja, četiri generacije kasnije, rodila.

Filmovi su bili nemi i u početku prikazivani četiri puta nedeljno. Otkrićem zvučnih filmova 1927. godine svet se promenio, te i dedin bioskop. Tada, kao čudo napretka, najavljivani su veliki ton filmovi! Deda je, pričaju, najviše voleo „kaubojce“, tako da su najčešce prikazivani upravo kaubojski filmovi.
U početku je kinooperater bio deda Neša. Njegova žena, Stanija kuvala je za goste kafane, prala i štirkala stolnjake, postavljala za ručak. U ovoj kafani, upoznali su se 1920. i neke moja prabaka Jelena, čije sam ime nasledila i pradeda Emil Šmit, koji je sa grupom radnika došao iz Rumunije, i zaposlio se kao inženjer u „Sartidu“.

Baka i deka su se, baš ovde, zaljubili. Pradeda je, uz blagoslov svog tasta, deda Neše, uzeo pravoslavnu veru, ime Milan, krsnu slavu i Jelenu za ženu…
I tako je Milan ušao u familiju i porodicni posao. Osim posla u železari, obavljao je i operaterski posao u bioskopu.

Posle 1932. godine, nabavljena je zvucna A.E.G kombinovana aparatura, i sala proširena na 300 sedišta tako što su unete drvene klupe s naslonom. Filmovi su prikazivani dva puta nedeljno, a filmski program je menjan svake nedelje. Cena ulaznica za bioskop je bila 3,5 i 7 dinara.

Deda Neša je bio strog čovek meke duše, pričale su mi moje nane, njegove unuke.
To su znala i deca, dok su strpljivo čekala ispred sale jer nisu imala novac za karte. Deda Neša bi se sažalio, poslao ih do šupe, gde je bio ogrev za zimu, da svako uzme po panj na kojima su potom sedeli i gledali film, presrećni zbog tog poklona. Uslov je, naravno, bio da panjeve uredno vrate u šupu posle projekcije.

Bioskop je deda kasnije davao pod zakup. Posle oslobođenja u Drugom svetskom ratu, bioskop nije radio. U prostor “Zelenog venca” je useljen deo Bolnice broj 2, koja je bila i u školi na Majdanu. Posle toga sala je izvesno vreme korišćena za političke skupove, a nakon nacionalizacije pretvorena u magacin trgovinskog preduzeca “Ravni gaj”. Ovde je 1968. useljena štamparija “Dimitrije Davidovic”.

Država je silom Zakona o nacionalizaciji 1959. godine mojoj porodici oduzela bioskopsku salu i plac sve do Majdana, a ostavila samo porodičnu kuću. Štamparija je 1979. godina rešila da nam „oduzme“ i kuću, onu u kojoj sam rođena, sa dvorištem u kojem sam prohodala. Iselili su nas u stan u zgradama “solidarnosti”.

Deda Nešina bioskopska sala i ostale zgrade štamparije privatizovane su 2002. godine. Posle raskida privatizacije, poreska uprava ponovo je prodala objekat čiji je vlasnik sada izvesni Nišlija. Zanimljivo, ali on za svoju imovinu ne pita, pa su nekadašnja štamparija i bioskop sada samo ruglo u centru grada.
Danas čekamo restituciju.

Čekamo obeštećenje, jer naš bioskop ne možemo imati. On je vlasništvo nekog Nišlije, koji poseduje našu zemlju, naše nekadašnje živote i uspomene. Ne mogu se obeštetiti dedina krv i znoj i bakine suze.
Ulicom Ante Protica, gde sam naučila da hodam, danas ne prolazim.

Teško mi je da vidim kako izgleda dvorište u kojem sam prohodala. Kako sablasno izgleda deda Nešin bioskop, nekada ugledno i cenjeno mesto, baš kao i njegov vlasnik. Kakvo je ruglo mesto najlepših uspomena mog detinjstva. Mesto gde su se zaljubili baka i deka, gde su rođene moje babe Stanija i Vera. Gde su se rodile i druge ljubavi, prijateljstva i kumstva. Gde se pisao neki redak istorije ovog divnog grada.

Pišem ovo danas da uspomene i vreme otmem od zaborava, a vi čitate da sećanjima zajedno produžimo vek trajanja prošlog, divnog i gospodstvenog Smedereva.

Jelena Ilić