Kolo, kolo, naokolo

Kad je Branko Radičević onomad pisao pesmu pod gornjim naslovom, sigurno nije mogao ni da pretpostavi da će, dvestotinak godina posle njenog nastanka, neki Smederevac da pozajmi njen naslov za kolumnu koja nema veze ni sa Srbijancima, ni sa Rvaćanima, ni sa Bosancima, ni  sa ostalima koje je pomenuo u svojim romantičarskim stihovima. Oni su se i zapleli i raspleli, znamo kako. Istini za volju, valja reći da ova konstatacija važi samo ako se posmatra iz ugla onih jugoslovenski nastrojenih, koji su tumačili ovu pesmu kao nekakvu himnu bratstva i jedinstva. Pesnik je, u stvari, mislio isključivo na Srbe razvejane širom Balkana.

Elem, ovom prilikom se bavim nekim problemima u javnom saobraćaju na području milog nam Grada Smedereva. I još ponečim. Neka oprosti Branko, stanje mestimično liči na kolo, kolo, naokolo, objašnjenje sledi u nastavku. Na početku moram da napomenem, a zbog ustaljene prakse da se kod nas sve boji političkim bojama, da ovo nije tekst ni za ni protiv vlasti, već pogled očima vozača, pešaka, bicikliste, roditelja, tj. moje malenkosti. U suštini, ovo pisanije može da se smatra nekom vrstom građanske inicijative, javno izrečene. Ne znam ko je trenutno odgovoran da saobraćajno uređuje naš grad, načuo sam nešto što mi ne deluje baš mudro, ali kad gledam gužvu po ulicama, shvatam da je možda i tačno.

Da krenem od onoga što me je i podstaklo da pišem na ovu temu. Izgradnja većeg broja firmi u Industrijskoj zoni (odnosno u Šalinačkoj ulici, prema Kovinskom mostu, u produžetku veličanstvenog Malog Krivaka, kako god vam drago) i zapošljavanje velikog broja ljudi u njemu, uz podizanje šoping centra i nekoliko megamarketa, učinili su da prema tom delu grada, svakodnevno, gravitira gro Smederevaca (Smederevčana, što bi rekli neki… neki). Očekivano, to je drastično povećalo intenzitet saobraćaja na tom putu, u oba smera. Izvestan broj autobusa, privatni i taksi putnički automobili, teretna i dostavna vozila, gužva od jutra do sutra, špic koji kao da nikada ne prestaje.

Nadvožnjak kod pijace, žila kucavica rečenog transportnog čvorišta, preopterećen je a nejak kao Uroš Nejaki, vijugav i kriv kao istočnjački bodež, sav treperi kao mlada pred prvu bračnu noć. Smer od zone ka gradu – vazda zakrčen, na nadvožnjaku tone i tone automobila, red se ponekad čeka od Lidl-a.

Iz grada – slično, pa kolona bude i do semafora na prethodnoj raskrsnici. Onima što čekaju na „visećim“ delovima ovog mostića konstruisanog za daleko manje opterećenje nije ni najmanje prijatno. Zar se jedan most na svetu srušio? Ispod njega – pruga (smederevska tuga, koju nikako da izmeste na svrsishodniju lokaciju) i rampa preduga (ne zbog dužine, nego zbog vremena koje bude u, da izvinete, spuštenom stanju). Kod tvrđave – opet pruga, zbog koje, dok je na tom mestu pređete vozilom, može da vam se desi iskakanje pršljenova, kukova ili kolena. Iza pijaca – Ulica Vojvode Putnika, jednosmerna ka centru grada. Valjda se neko vodio naopakom logikom da grad treba brže da se puni nego da se prazni. Ako je pak zbog pijaca, oni koji tamo voze robu, uglavnom sabajle, mogu da priđu i malo izokola.

Sve u svemu, teško nama na točkovima. Ovde se vraćam na Brankovu pesmu, jer je kolo, kolo, naokolo često jedini način da se čovek izbavi iz kolapsa na ulicama. Brže, braćo, amo, amo, da se skupa poigramo. Levo, desno, što dalje od zakrčenog nadvožnjaka, pa usred centra grada pored muzičke škole; ili pored tvrđave, pa opet usred centra pored tehničke škole i gimnazije; a najekstremnije bekstvo je uz Dunav do Ulice Filipa Višnjića, pa uz onu koju svi zovemo Grobljanskom, a zvanični naziv joj je Ulica Narodnog fronta, i od njenog vrha ko se kako snađe, po zakonu ili kršeći ga.

Ček, ček! Ovi nazivi ulica dođu nekako zastrašujuće slični, jer je i pomenuti front bio prilično grobljanski, pogotovo po završetku Drugog svetskog rata. Igrom užasnog slučaja – i to može da se poveže sa nadvožnjakom. Jer, u njegovoj blizini su streljane, u nekadašnju Jezavu bačene i potom fabrikom železničkih vozila pokrivene stotine streljanih meštana Smedereva i okoline, žrtve komunističkog, takozvanog crvenog, terora. Znači, i nadvožnjak bi, sasvim opravdano, mogao da se nazove Grobljanskom ulicom, pa kad se nesrećnicima ni groba ne zna, bar da se zna da je tu, pored njega, nekakvo čudno groblje. Narodnom frontu bi ostala ona strmina, jer su partizani uvek išli težim putem, gledao sam u filmovima. Odvukoše me misli od teme, izvinjavam se. Uklopih se u ono da se tuga i tragedija koje već vekovima guše ovu zemlju i njene stanovnike lakše podnose uz težak, crni humor.

Iskreno, pohvalna je činjenica da imamo bogat trgovačko-industrijski blok na relativno malom prostoru i blizu centra grada. Ali, saobraćajni nered oko njega mora HITNO da se reši. Pozivam ovom prilikom odgovorne u lokalnoj samoupravi, ali i druge kojima je saobraćaj u nadležnosti, da naprave nekakvu koaliciju (to je u nas Srba mnogo popularna reč) stručnjaka i da se pozabave ovim problemom. Da iznađu način da se nadvožnjak renovira i ojača, da se Ulica Vojvode Putnika okrene u suprotan smer, od centra a ne ka njemu, ili da joj se vrati status dvosmerne, da se urade ulice kroz Godominsko polje do bivše ekonomske škole, da se napokon izmesti pruga, da se reši renoviranje i ponovna upotreba betonskog mostića preko

Jezave za deo vozila itd., itd., itd. Ideja ima, sigurno i boljih od navedenih.
Posla ima, samo treba neko da ga se lati.

Saša Đorđević Edi