Nakon našeg pisanja o radovima u tvrđavi za ovu godinu, sasvim očekivano, javnost je (ponovo) negodovala zbog poznatog problema u vezi sa stanjem u kome se nalazi deo ranijeg ulaza u smederevsku tvrđavu.
Ranijeg, jer već izvesno vreme, to jest od trenutka kada su tu počela arheološka iskopavanja, ulaz u tvrđavu je premešten sa druge, “jezavske” strane. I samo zato što je bilo neizvodljivo fizički taj prethodni ulaz potpuno zatvoriti, svi i dalje ulaze na ulaz koji nije ulaz i negoduju zbog toga kako izgleda taj “ulaz”.
Naširoko se komentariše iz raznih namera, nekad i onih najboljih, ali po pravilu uz poluinformacije.
A činjenice su sledeće: tvrđava u Smederevu je spomenik kulture od izuzetnog značaja. To istovremeno znači da je reč o nacionalnoj, a ne samo lokalnoj kulturnoj baštini, a takođe znači i da postoje određena pravila kada je u pitanju bilo šta što se odnosi na ovaj prostor. Pogotovo na arheološka nalazišta. U šali, arheolozi su skloni tome da kažu da je Veliki grad mesto gde ćete na svakom koraku, ako samo zagrebete malo po površini, nešto sigurno naći. Na žalost, mnogo toga se može samo pretpostaviti jer deo nekadašnje srpske prestonice još uvek čeka opsežnija istraživanja.
Nemamo mi para za iskopavanja kakva gledamo na kablovskoj i svetskim naučnim programima. Priličan deo smo i na neko vreme izgubili i poklopili tartanom i betonom. “Da deca imaju gde da trče”. Ali i kada nešto pronađemo, to izgleda baš i ne razumeju svi.
Varoška kapija nakon eksplozije
Ono što je nama danas nepojmljivo, a izuzetno je važno za ovu priču, jeste sledeće: ulaz u smederevsku tvrđavu kao i kule pored tog ulaza, zbrisane su nakon petojunske eksplozije. Nama je danas teško da to zamislimo, jer je mi poznajemo samo u ovakvom, okrnjenom izdanju. Osam decenija niko se nije usudio da se lati ovog posla, upravo zato što je nezgodan. Ako su u nečemu i pogrešili stručnjaci Regionalnog zavoda za zaštitu spomenika kulture, onda je njihova greška samo u tome što su mislili da smo mi konačno dorasli tom izazovu. Da je napokon trenutak. Sačekalo ih je ponešto što su očekivali, ali i mnogo iznenađenja. Ispostavilo se da nije baš sve izgubljeno i da su od siline udarca eksplozije, za nekoliko metara iz temelja pomerene kule i da su njihovi ostaci, kao neki nemi svedoci i čuvari pamćenja, čitavo vreme bili – pod našim nogama.
Eto, to je sadržaj onoga što se danas naziva rupetinom ili još gore žabokrečinom i kraterom! Da, puno je kamenja jer zamislite – tvrđava je u 15.veku od kamena pravljena!
I šta sada? Da ponovo zatrpamo pa da teramo ringišpile i leteće balerine preko toga?
Ne, svako normalan će reći da treba da obnovimo. Kako?
Nekadašnji izgled varoške kapije
Ovde ne važi pravilo da nečeg starog nema i da samo treba da sazidate novo umesto toga. Kule ukopane nekoliko metara pod zemljom, da pomerimo tek tako, ne možemo. Ulaz da pravimo novi, svakako hoćemo i potreban je, ali sada to sve treba smisliti – kako da dodamo novo, da obnovimo staro i da sačuvamo, zaštitimo i ravnopravno sa svim ostalim, predstavimo i ove ostatke. Jer oni pričaju posebnu priču kakvu nema nijedan drugi grad, nijedan drugi spomenik kulture. Eto, to su neke i od dilema sa kojima se godinama suočavaju arheolozi.
I najvažnije, to treba platiti, a reč je o ko zna kojoj sumi novca, svakako većoj od višedecenijskih izdavajanja za tvrđavu. Naravno, sve bi brže bilo rešeno da nam je to u ovom gradu bio prioritet nad prioritetima, a to znači – izdvajamo koliko god treba, rešavamo pod hitno sve što je potrebno i sve drugo će morati da malo trpi jer nam je ovo najvažnije. Pogotovo jer se bliži 600 godina od izgradnje tvrđave. Ali, svi znamo da je to naučna fanstastika. Realnost je da se pre 2025. godine (najranije, a i to pod uslovom da tada obezbedimo sredstva) ništa neće promeniti.
„Mi smo 2019. i 2020. godine započeli arheološka iskopavanja. Cilj je bio da dobijemo neophodne informacije za izradu projekta konzervacije i prezentacije tih ostataka. Situacija je bila malo neobična sa tim pomerenim delovima temeljnih zona zidova usled eksplozije i to je zakomplikovalo prvo sama istraživanja, a sada i fazu projektovanja. Projekat se radi, rade ga kolege iz Republičkog zavoda, samo što je to tek započeto ove godine i nadam se da će tokom sledeće biti urađeno. Znači, prvo nam treba taj idejni projekat, ako bude završen 2024. Onda mi naredne, 2025. možemo da počnemo radove.
To je predug period i daleko je od nekih naših planova i želja. I niko ne može zbog toga biti više zabrinut nego mi u Zavodu, jer osećamo odgovornost. Ali, od početka je bilo problema. Što zbog korone što zbog sredstava. Naši radovi su umesto u jednoj, trajali tri sezone. I samo ulaženje u fazu projektovanja je trajalo. Uz sve pomenuto, jednim delom sve je to skopčano i sa kadrovskim problemima. Kako naš Regionalni, tako i Republički zavod zbog zabrane zapošljavanja koja traje jako dugo, ima velikih problema. Naš kolektiv je sa 15 zaposlenih smanjen na 12, prosek godina je 52. Zaduženi smo za dva okruga gde se mnogo toga drugog radi i gde smo mi uključeni ili kao nadzor ili kao nosioci projekata.“ – objašnjava za SDCafe.rs direktor Regionalnog zavoda za zaštitu spomenika kulture Dejan Radovanović.
Toliko. Ko razume, shvatiće.
5 comments
Sve smo shvatili…na proslavi 1ooo god.od završetka Djurdjevog grada biće sve savršeno urađeno.Zato polako i bez žurbe nije šećer u vodu???
Sve tvrdjave na Dunavu su sredjene,samo nasa vec godinama stoji nesredjena. I ako se nesto radilo bilo je pogresno, kao recimo atletska staza, na mestu gde ne bi trebalo da bude. Ako se jos ne zna sta sa ulazom, sto se ne sredjuje ostatak tvrdjave. skoro 10 godina od Jezavskog bedema, nista nije sredjivano. Ukratko sramota.
kada bolje razmislim treba je potpuno srušiti…..jer niko ništa ne radi,kao kule obnavljaju jedna kula u 10godina….iskopali rupu koju naša generacija sigurno neće dočekati da se sredi,….zašto se uopšte muči neko nešto,kada najbolje sve srušiti….kada ljudi Smederevci nisu sposobni za ništa…..
Užasno koliko je ova priča zaklon za nesposobnost pojedinaca. Nigde nije kao u Smederevu. Svi ostali se džapaju za pare, nešto grade, povezuju se saobraćajnicama. Ovo Smederevo seljana. Nit ima normalne autobuske, niti železničke a ni rečne linije. Sve kao idejni projekti i kad treba neko da traži pare dobije po ušima i tako godinama. Ama bre zatrpavaj to leglo žaba i komaraca. Kakvo razumevanje za arheološko nalazište? O čemu ovaj stručnjak tupi? Otkopali rupu i sad ostavili da nastave kad imaju para a to znači nikad. Do tad i patke i žabe i zmije i pacovi. Sve to u toj rupi sad ima. Iskopali jedan skelet i kao to je od značaja. Za koga? Ajde bre, ruglo jedno smederevsko, javni WC, smrdi na urin od rana jutra. Iz zidova raste drveće, po zidinama porasla šuma a neko sad tupi kako eto narod ne razume značaj. Kakav bre značaj? Šta oćete, da prčkate do penzije i da vam neko sipa novac za nešto što može za 2-3 godine da se uradi. Ajde bre lenštine jedne, nit ideje nit rada. Napravili prodavnicu i skeptičku jamu. Onaj kanal ne daj bože da neko upadne. Umro bi od nekih ameba garantovano. Grane otpadaju sa drveća da ubiju nekoga, niko to ne pregleda.
Da se razumemo, to je rupčaga! Rupetina koja ima značaja, ali niti je iskopana profesionalno, niti je obezbeđena profesionalno, niti je posao završen profesionalno. Ovaj grad ima problema sa smećem, drvećem, nesposobnom vlašću, taksistima, parkingom, fasadama, infrastrukturom… vratio sam se u Smederevo posle deset godina, vratio sam se jer mi je nedostajalo, i ne mogu da verujem šta sam zatekao. Ovakvo propadanje nije bilo ni tokom drugog svetskog rata, ni tokom Slobine vladavine. Užasno sam razočaran. Ta rupčaga je simbol svega što ne valja u našem nekada lepom gradu. Postali smo isto što i ta rupa ispred tvrđave.