Pre nekoliko meseci, Muzej je priredio predavanje „Slike obasjane suncem“, koje je publika pratila s velikim interesovanjem, a mnogi su pitali i da li postoji mogućnost da ta dela vide uživo umesto na ekranu. I eto, neke od tih slika, sada su izložene na postavci „Smederevo i Smederevci u likovnoj umetnosti“.
Kako za one koji su ovde živeli, tako i za umetnike koji su bili u prolazu, smederevske lepote bile su podsticaj i mnogi su, svoje viđenje prizora koji su im privukli pažnju, pretočili u dela.
Ljudi umetničkog senzibiliteta nisu mogli da ostanu ravnodušni prema onome što vide u Smederevu. U prvom redu to se odnosi na srednjevekovni grad. Kulturno nasleđe je utkano u naš svakodnevni život i nije čudno da u umetničkoj zbirci Muzeja u Smederevu dominiraju upravo takve slike. Mi smo ovde predstavili nekoliko slika iz 19. i više dela iz 20. veka. Nismo se ovoga puta bavili litografijama i gravirama kojih takođe ima i to bi mogla praktično da bude posebna postavka. Ovo je izložba kojoj se mi s vremena na vreme vraćamo u jednom ili drugom obliku – kazala je dr Snežana Cvetković, istoričarka umetnosti i muzejska savetnica koja je priredila ovu izložbu, podsetivši na to da je pre dvadesetak godina bila priređena postavka „Smederevo i Smederevci“, a 2018. „Smederevo: grad i ljudi u umetnosti 20. veka“.
Prvo što ćete videti u nizu jeste slika čiji se original čuva u Muzeju savremene umetnosti, a za ovu priliku je dozvoljena izrada kopije, odnosno štampe na platnu. Reč je o delu Živorada Nastasijevića iz čuvene umetničke porodice čiji su se pripadnici likom i delom Đurđa Brankovića bavili kroz roman, muziku i likovnu umetnost. Ovu sliku, Živorad je naslikao kao učenik Umetničko – zanatske škole u Beogradu kada je jednom, brodom došao u posetu Smederevu. Inače, ta slika stoji na početku srpskog impresionizma, dodaje dr Cvetković.
U međuratnom periodu, u Smederevu su veoma bili aktivni ruski umetnici, emigranti. Ovde su dva akvarela Roslaveca, sa predstavom smederevskog grada i despotove palate na kojoj se vide tragovi stradanja u Prvom svetskom ratu.
Ova njegova dela, lepi, tanani akvareli, prikazuju grad u mirnodopskom periodu, sunce sija, lete ptice i sve je harmonično, ali na tvrđavi su strašni ožiljci od bombardovanja iz 1915. O Roslavecu ne znamo ništa zapravo. Mi imamo ta dva akvarela i svi pokušaji da o njemu saznamo nešto više za sada nisu urodili plodom.
Za razliku od njega, biografija Vasilija Reznikova nam je poznata. Pri tom, njegov sin Mihailo, koji živi u Adelejidu u Australiji, prošle godine je kontaktirao Muzej u Smederevu i dao mnogo novih podataka o ocu. Novost je da je Muzeju poklonio šest slika koje su diplomatskom poštom nedavno stigle i naša sagovornica je ovom prilikom najavila da krajem meseca možemo da očekujemo i poseban događaj ovim povodom.
Vasilije Reznikov je često izlagao u Smederevu. Između ostalog i kada se obeležavalo 500 godina od izgradnje grada, on je imao veliku samostalnu izložbu slika u Zgradi opštinskog doma, koja je tada bila nova, reprezentativna zgrada, zidana po projektu Nikolaja Krasnova. To su bile isključivo slike sa motivima smederevske tvrđave. O tome je pisala i štampa i tih slika ima zaista mnogo, ne samo u Smederevu, a ideja je da se uradi objedinjena izložba posvećena njegovom stvaralaštvu i da se tada sakupe sva njegova dela koja su u Srbiji. Reznikov je bio zaposlen u smedrevskoj opštini. Nije imao akademiju niti formalno likovno obrazovanje. On je samouki umetnik koji se veoma bogato i različito žanrovski izražavao, o čemu svedoči i ova postavka (tu se nalaze i njegove slike Rimskog bunara na kojoj su žene sa obramicama koje idu po vodu i Zelene ženske pijace na prostoru današnjeg Sportskog centra okružene kućama koje polako odlaze u istoriju dok višespratnice preuzimaju primat).
Izuzetno je koloristički bogata i živahna predstava unutrašnjosti smederevskog grada, koju je naslikao Dragoljub Vuksanović iz Užica. On je tokom zarobljeništva u Drugom svetskom ratu bio u smederevskoj tvrđavi, ali nije slikao prizore kojima je tada svedočio već je udahnuo novi život sceni koju je putopisac Feliks Kanic u 19. veku zabeležio u Smederevu.
Sledi jedan portret porodice despota Đurđa Brankovića. Tu kompoziciju je slikao takođe ruski umetnik, Ivan Diki, emigrant koji je pomagao Andreji Bicenku kada je oslikavao hram Svetog Đorđa. Upravo je Diki bio prvi umetnik koji je uradio kopiju Esfigmenske povelje depota Đurđa koja se čuva u tom manastiru na Svetoj gori.
Osim toga, on je naslikao i lik Despota koji je u spomenici Pere Popovića povodom 500. godišnjice grada. Ivan Diki je bio veoma uključen u kulturni život Smedereva. I on i Reznkov su napustili Jugoslaviju posle Drugog svetskog rata. Reznikov je otišao u Australiju, a Diki u Ameriku.
Pedesetih godina prošlog veka, dok još nije bilo gradskog muzeja, likovni život se odvijao u raznim javnim prostorima poput Gimnazije, komunalnog preduzeća, Biblioteke. Jednu izuzetnu izložbu, sa koje je većina dela posle prodata, a na temu morskih pejzaža, imao je Boža Ilić. On je raskinuo sa socijalističkim realizmom, bio je i razočaran i posvetio se bojama pa je i njegova izložba bila velika, koloristički bogata. Mnoge od tih slika kasnije su poklonjene Muzeju, a ovde je izložen Karađorđev dud, slikan verovatno u jesenjem periodu, bez lišća ali su zasto pored živopisne stare, smederevske kuće koje su iščezle sa Karađorđevog trga. Ta slika, osim umetničke ima i dokumentarnu vrednost jer ovaj deo grada sada izgleda drugačije.
Radomir Rače Matejić je bio prvi akademski obrazovan slikar Smedereva. Rodom je iz Binovca, završio je akademiju u klasi kod Đorđa Andrejevića Kuna, čiji se uticaj doneke vidi na izloženim slikama. Tu su nekada tipični motivi smederevske pijace, kantar, riba i žena sa korpom, zatim, jedna gradska veduta na kojoj dominira crkva Svetog Đorđa i zgrade, i jedan lep pejzaž sa starom kućom nekog čiča Pante.
Prva Smederevka koja je završila Akademiju likovne umetnosti bila je Natalija Karić Slijepčević, diplomirala u klasi Ljubice Cuce Sokić, čiji se uticaj intimističkog slikarstva vidi i na ovoj slici koja prikazuje kuću na početku Knez Mihajlove u prefinjenom koloritu predstavljena je atmosfera gospodstvenog Smedereva.
U nastavku su ostvarenja članova udruženja POLIGRUS koje su činili umetnici Podunavskih gradova (Podunavska likovna grupa Smederevo), kao i učesnika likovnih kolonija (Zoran Josić, Kosta Bradić, Paško Bertolino).
Što se tiče umetnika koji je duboko učitan u likovnu istoriju našeg grada, Selimira Seleta Jovanovića, on je diplomirao vajarstvo u klasi profesora Sretena Stojanovića i to je bila njegova poslednja generacija. Imamo sliku koju prvi put sada izlažemo u Muzeju, prošla je kroz konzervatorski tretman jer je stajala u Seletovom ateljeu gde je bilo dosta vlage, platno je bilo potkorušeno i ljuspalo se. On ima nekoliko slika sa ovim motivima. Nastale su u vreme krize Hladnog rata, straha od upotrebe atomske bombe, pa u te slutnje na ovom platnu iskazane. Nema priusustva čoveka, nema života, tu je Seletova skupltura Muzika kao neka nada da će svet ipak preživeti, ali to je jedna apokaliptična vizija.
Nadam se da ćemo u bližoj budućnosti organizovati i izložbu „Iz Seletovog ateljea“ jer je nakon njegove smrti porodica zaveštala Muzeju dosta njegovih radova, nisu tu samo skulpture već i slike. Sele je imao taj čuveni atelje u Pioniskom parku i tu je za akademiju pripremao naše brojne talentovane učenike koji su postali cenjeni vajari kao što su Zoran Kuzmanović ili Radoš Antonijević. Mislim da je zahvaljujući Seletu, Smederevo iznedrilo veliki broj vajara, mnogo više u odnosu na slikare – dodaje dr Snežana Cvetković.
U nastavku su slike Milana Lukića, samoukog slikara koga je odlikovala ogromna umetnička energja, velika produkcija, posvećenost umetnosti bez težnje ka materijalnim dobrima. Mnogo kuća u Smederevu ima njegova, a često je i izlagao. Radio je akvarele i uljane slike, a ovde je izložena slika jedne kuće iz ulice Ivana Gundulića.
Centralnim delom dominira ogromno platno Petra Lubarde – Smederevsko jutro koje nije u vlasništvu Muzeja, ali je uz dozvolu njegovog odštampano na platnu. Lubarda je bio u Smederevu, šetao tvrđavom, što je zabeleženo i na fotografijama, a posle toga je nastalo ovo delo.
Slikarka Mirjana Marjanović bila je veoma aktivna u Smederevu, imala je više samostalnih izložbi, učetvovala u Majskom likovnom salonu, a radila je u ateljeu u ulici Stevana Nemanje. Među njenim akvarelima koji su poklonjeni Muzeju jeste i jedan motiv sa Dunava. Do njega je crkva na Starom groblju Svetislava Strale, velikog umetnika koji je predavao na akademiji, a bavio se i kopiranjem srednjevekovnih fresaka. Pored – „Beli Dunav“ Smederevke Suzane Gigić.
U drugom delu postavke su portreti Smederevaca. Autoprtret Milana Lukića kao i Milenka Brace Ostojića i njegov portret dr Leontija Pavlovića. U završnici je nekoliko slika iz kolekcije Milana Jovanovića Stoimirovića. Dela koja je otkupljivao i pronalazio, posle Drugog svetskog rata pripala su Muzeju. Ovde je njegov portret koji je slikao Lazar Ličanoski, zatim portret čuvenog lekara, Milanovog ujaka dr Dušana Stoimirovića, oca Svetozara i majke Jelene.
Jedine slike koje pripadaju 19. veku na ovoj izložbi su portreti Antonija Protića i Stare Smederevke. Uradio ih je Arsenije Petrović, veoma aktivan slikar sredinom 19. veka koji je boravio u Smederevu neko vreme. Portret Antonija Protića je u Muzej došao iz Stojimirovićeve zbirke koji je zabeležio da je neko, tu sliku našao odbačenu na tavanu pa mu je doneo. Pored je jedna klasična predstava imućne Smederevke u građanskoj nošnji. Ona nosi kaput sa krznom, ispod je bela haljina od satena koja se zove fistan. Pojas koji je privezala naziva se bajader, na glavi nosi tepeluk i ima zlatne minđuše. Ne zna se tačno ko je u pitanju, ali se pretpostavlja da je reč o gospođi iz stare smederevske porodice Marić.
Sve ovo, kao i ono što u Muzeju možete da vidite u izložbenim salama, samo je deo ukupnog fonda koji je od trenutka osnivanja ove ustanove kulture toliko narastao da se bez preterivanja može reći da bismo imali šta da prikažemo u višestruko većem prostoru. To bi, smatra naša sagovornica bilo veoma poželjno.
To bi mnogo toga promenilo. Drugačije bi se gradila svest ljudi o kulturnom nasleđu. Zamislite da uđete u Muzej koji ima deset sala, na primer da to budu sale Sele Jovanović, Natalija Karić, legat Milana Stojimorovića… Pa se vidi koji su tu ljudi živeli, slikali, čiji su svi ti legati i ostavštine. Muzeji su zapravo slika grada, a sve potrebno mi već imamo. I to što smo spomenuli je samo za umetničku zbirku, zamislite još sale sa etnološkom zbirkom, pa sa antikom… Mi u ovom prostoru donekle govorimo o nasleđu i izlažemo, svako se od kolega trudi da makar jednu izložbu godišnje priredi vezano za materijal koji ima u zbirci, kako bismo to prikazali, ali u izložbenim salama nama je zapravo samo jedan manji deo kolekcije. Prolazi vreme, duboko smo u 21. veku, ali se kod nas slika o muzejima kao mrtvim mestima i dalje ne menja. To može da bude drugačije i mogli bismo da to preokrenemo – poručuje dr Snežana Cvetković.
Srednjevekovne smederevske heroine u prvom planu: Održano predavanje u Muzeju
1 comment
[…] Najlepše slike o Smederevu i Smederevcima postavljene u Muzeju […]